300 godina istorije i tradicije francuskog baleta

Aleksandar Manić, PARIZ

Kralj Sunce se odlučio na stvaranje besplatne državne plesne škole i od osnivanja 1713. godine, škola nije prestala da se menja i poboljšava
(foto, Na času u školi plesa)

Krajem aprila, 154 plesača baleta Opere i 138 učenika plesne škole, serijom spektakla, započeli su proslavu 300 godina postojanja francuske baletske škole. Kreacija Beatrise Masen i Nikole Pola, otvorili su svečanosti baletom mladića na Ramoovu muziku Galantna Indija (1735). Kostimi od crvenog i roze baršuna, kratki žaketi i elegantni pokreti ruku, evocirali su vreme Luja XIV, zvanog Kralj Sunce, osnivača škole baleta.

balet 1 kostimi

Kostimi za kraljevski balet, početak 18. veka

Kralj Sunce, zaštitnik plesa

Luj XIV (1643-1715), veliki ljubitelj baleta i dobar plesač, 1661. godine osnovao je Kraljevsku akademiju plesa. Osnivajući Konzervatorijum, Luj XIV je želeo da stvori trupu profesionalnih plesača i da stvori francuski stil, zasnovan na skladu, koordinaciji gestova i tačnosti kretanja. Po osnivanju Kraljevske akademije plesa, Luj XIV je, 1669. godine osnovao Kraljevsku akademiju muzike, preteču današnje Opere, i proglasio ju je državnom institucijom, ističući tako njen javni značaj i uticaj na ljudski duh. Nastavljajući svoj rad na razvijanju scenskih umetnosti, Kralj Sunce se odlučio i na stvaranje besplatne državne plesne škole koja je formirala buduće umetnike Akademije. Od osnivanja 1713. godine, škola nije prestala da se menja i poboljšava, uvodeći sve opširniji i složeniji program.

Spočetka, škola je bila otvorena samo za odrasle da bi, tek, 1780. godine zvanično bila pretvorena u školu za decu. Imajući zaštitu i podršku francuskog dvora, balet je uspešno nastavio rad sve do kraja 19. veka. Velike promene nastupile su 1910. Godine, dolaskom Vaclava Nižinskog, Ane Pavlove, Tamare Karsavine, Sergeja Lifara i drugih ruskih umetnika koji su radili pod upravom Sergeja Đagiljeva, a kasnije Ivana Klustina.

Izuzetan impresario, Đagiljev je podigao nivo pariskog baleta, poboljšavši tehnički aspekt i izražajnosti. Nastavljajući saradnju sa Klustinom, Lifarom i Balanšinom, pariska Opera je stvarala poseban odnos sa ruskim umetnicima koji će se održati još dugo godina. Tako je 1983. godine Rudolf Nurejev postao direktor baleta Opere. Uprkos sukoba sa jednim delom plesača, on je pomogao karijere nekoliko novih "zvezda": Silvi Gijem, Izabel Geren, Loran Iler, Manuel Gri, Kader Belarbi… Potom je 1990. godine vođstvo baleta preuzeo Patrik Dipon, dugo godina najvažniji plesač trupe, i vrlo brzo je u repertoar uveo savremeni ples.

balet 2 pjetragala

Baletska zvezda Mari-Kod Pjetragala

Od pacovčića do zvezde

Današnja direktorka, Brižit Lefevr, nekadašnji je đak plesne škole Opere i član baletske trupe. Karijera ju je kasnije odvela ka koreografiji i obrazovanju, a od 1995, ona se nalazi na čelu pariske trupe, trudeći se da u programu održi velike klasične balete, istovremeno nastavljajući tradiciju pozivanja savremenih koreografa: Pina Bauš, Triša Braun, Blanka Li, Rolan Peti, Angelin Preljocaj, Saburo Tešigavara…

Njena uloga je i vrlo tesna saradnja sa Elizabetom Plenel, direktorkom plesne škole koja važi za najstariju školu te vrste na svetu. Njihova saradnja je od vitalnog značaja, jer se trupa baleta Opere, upravo sastoji od plesača izašlih iz plesne škole Opere.

balet 3 dipon

Baletska zvezda Patrik Dipon

Inače, učenici, tradiconalno zvani "pacovčići", na inicijativu Kloda Besija, pored klasičnog baleta, proučavaju savremeni ples, folklorni ples, džez, pantomimu, teatar, muziku, solfeđo, pevanje i istoriju plesa. Na kraju studija oni polažu diplomski ispit, zaokružujući na taj način svoju umetničku formaciju. Od 1987. godine, škola je prebačena u Nanter pored Pariza, a školovanje je utvrđeno na šest godina. Na kraju svake godine učenici polažu ispit koji im omogućava prelazak u viši razred. Po završenim studijama, učenici izlaze na konkurs za Balet pariske Opere, obezbeđujući tako obnavljanje trupe.

Obrazovanje u školi Baleta Opere poseduje zanimljiv sistem koji učenicima dopušta da, među igračima trupe, sebi izaberu mentore, duhovne "roditelje". Tradicija "Tate" i "Mame", koji se biraju prema afinitetima i umetničkoj strasti, omogućava da se između učenika i člana baletske trupe stvori emotivan odnos, da se ublaži krutost hijerarhije i da se stvore mostovi između različitih kategorija. Odnos sa "roditeljima" može prilično da utiče na sudbinu plesača.

balet 4 scena

Scena iz baleta Bajadera

Balet čine 154 igrača, od kojih 19 ima titulu "zvezde" (prvakinje i prvaci baleta), a 15 su "prvi plesači". Većina igrača izlazi iz Plesne škole pariske Opere. Njihova karijera započnije izmedju 16. i 20. godine, a godišnji konkursi im omogućavaju napredovanje kroz pet stepeni igračke hijerarhije. "Zvezda" Baleta je najviši stepen koji jedan igrač može da postigne. Direktor Baleta predlaže igrače, a krajnju odluku donosi direktor Opere. Karijera se obično završava u 42. godini. Brižit Lefevr, direktor Baleta, nalazi se na čelu ekipe od 18 osoba – balet majstora, profesora i kineziterapeuta – koji osiguravaju besprekoran rad, probe i nastavu. Balet Opere danas ima 19 plesača "zvezda" među kojima su najpoznatiji Leticija Pižol, Anjes Letesti, Mari-Anjes Žilot, Nikola Le Riš, Banžamen Peš, Erve Moro, Matje Ganio...

Umetnost ujedinjuje ljude

Uprkos zaštiti dvora i neprekidnoj državnoj pomoći, kraljevski balet je imao vrlo burnu istoriju, prošaranu različitim neprilikama i skandalima.

Posle požara 1763. godine, baletska trupa se iz Versaja seli u parisku palatu Tiljerije, a odatle u novi teatar Pale Rojal. Kada je 1781. godine izgorelo i to pozorište, trupa se premešta na bulevar Port Sen-Marten. Tamo ostaje punih 40 godina, a onda je na izlazu iz sale pucano na vojvodu De Berija, kraljevog nećaka. Pariski nadbiskup pristao je da pričesti umirućeg vojvodu pod uslovom da se pozorište zatvori. Tako se trupa preselila u ulicu Peletije gde je ostala do požara 1873. godine. Potom je balet morao da sačeka dve godine da Šarl Garnije završi zgradu Opere koja služi do danas.

opera pariz

Opera Garnije, Pariz

Monumentalna pariska Opera istovremeno nalikuje pozorištu i muzeju, baš kako ju je zamislio Šarl Garnije. Ujedinivši stilove, upotrebivši nove tehnologije i ne obraćajući pažnju na kritike, on je stvorio palatu koja će postati model za gradnju teatra. Otvorena 1875. godine, Opera je začudila ne samo površinom od 11.000 m² i gigantskom scenom za pet stotina osoba, nego i velikim foajeom. Njegova dužina od 54 metara manje je šokirala nego činjenica da postoji samo jedan foaje, te je publika svih društvenih staleža morala da se šeta istim prostorom. Šarl Garnije nije bio revolucionar, ali je smatrao da umetnost i spektakl ujedinjuju ljude. Njegov vizionarski stav u potpunosti se ispunio u modernom svetu, u kome pariska Opera na svojim spektaklima ujedinjuje ljude najrazličitijih staleža iz čitavog sveta. 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...