Koštana, kamenovanje

Kad poleti kamenje u šerijatskim društvima ili u mnogoljudnoj Indiji, neko je prevario, preljubio, ukrao, silovao… i čita to zapadna „civilizacija“ kao nemoguće u 21. veku, ali sama rađa još grđa sredstva pritiska na čoveka. I zlo je imalo plodove u protoku vremena mnogo gorče i teže nego što smo spremni da priznamo. Drugost ima strašnu cenu. Ili je boja kože, ili veroispovest, ili seksualno opredeljenje, ili ekonomski ili bračni status, ili invaliditet, često samo širi osmeh nego što društvo dopušta. Zato trostruki refren u kome čitav glumački ansambl preteći udara kamenom o kamen izgovarajući samu srž govora mržnje klasičnog komada ima posebnu težinu i nosi dozu straha od stvarnosti u kojoj je kamenovanje i dalje živ običaj.

Koštana - pank

Sva pitanja krvi i tla ionako su već sadržana u Stankovićevoj drami, no je Mladenović rešio da joj nakalemi modernost, i nije se primilo u potpunosti. Kada bi neko prepričao ideju modernizacije teksta i postavke kao koncept, što je Kokan svim sredstvima informisanja, zbog nevolje zabrane, dobrano rastrubio, rekli bi da to mora da je odlično. Odlični glumci, muzički spoj alternative i tradicije, tekst kao kuća, otvorena letnja scena, politički angažman… svi su sastojci tu, a opet nije leglo, nije celina sposobna da nosi bar svom snagom osnovnog tekstualnog predloška.

Dok izlaze sa predstave, gledaoci nesigurno traže opravdanje za reditelja, čujem „ona je imala samo četiri dana da spremi predstavu, to je herojstvo“, „nije bend stigao da navežba novu lagu“, „težak je taj vranjanski akcenat“…

Koštana poljubac

Nije problem ni što Božo Vreća nije prava „Prisila, kraljica pustinje“ koja može svojom ženskošću da nosi ovu tešku ulogu, pa je odustao u zadnji čas. I Emina Elor je pokidala, nije muško, nije to taj glas koji nosi puni dert, ali je u modernoj postavci to i nebitno, savršena je pank diva koja  pleni bezobrazlukom, nepoštovanjem okoštalih normi i formi, pokretom celog tela. Predstava počinje njenim golim grudima, kao Marijana ona francuska, ipak na kraju žrtva, započinje revoluciju za emancipaciju alt pank songom sa refrenom „Decu smo naučili mržnji“. Završava je na isti način, ovoga puta kao „Femen“ sa natpisom „ljubav“ preko grudi. Između je taj protok tragedije bez mogućnosti pozitivnog razrešenja, ni jednog tračka nade, čak i kada ona bez sumnje pleni energijom, podsmehom ili trenutnim proračunatim saosećajem robova njene privlačnosti.

Nebojša Dugalić kao gazda Mitke je u prostoru koji mu je dat savršen, o širokim drumovima i želji za životom ili žalom za mladošću on potpuno stoji iza reči i osećanja svoga lika u svakom trenu bez poštede. Emir Hadžihafizbegović, bivši sarajevski kantonalni ministar kulture, kao Hadži Toma bez sumnje je odigrao veliku ozbiljnu ulogu, njegov bes i mržnja su pravi, kao i momenat prepuštanja sevdahu, kada pušku zamenjuje vrčem u mehani i pušta glas, i kada lomi preko kolena pogrešno, i kada presuđuje. Zapaženu snažnu ulogu Koštanine majke Salče odigrala je Aleksandra Pleskonjić koja pokretom i očima, pesmom, dairom i celim bićem do poslednje kapi iz prikrajka vodi i kontroliše tragičnu igru svoje kćeri.

I nije problem kako kamenje stoji, zašto se nikad za pravo ne zakotrlja u ovoj našoj balkanskoj jazbini? Metalni mrežni ormani puni kamenja, kao stubovi i kao stilizacija nepremostivih planina, čine scenografiju komada. Savršena metafora. Kada ih akteri otvaraju kamenje se sa treskom razliva po bini, i svi su neprestano zatrpani u kamenom vremenu. Kako se drama razvija scena je sve punija kamenja, sve se viši i viši ormani otvaraju, i sve je jači gromoglasni zvuk njihovog zlokobnog kotrljanja. Kada se pije vino iz vrčeva izlazi kamenje. Svuda okolo su kamenite planine Crne Gore, kao prirodne brane i dodatak scenografije.  Nekako prirodan dodatak vizuelnom utisku predstave daju i kostimi, zapravo njihov kontrast – svi su likovi osim Koštane obučeni u crno. Crni se crno u tradicionalnoj odeći, sija se Koštana jarkim bojama modernih krojeva, od Fredi Merkjuri helanki i crvenog sakoa sa otvorenim leđima do nametnute venčanice koja izgleda kao samrtni pokrov, sve dok potpuno polu-naga ne stane pred publiku i ponudi „da prvi baci kamen“.

Hadži Toma

I nije muzička improvizacija problem. Bend „Vroom“ godinama gaji prepoznatljiv zvuk, elektro-rok, alt, neku zakasnelu ljubav prema Einstürzende Neubauten, Kejvu, Vejtsu, sa puno uspešnih koncerata u zemlji i svetu i velikim brojem pozorišnih predstava. Oni su živo na sceni, trojac, sint, bas i sax/klarinet. I to štimuje, ali je izazov ovde bio potpun, banda treba da bude i kafanska i čistokrvni pank rok. Taj dijalog je morao povezati predstavu. Mada tome nije doprineo ni nedostatak akustičnosti velike otvorene scene Centra za kulturu Tivat, koja se poluuspešno potpomaže ozvučenjem, pa neki dijalozi nisu doprli ni do prvih redova, dok su oni preko ozvučenja, kada Koštana improvizovano svojim žrtvama i budućim dželatima daje mikrofon za njihove monologe, poput estradnih „umjetnica“ u TV audicijama, preglasni. Na isti način se menja i varira odnos muzike i glasova, što stvara dodatni šum.

Koštana - poster

I nije problem postomodernizam, sloboda tumačenja klasika, već veštačko dodavanje angažmana, pre svega zaludno trošenje velikih reči, pojednostavljenje na nivou pamfleta bez emotivne snage i interaktivnosti. Nije važno što Bora Stanković u originalnom tekstu nema potrebu da u svom bespoštednom sukobu sa lažnim moralom palanke baca kamenje na crkvu, i izdvaja bilo koju posebnu drugost od opšte vladavine ispodprosečnih, mentaliteta palanke, već način na koji se stupa u dijalog sa savremenošću.

Da li se dovoljno toga bazično promenilo u društvu da je potrebno dodatno tumačenje klasika, van postavke, već tekstualno? Da li transparentna gender ili rasna platforma predstave dodaje i povezuje celinu ili je razgrađuje? U tom balansu je ključ. Kao da je treće izvođenje bilo javna kostimirana proba komada koji još nije u potpunosti legao. Svakako je važno da „Koštana“ živi na sceni, i kao lektira i kao prilika za stvaraoce da iskažu svoj puni potencijal. Mladenovićeva sposobnost da nanovo promišlja pozorište i umetnički interakuje sa stvarnošću, njegov očigledni talenat, ne sme biti doveden u pitanje političkim javnim angažmanom.