Hasanaginica u Tivtu

Pozorište pripada otvorenoj sceni. Ne samo zbog tavanice koje nema, koju čine zvezde, ni zvuka sredine, pojačane muzike kafića kičastog Porto Montenegra ili kamiona gradske čistoće, već zbog same prirode živog prenosa ekstrakta emocija, koje su ovde sam izvor umetničkog medija.

Srednjovekovna atmosfera kuće Buća, Centra za kulturu Tivat, samo je dodala atmosferi antike. Nije ziher reditelja Markovića, već rizik i pored neverovatno kvalitetne glumačke postave, vratiti se ponovo jednoj od svojih najuspešnijih režija i ponovo promisliti tragediju društvenog, ljubavnog i životnog koda našega nesrećnoga prostora, čija aktuelnost nikada ne prestaje, kao posledica nedostatka sazrevanja naše kulture. Koliko je čovek samo lutka u rukama sudbine, društvenih okolnosti i tuđih ili svojih ambicija? Ima li veće hrabrosti od neprihvatanja stalnosti nametnutoga kompromisa?

Nebojša Kundačina-efendija Jusuf

Pesak, osnova scenografije koju je postavio reditelj, ta nepregledna pustinja koja nas okružuje, koja nas napada i sa neba i sa zemlje, iz tupih neumitnih pogleda, kao slika rušenja sveta na kraju predstave ili otkopavanje Hasanaginih askera na njenom početku, u koju je zakopana sva rekvizita, napada i kao stalna prašina, izmaglica u očima glumaca i publike, osnovni je sastojak metaforične magije ove postavke. Brejkovi sa curenjem peska sa neba, kao dolivanjem ulja na vatru boli, koja se ne gasi u potmulosti suvoga dima drame, savršeno su odredili ritmičnost predstave. Tanki stubovi, renesansna imitacija antike, oivičavaju scenu dajući patinu ere, onoga pokazivanja društvenog statusa na kome drama leži, a opet nas vraćaju Helenima.

Askeri, satiri ili antički hor, vezivno su pripovedačko pokretno tkivo drame. Kao vodiči, ali uvek i lakomislene ili neophodne žrtve i svedoci bola koji teče. Dva stuba postavke, dve otvorena rane iskustva sveta, su i dve majke, Radmila Živković kao Hasanagina i Anita Mančić kao Pintorovića mater, koje svedeno a snažno, delima pre nego rečima, nose sav patos drame.

Radmila Živković - majka Hasanage

Hasanagin savetnik Jusuf, koga tumači Nebojša Kundačina, svojim razumevanjem bola, tuge, interesa i sile, noseći životno iskustvo i težinu pismenosti kojom zrači svaki njegov pokret, savršeno je obojio predstavu svojom igrom, sa belom brojanicom u ruci. Kubura kao beg Pintorović, brat, „menadžer“, ambiciozni gad, a potpuni slabić, koji samo silom i intrigom može i da vlada, potpuno je uverljiv, njegov monolog o noći nad iskopanim izvorom svetla, na kolenima, ili preko kolena u živom pesku, je odjeknuo. Upravo na njegovom liku je kostimograf pokazao mogućnost inventivnosti i važnost uverljivosti svedenih kostima što je ostvario teškim skutima prevelikih odora koje otežavaju hod glumca, teraju ga da se ispravi, ali kao pod teretom društvene uloge čije breme nosi.

Branimir Popović, glumac, profesor glume na Cetinju i motoraš, veran je dilemi lika, želji za posedovanjem, borbi za položaj, grubosti ratnika, čime je momenat njegovog sloma dobio potpunu težinu i smisao, maestralan kraj. Kristina Stevović kao Hasanaginica je kristalno precizna i uverljiva, njeno kidanje, nemoć i tragedija zaustavljaju dah i drže ritam predstave besprekornim. Mala žena izražajnih crta lica, sa krupnim očima koje sevaju i ranjivošću i snagom, neobičan je, ali igrom potpuno opravdan izbor heroine.

Anita Mančić - majka Pintorovića

„Morlačka balada“, prezir, nerazumevanje i tragedija iz 17. veka, u atmosferi vojne krajine između istoka i zapada, toliko je deo mentaliteta, da era nimalo ne ometa savremenost predstave. Kao i sva kodna dela naroda i narodnosti, ona je i danas živa, tako svojstveno našoj sklonosti da iz prošlosti, iz grešaka, ne izvlačimo zaključke i ne pokušavamo da naučimo i napredujemo.

Dramaturgija akademika Ljubomira Simovića toliko je jezgrovita da izaziva strah. Kako ovo umetničko tumačenje stvarnosti, njegova jasna poruka i bojazan ostaje dostupna samo uskom krugu ljubitelja umetnosti? Zašto lektira ne ostavlja trag na tolikim generacijama? Planine iznad bokokotorskog zaliva i pored šljaštećih jahti, nepristojno glupe muzike, sve prljavijeg mora i gužvi na Jadranskoj magistrali, ovoga leta opravdano treba da odjekuju tragedijom Hasanaginice.