Propast privatizacije Telekoma Srbija

Miloš Obradović

Vlada odbacila najbolju ponudu za Telekom Srbija, mada je ostalo nepoznato koliko je ponuda iznosila, ko je to ponudio, ni koliki deo Telekoma je država prodavala
(11.12.2015. konferencija za štampu posle jednoglasne odluke Vlade Srbije da odustane od prodaje Telekoma: Aleksandar Vučić)

Po drugi put u poslednjih pet godina prodaja Telekoma Srbija završena je neuspešno i to iz istog razloga, nedovoljne ponuđene cene. Za razliku od prethodnog pokušaja prodaje Telekoma, za vreme vlade Mirka Cvetkovića 2011. godine, kada se barem znalo šta se prodaje i koliko je kupac bio spreman da ponudi, ovoga puta javnost je imala samo neodređene izjave vlasti. Tako, nije se znalo da li se prodaje samo državni deo od 58 odsto ili u paket upada i deo od 20 odsto sopstvenih akcija Telekoma koje je otkupio od grčkog OTE. Takođe, 2011. godine smo znali da je Telekom Austrije ponudio 1,1 milijardu evra, od toga 950 miliona u kešu za 51 odsto akcija, dok sada nemamo pojma o kojoj se sumi radi osim, kako je izjavio premijer Aleksandar Vučić, da je bila 100-200 miliona evra veća bez oklevanja bi prihvatili.

Slabije ponude nego pre

Premijer je u jednoj izjavi spomenuo i da su telekomi u regionu prodavani za 4,5 puta vrednost EBITDA-e, da je za Telekom Srbije pre četiri godine nuđena 4,8 puta vrednost EBITDA-e, a da je sada ponuda iznosila šest puta vrednost EBITDA-a.

Prema godišnjem izveštaju Telekoma Srbija za 2014. godinu (da su akcije ove kompanije listirane na berzi, kao što zakon nalaže, imali bi i polugodišnje i kvartalne finansijske izveštaje), EBITDA cele grupe iznosila je oko 383,8 miliona evra. Šestostruki iznos EBITDA-e bi značio da je 100 odsto kompanije vrednovano sa 2,3 milijarde evra, što znači da je ponuda za 58 odsto državnih akcija iznosila oko 1,3 milijarde evra. Ovo takođe znači da je ponuđena cena nešto manja nego prethodni put, mada premijer tvrdi suprotno, jer je po ponudi iz 2011. godine cena cele kompanije iznosila 2,45 milijardi evra.

Međutim, priča oko cene i vrednovanja Telekoma ovde se ne završava. S obzirom da su najzainteresovaniji kupci bili američki fondovi ono što njih zanima je cena u dolarima. Zbog jačanja dolara u odnosu na evro prethodnih nekoliko godina, ponuđena cena za Telekom u dolarima sada je daleko manja nego pre četiri godine. Tada je Telekom Austrija ponudio ekvivalent 3,4 milijarde dolara na nivou 100 odsto kompanije, dok je nedavno, prema ponudi koja je odbijena (ukoliko je ponuda iznosila šest puta EBITDA) Telekom vrednovan tek 2,64 milijarde dolara.

Možda ovo deluje samo kao računovodstvena stvar, ali treba imati na umu da je javni dug Srbije u velikom delu u evrima i svakako nije samo računovodstveno pitanje kada anuiteti moraju da se isplaćuju po kursu dolara koji je znatno veći nego kada su obveznice u dolarima emitovane. Inače, upravo jačanje dolara poslednjih godinu dana znatno je uticalo na rast javnog duga Srbije.

Takođe, spisku nepoznanica u prodaji Telekoma treba pridodati i to da uopšte nije objavljeno ni ko je ponudio najvišu cenu, mada se u javnosti spekuliše da je to jedan od američkih investicionih fondova koji je prethodno predao i neobavezujuću ponudu.

Prodaja bez vidljivog razloga

Kao i 2011. godine, na najavu prodaje Telekoma Srbija, uzbunila se stručna ali i šira javnost, iznoseći argumente zašto Telekom ne treba prodati, a posebno zašto ga (zbog bezbedonosnih razloga) ne treba  prodati strancima.

Oni su detaljno opovrgavali razloge koji su navođeni u korist prodaje, kao što je, na primer, navodna nemogućnost da investira i prati konkurenciju iako je Telekom najveći investitor među telekomima u regionu koji su svi do reda privatizovani. Takođe, je upozoravano na opasnost od velike štete za nauku i fakultete koji su vezani za Telekom, zatim od gubitka posla ne samo za zaspolene u Telekomu već i za hiljade kooperantskih firmi koje bi, izvesno, bile zamenjene inostranim dobavljačima, a procena je da bi na taj način 100.000 ljudi ostalo bez prihoda.

Takođe, osporavano je pravo i zakonitost prodaje telekomunikacione  infrastrukture kao javnog dobra, a ništa manje nije bitno ni pitanje bezbednosti pošto Telekom kontroliše sve kablove kroz koje idu informacije svih državnih organa.

Ništa manje nije diskutovano ni na temu šta će se dedsiti sa parama od eventualne prodaje Telekoma. Vlasti su izjavljivale da njima novac ne treba u budžetu, a da će se prihodi od prodaje Telekoma potrošiti na vraćanje dugova i podsticaje razvoja privrede. Ukoliko zanemarimo deo o vraćanju dugova, podsticanje privrede bi veoma podsećalo na Nacionalni investicioni plan, formiran svojevremeno od para od prodaje Mobtela što se pretvorio u rasipničku katastrofu.

Jedan od mogućih razloga zašto nije prodat Telekom bi mogao biti i sporazum sa sindikatima po kome su radnici koji bi bili tehnološki višak dobili po 1.000 evra po godini staža. U svetu preuzimanja i merdžera ovakav potez često se naziva „otrovna pilula“. To je situacija, po pravilu kod neprijateljskih preuzimanja, kada menadžment ugovori obaveze koje u slučaju preuzimanja donose finansijske troškove novom vlasniku.

Sumnjivi savetnik i nesumnjiva šteta

Sam proces privatizacije od početka, od izbora privatizacionog savetnika, davao je razloge za sumnju u povoljan ishod prodaje. Osim što je izostala transparentnost, a sve informacije su stizale u obliku izjava političara, bez objavljivanja ikakvih dokumenata, izbor francuske investicione banke Lazard za privatizacionog savetnika učinio se „zanimljivim“. Naime, nekoliko meseci ranije bivši potpredsednik vlade Srbije Božidar Đelić postao je jedan od direktora ove kompanije. Kasnije je, međutim, isplivala mnogo značajnija informacija, da Lazard ima sporazum o strateškom partnerstvu sa jednim od zainteresovanih investicionih fondova za Telekom, američkim Apolom. Iako je stiglo razuveravanje da su oni u partnerstvu, baš u toku ove i prethodne godine Lazard je bio savetnik Apola prilikom nekoliko akvizicija u Evropi.

Na kraju, Lazard je prošao sa provizijom od „samo“ 683.000 dolara, mada ga je očekivala znatno veća nagrada u slučaju prodaje u visini od 0,3 odsto od visine transakcije. Ako je ponuđeno 1,3 milijarde evra to bi značilo da bi provizija iznosila oko 3,9 miliona evra.

Ostaje pitanje štete koja je načinjena Telekomu u procesu neuspešne privatizacije. Još pre dve godine generalni direktor Telekoma Predrag Ćulibrk izjavio je da bi „još godinu dana u privatizacionom procesu, bez završene privatizacije, bilo pogubno za našu kompaniju”. On je rekao da, ukoliko se Vlada Srbije odluči na prodaju Telekoma, ide se u privatizaciju samo pod uslovom da ona bude uspešna i da se nađe kupac. Ovako, Telekom je prošao kroz dva procesa privatizacije za pet godina i oba puta - neuspešna. U svakom od njih preduzeće se nalazilo u nekoj vrsti vanrednog stanja i nemogućnosti da razvija strateške i dugoročne planove jer se ne zna šta će novi vlasnik imati na umu sa preduzećem.

Na kraju, vlasti su nakon neuspele prodaje Telekoma najavile restrukturiranje firme i traženje profesionalnog menadžmenta, mada nije baš najjasnije šta ih je u tome sprečavalo i pre započetog procesa privatizacije. 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...