Kako industrija drži države u šaci: zemlje EU koje se povlače iz međunarodnog ugovora Energetske povelje, plaćaće kompanijama kolosalne odštete
Prema međunarodnom ugovoru Energetske povelje, energetske kompanije ne samo da mogu da krše zakone o zaštiti čovekove okoline, već pri tom imaju i pravo da tuže države pred privatnim sudovima ukoliko one donose ekološke zakone štetne za njihove investicije ili pokušavaju da regulišu cene energije
(ilustracija, Dana 22. novembra 2022. godine, u Mongoliji više od 33 ugovorne strane Ugovora o Energetskoj povelji održale su onlajn sastanak Konferencije Energetske povelje, upravnog tela i tela za donošenje odluka za proces Energetske povelje)
Zbog nesloge među državama članicama, Evropska unija je juče na konferenciji u Mongoliji zatražila da se sa dnevnog reda skine glasanje o reformi ugovora Energetske povelje koji okuplja 53 zemlje i štiti, pre svega, interese industrije energije iz zagađujućih - fosilnih izvora.
Članica ovog ugovora je i Rusija koja ga, međutim, nije ratifikovala.. Srbija je u statusu posmatrača, potpisnik je evropske i međunarodne energetske povelje, ali ne i kontroverznog ugovora Energetske povelje.
Garancija za investicije i predviđenu dobit
EU je odlučila da predlog reforme ugovora o Energetskoj povelji privremeno “zamrzne“, uprkos činjenici da je sadašnji, tri decenije star tekst, u suprotnosti sa programom energetske tranzicije i “Zelenog pakta“ EU.
Jedan od najvećih problema sa ovim ugovorom je njegova odrednica koja energetskim preduzećima garantuje pravo da tuže države pred arbitražnim, privatnim sudovima u kojima zasedaju poslovni advokati.
Ovo znači da ugovor Energetske povelje eksplicitno i implicitno sadrži garanciju privatnim energetskim preduzećima o zaštiti njihovih investicija i projektovane dobiti.
Dok je ugovor o Energetskoj povelji na snazi energetske kompanije ne samo da mogu da krše zakone o zaštiti čovekove okoline, iako su oni izglasani demokratski u parlamentima država, već pri tom imaju i pravo da traže kolosalne odštete od tih država.
Sve dok je na snazi sadašnji tekst ugovora Energetske povelje koji pravno angažuje zemlje potpisnice – EU ima vezane ruke kada je reč o sprovođenju “Zelenog pakta“. Za energetsku tranziciju EU je angažovala milijarde evra javnog novca kojim Evropska komisija garantuje kredite kod privatnih banaka. http://www.balkanmagazin.net/ekologija/cid193-230009/evropski-parlament-podrzao-zeleni-pakt-eu-klimatska-neutralnost-ili-pranje-prljave-industrije/?_qs=Natasa%20Jokic
Ugovoreni gubitak suvereniteta
Evropska komisija našla se u procepu naročito posle kimatske konferencije u Parizu 2015. godine: s jedne strane proklamovala je i potpisala da će dostići „karbonsku neutralnost“ 2050. godine, a sa druge strane je pod pritiskom lobija industrije „prljave energije“ i obaveza koje proističu iz ugovora o Energetskoj povelji.
Ugovor o Energetskoj povelji zasnovan je 1994. godine, posle raspada sovjetskog bloka, kako bi se pružile garancije investitorima u zemljama istočne Evrope i bivšeg SSSR-a.
Zvanično, tekst ugovora omogućava „promovisanje energetske bezbednosti kroz delovanje otvorenijeg i konkurentnijeg tržišta, uz poštovanje principa održivog razvoja i suvereniteta nad energetskim resursima“.
“U početku, posle osnivanja Energetske povelje, naše kompanije su se služile ugovorom da bi pred privatnim sudovima tužile države koje bi promenile zakone o energiji na štetu njih kao investitora. Naš (francuski) EDF, na primer, tužio je Mađarsku koja još nije bila članica EU kada je odlučila da blokira cene struje u cilju borbe protiv osiromašenja građana. U to vreme (u Francuskoj) to nije nikome smetalo“, objasnila je ovih dana za francuski dnevnik 20 heures Jasmina Saheb, stručnjak za energetsku efikasnost i bivša članica sekretarijata Energetske povelje.
Sahebova je ocenila da tužbe energetskih kompanija protiv država govore o gubitku suvereniteta zemalja potpisnica ugovora Energetske povelje. „Kada smo potpisnici, gubimo suverenitet nad našom energetskom politikom, strani investitori su ti koji odlučuju o našoj politici“, rekla je Jasmina Saheb.
“Klauzula o opstanku“
Problem za države EU nastao je kada su one, zbog energetske krize, pokušale da se dogovore oko regulacije energetskih tarifa. Ispostavilo se da, u slučaju dogovora, energetske kompanije mogu da tuže EU i, skoro izvesno, dobiju kolosalne odštete. To u načelu mogu da urade kako kompanije vezane za prljavu energiju tako i one koje su investirale u nuklearne i u obnovljive ekološke izvore jer ugovor “štiti strane investicije u proizvodnji, eksploataciji i distribuciji svih vrsta energetskih izvora“.
Za razliku od vremena kada je francuski EDF tužio Mađarsku, francuska administracija sada smatra da ne može da dozvoli da energetskim sektorom upravljaju strani investitori. Predsednik Makron je zato u ponedeljak objavio da se njegova zemlja povlači iz ugovora Energetske povelje.
Države koje žele da se povuku iz Ugovora energetske povelje moraju međutim da računaju da još dve decenije posle povlačenja i dalje podležu obavezama koje iz njega proističu. „Klauzula o opstanku” izričito kaže da su investicije obuhvaćene ugovorom zaštićene još 20 godina nakon povlačenja zemlje potpisnice.
Važan je i “detalj“ da 60 odsto investitora u EU u domenu energije potiču izvan EU, a da prema slovu ugovora, tužbe mogu da podnesu kompanije iz celog sveta.
“Klauzula o opstanku“ ne može da se primeni jedino u slučaju da sve zemlje članice ugovora Energetske povelje jednoglasno odluče da se povuku što je, kako stvari stoje, faktički nemoguće.
Skupo napuštanje ugovora
Pred arbitražnim sudovima procesi energetskih kompanija protiv država sve su brojniji. Prema podacima koje su preneli francuski mediji 150 sporova je pokrenuto, a 85 milijardi dolara javnog novca (građana) je već isplaćeno privatnim preduzećima na ime štete. Nikola Ilo, bivši francuski ministar ekologije, 2018. godine bio je primoran da odustane od suspenzije korišćenja vodenih izvora energije zbog pretnje tužbom preduzeća Vermilon (Vermillon).
Prema proceni posmatračke grupe Opservatorije korporacija (Corporate Europe Observatory) do 2050. ukupna suma za odštetu energetskim kompanijama dostići će 1.300 milijardi dolara. Od toga će 42 odsto platiti poreski obveznici iz EU.
Zemlje koje bi da izađu iz ugovora o Energetskoj povelji tako imaju velike šanse da dospeju u situaciju u kojoj se našla Holandija nakon usvajanja zakona o zabrani uglja do 2030. godine. Nemačka energetska kompanija RVE potražuje 1,4 milijarde evra od Haga da bi nadoknadila gubitke u jednoj termoelektrani.
Italiji, koja je izašla iz ugovora 2016. godine, u septembru je naloženo da plati odštetu od 190 miliona evra britanskoj gasno-naftnoj kompaniji Rokhoper.
Evropska komisija smatra da je bolje ostati u ugovoru, reformisati ga “iznutra“ i, između ostalog, skratiti rok trajanja “klauzule o opstanku“ na deset godina. Sve države EU, međutim, ne dele ovo mišljenje. Evropska komisija je zato i bila prinuđena da u ponedeljak zatraži zamrzavanje pregovora o reformi ugovora Energetske povelje, neposredno pre održavanja konferencije u Mongoliji koja je virtuelno okupila predstavnike 53 države.
Nekoliko članica EU (Francuska, Španija, Holandija, Luksemburg, Nemačka, Slovenija, Austrija i Poljska) objavile su jedna za drugom poslednjih nedelja da se povlače iz ugovora o Energetskoj povelji, ocenjujući da je predloženi kompromis Evropske komisije nedovoljan za suočavanje sa izazovima klimatskih promena.
Pozivajući se na diplomatske izvore, francuski mediji su preneli da su Francuska, Španija, Holandija i Nemačka uzdržane po pitanju davanja mandata Evropskoj komisiji da zastupa njihove stavove u pregovorima o reformi. Proces “modernizacije ugovora“ Energetske povelje koji je počeo 2019. godine očigledno je obustavljen.
Evropske NVO, klimatolozi i brojni evropski poslanici smatraju da je jedino rešenje za njihove zemlje i EU da prosto izađu iz ugovora Energetske povelje. Problem ostaje kolosalna cena koju bi države “zauzvrat“ morale da plate pred arbitražnim sudovima.
