Povratak SSSR-a

Rubaška (košulja u narodnom stilu) s grbom SSSR-a, odela koja krase dugmad sa srpom i čekićem, zlatni ukrasi u obliku sovjetskih kopejki... Ne to nije ni Stari Arbat ni Izmajlovo – mesta gde stranci najčešće kupuju suvenire, već prodavnica na najeksluzivnijem mestu u Moskvi, u Stolešnikovom pereulku, između butika “Barberija” i “Hermesa”. To su najnoviji modeli mladog modnog kreatora Denisa Simačova koja ni po cenama ne zaostaju za prvim komšijama. Najjevtiniji sako košta 2.100 evra, košulja – 600. Sve ostalo je u skladu s tim. A “ostalo” su olimpijske trenerke s natpisom SSSR, majice sa slikom Putina (na Putinu ovde ne zarađuju samo oni koji ne rade ništa), jakne sa sovjetskim grbom.

Rusija je više od deset godina bila opčinjena Zapadom, a međunarodni brendovi su za to vreme takoreći, popunili celokupno tržište. Imati neki proizvod s etiketom Luj Viton bila je stvar prestiža a ruska elita nije mogla da zamisli sebe u odeći domaće proizvodnje.

Kraj monopola stranih brendova

Za vrlo kratko vreme posle Perestrojke, gotovo sve ruske tekstilne fabrike prestale su da rade. Odeća za “obične” ljude nabavljana je u Kini a za one bogatije, u najeksluzivnijim svetskim centrima. Kad je standard počeo da raste, broj onih koji su želeli da probaju sve što im je dotle bilo nedostupno, postajao je sve veći. S obzirom da je ovogodišnji trgovinski saldo Rusije dostigao 94 milijarde dolara i veliki broj ljudi može sebi da dozvoli kupovinu najskuplje firmirane odeće, moglo bi se očekivati da su se svi orijentisali na Luj Viton i slične svetske brendove.

Ali ne, najnovija modna tendencija mladih Moskovljana je - povratak korenima. Oni kojima je danas oko trideset godina s nostalgijom se sećaju svog detinjstva, srećnih dana u pionirskim logorima gde su po celo leto živeli zajedno, zajedno jeli, zajedno se bavili sportom, igrali se. Uprvo oni danas kupuju odeću Simačova.

Denis Simačov

“Mi smo iz Rusije, iz bivšeg SSSR-a, kaže trideset trogodišnji Simačov. "I to je moj izvor inspiracije. Pokazalo se da, iako je ruski narod više od jedne decenije pokušavao da osvoji zapadni stil života, nije zaboravio svoj. A ja, kao ogledalo, odražavam unutrašnji svet. Naravno da niko ne želi povratak komunizma. Ali kod mladih ljudi njegovi simboli ne izazivaju asocijacije na režim, nego sa nečim ličnim, toplim, kao što je obično svako detinjstvo. Uostalom, niko ne smatra da je Endi Vorhol slikao Mao Cedunga i Lenjina zato što ih je voleo, nego zato što su to lako prepoznatljivi simboli. I u tome ne treba tražiti nikakav naročiti smisao".

U modi je raskošna nostalgija

Denis Simačov je najpre privukao pažnju ljubitelja mode kolekcijom trenerki za olimpijske igre, a za poslednjih nekoliko godina kreirao je odeću na temu rata u Čečeniji, sovjetske mornarice, kriminalaca iz devedesetih godina... I sve je tu raskošno - krznene kape, čizme opšivene krznom, ali i moderno – pantalone sa spuštenim strukom, sakoi sa proširenim ramenima...

Uostalom, nostalgija za SSSR-om beleži se i u muzici. Već nekoliko godina se sa top lista ne skida pesma grupe “Lenjingrad” (pazite, ne “Peterburg”) koja nekoliko puta ponavlja refren: “Ja sam rođen u Sovjetskom Savezu, moja domovina je SSSR”.

Ljubav prema domovini ruskoj deci se usadjuje takoreći od rođenja. Ta tendencija mogla je biti prekinuta zbog negativnog odnosa prema komunizmu, ali je to sprečeno “sa najvišeg mesta”. Ruska vlast veoma mnogo pažnje posvećuje negovanju tradicije, naglašavanjem kontinuiteta između današnje Rusije i Sovjetskog Saveza, nabrajanjem onoga što je bilo dobro u zemlji koje više nema. Na takvoj osnovi je i mogla da iznikne potpuno komercijalna moda šetanja sa sovjetskim simbolima.

Zanimljivo je da se odeća Simačova prodaje na oko 30 mesta u svetu. Ali nailazi na velike kritike ne modnih, već političkih novinara. Zapad koji je svojevremeno, za vreme Gorbačova, bio oduševljen svim što nosi pečat Sovejtskog Saveza, koji je na ulicama Pariza ispisivao grafite sa natpisom “Gorbi”, i kupovao majice sa simbolikom SSSR-a, danas ovu modu naziva reakcionarnom i nacionalističkom...

A da se ovaj brend, uprkos svemu “primio” i na Zapadu, nisu dokaz samo brojni butici u velikim modnim centrima, već činjenica da su se pojavili i falsifikati u Italiji, na primer. Gotovo se sa sigurnošću može reći da je to jedini ruski brend koji se danas falsifikuje.

Razumljive razlike

Ako eliminišemo ideološku pozadinu, zaista se može videti izvesna nepodudarnost ukusa Rusa i zapadnjaka. Zapadna odeća je za Ruse suviše skromna, nedostaju joj jarke boje, ukrasi, sjaj, blještavost... Dok se na Zapadu može i u pozorište, i u operu otići u farmerkama, u Rusiji je to nezamislivo. Lakše će vam oprostiti da se u deset ujutru nađete na pijaci u haljini od čiste svile ukrašenoj šljokicama, nego da vas vide u patikama, recimo na poslu. Devojke ih ne nose ni na ulici. To najbolje osećaju razne ruske zvezde šou biznisa koje provedu neko vreme u inostranstvu – najpre ih tamo optužuju da su “okićeni kao novogodišnja jelka”, a kad se vrate, ako su prihvatili zapadnjački stil, nailaze na nerazumevanje u svojoj zemlji.

Nedavno je jedna poznata ruska manekenka koja je svetsku slavu stekla u Parizu, na pitanje da uporedi rusku i parisku modu, odgovorila da pariska moda nije loša, ali nedostaje joj malo – sjaja.

Ma koliko nama, naviklim na evropsku modu, sve to izgledalo čudno, ipak ima psihloško objašnjenje. Rusija je zemlja u kojoj zima traje više od pola godine. A to znači sivo, tmurno vreme, bez sunca. Da čovek ne bi pao u depresiju, potrebne su mu jake boje. Zato su i njihove zgrade ofarbane u tirkizno, roze, crveno, ljubičasto. O pozlati kojom se diči svaka iole bogatija kuća da i ne govorimo.