Pozorište na Kosmetu je paranormalna pojava!

Neki dan čujem, od čoveka koji inače ne postoji (mada se lažno predstavlja kao direktor Narodnog pozorišta u Prištini, privremeno nastanjenog ili nešto slično - u Kosovskoj Mitrovici) da je na TV „Most“ u Zvečanu video sliku gospodina Laleta Pavlovića, i čuo ga gde gospodin Pavlović (lepo) kaže kako Narodno pozorište u Prištini s privremenim... i ostale rogobatne reči, u Kosovskoj Mitrovici – ne postoji! Kao i da obaćeva (Pavlović, koji postoji) da će napraviti pozorište na Severu. TV „Most“ (ako ova digresija neće previše zbuniti čitaoca) takođe možda ne postoji. To je, dakle, RTS ali i nije. Ustvari, nije važno...

Nekada su brojniji glumci nego publika

Potvrdiše, nedugo potom, uznemireni (što je čudno, imajući u vidu da ne postoje) članovi ansambla nepostojećeg pozorišta da su i oni isto čuli i videli. Kako stvar spada u domen nadnaravnog, ne bih hodala po tankom ledu objašnjavanja na koji način me je snašlo da pričam s nepostojećim ljudima. Zato ću zloupotrebiti list „Pečat“ i tvrdnju (objavljenu tvrdnju) da su, ne samo videli, nego i razgovarali sa direktorom (koji je izmišljena ličnost) nepostojećeg pozorišta. Dakle, ti čudni novinari su – praveći nekakvu hroniku Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu –  ne dovodeći u sumnju svoj razum, napisali kako je to pozorište (koje ne postoji) izvodilo svoj program na ovom sajmu. I uzeli su izjavu od gorepomenute izmišljene osobe. Sve su to predstavili tako, da bi čovek koji ne zna da se radi o izmišljotini, poverovao da se sve to zaista i desilo.

Sticajem okolnosti, lično sam se uverila –  sporno (i sumnjivo) pozorište: NE POSTOJI! Nemaju čak ni zgradu. A i nepristojni su. Idu okolo po selima Kosmeta –  za koja niko nit je čuo nit ga interesuju – i tamo uznemiravaju preostali, goloruki i nezaštićeni srpski živalj, nekim nerazumljivim predstavama koje su, na sve, i skaredne. Babe i slična lica, žrtve ovog nasilnog insistiranja na kulturi – da se razumemo – ne treba uzimati u zaštitu, pošto ni one, ako ćemo iskreno, nisu baš sasvim stvarne. Mislim, postojeće. Kao ni ta mesta, od Boga zaboravljenih imena.

To prikrivanje i zloupotreba „privremene raseljenosti“ ili nastanjenosti ili već nečeg, dakle to zbunjivanje metafizičkim pojmovima poput privremog boravka ovde i sada ili bilo gde i bilo kada – za mene bi bio dovoljan razlog da to izmišljeno pozorište ukinem smesta. I dovedem normalne i pristojne ljude koji će igrati normalne i pristojne predstave, a i koji će – na kraju – postojati. Za razliku od ovih.

Predstava u Prizrenu

Pod izgovorom „privremenosti“ (kao da svako ne zna da je sve na svetu bilo i biće privremeno -  posebno život) to nazovipozorište nije se čak ni udostojilo da sagradi jednu pristojnu zgradu na Severu. Umesto da su lepo, ti nazoviglumci i nazoviglumice uzeli lopate u ruke, krali malter sa već nekog od silnih gradilišta severa Kosmeta, pa polako ali istrajno, sazidali zdanje da im bude na čast. Nego – ne! Oni su smislili da idu po gradovima gde živi po nekoliko nezaštićenih (od ovakvog, banditiskog, ponašanja) ljudi srpske nacionalnosti, u stanove da im upadaju, sve im pojedu i popiju i užasan nered za sobom ostave. Jadni ljudi, posle se još i zahvaljuju – svedočiće sutra  (naplašeni) da to pozorište zaista postoji. A sasvim sam sigurna da su – po završetku neke od predstava – sve trljali oči i štipali se, u neverici da su budni. I da se TO zaista desilo.

Zapravo, ne zatvaranje pozorišta koje ionako ne postoji. Prava mera bilo bi kazniti ove pokvarenštine za uznemiravanje srpskokosmetskog življa, zbog dovođenja istog u opasnost –  jer, ako komšije pripadnici većinskog naroda čuju da su tamo neki Srbi dolazili i pravili nekakve izmotacije, mogu da se naljute na goloruk srpski živalj i da živalj nagrabusi zbog neozbiljnosti i bahatosti ovog nazovipozorišta. Uostalom, šta ima pozorište da traži po selima i nekim tamo gradovima za koje nismo čuli, kad se lepo zna šta je pozorište i ko ima da bude publika?

Na kraju, ovo pišem ljuta jer sam i lično bila žrtvom manipulacije ovih opsenara – te sam pravila prikaz koncenrta (koji se nije ni desio?) kvazipozorišne grupe „Kosmet(a)“, a da ne govorim o naivnosti gde sam čak i neki intervju napravila s direktorom ove nepostojeće institucije. Kasnije sam saznala da čovek ne postoji i želim da upozorim javnost i kolege da ne nasedaju, da ne razgovaraju s tim licem, i da se ne daju upecati na trikove kojima se taj iluzionist služi.

Gospodin Pavlović je u pravu – sve što je rekao je tačno. Šteta je što nije malo oštriji i što ne obavesti nadležne organe, možda i neki tim parapsihologa i ljudi upućenih u nadnaravne pojave, kako bi se ovom đavoljem priviđenju  stalo u kraj.