Pozorište po meri Kosmeta

Kako je jedini koliko - toliko pouzdan način da saznamo šta ljudi (vox populi) misle o događajima koji ih snalaze – jer oni u tim događajima nisu subjekti već objekti – postalo čitanje često i beslovesnih komentara po društvenim mrežama, tako sam i ja bila u prilici da saznam da postoji „Grupa podrške Nenadu Todoroviću“ – onom smenjenom direktoru pozorišta na Kosovu, tačnije jedine žive srpske institucije čiji uposlenici lično poznaju svakog svog gledaoca. Nema mnogo Srba na Kosovu, nije teško skoro sve ih upoznati – ali, eto, do sada se oko toga potrudilo samo jedno slabo plaćeno pozorište. Nije to nikakva eksluziva kao „siromašno pozorište“ Grotovskog, ovo je nametnuto improvizovanje scene, prilagođavanja komada veličini stana ili ulice ili trga – gde se već sve to pozorište zavlačilo.

Za sada su poznate dve stvari. Todorović je smenjen (i malo kafkijanski neblagovremeno obavešten o tome) sa mesta direktora i koliko se dalo shvatiti dobio je otkaz kao reditelj, što je njegovo osnovno zanimanje.

Nenad Todorović

Mislim da sam i previše pisala o tom pozorištu gde god sam, i kojom god prigodom, mogla (ako se o pozorištu, i to takvom, uopšte može pisati previše), tako da neću ponavljati šta su sve, gde su sve i za koga su sve ti ljudi igrali. Vodio ih je Todorović, taj direktor oštrog uma koji je vrlo dobro prepoznao, možda pre svih, šta će se desiti kada na Kosovu prestane da se čuje živa reč kulture. Pre nekoliko godina je pričao o jednoj deurbanizaciji, svođenju ljudi na brašno i izbegličke priče, svođenje na stoku – a bez milosti koja se ogleda u tome da im se da dostojanstvo. Da ih se ne decivilizuje. Ko to može da spreči? Samo kultura. Zato i jeste opasna. Prepoznali su je, tu opasnost, i često citirani  Čerčil a bogme i Gebels, svaki na svoj način.

Zato u ovoj novoj modi opštih smenjivanja na svakom koraku, a da niko ne primećuje razliku nakon tih smena, u trendu pretnji smenama koje više ne interesuju ni nekad najostrašćenije građane – ova smena, koju mediji ne komentarišu pompezno (valjda je i njih sramota da hvale) ima nešto teško, tmurno i znakovito u sebi. Ne radi se tu o direktoru nepostojeće železnice niti nekakvog poštanskog lopova. Radi se o direktoru pozorišta iza kojeg je stao ceo njegov ansambl. Ne znam za takvog u Beogradu, o kojem bi s toliko neverice, strasti, besa i bez straha od „nove garniture“ pisali - tamo gde jedino mogu da pišu – na društvenim mrežama.

I nervira me, al to je moj problem, što se onolika dreka dizala oko Kokana Mladenovića (postade čovek poznatiji nego ikad pošto su ga namrzi glumci) i okupljanje na Trgu, preko puta Narodnog pozorišta u Beogradu – iako sve to treba, i treba da se brani kultura. Ali koja? Samo moja? Naša? Čaršijska?

Sada ne osećamo nikakvu razliku i ne vidimo problem u tom nestajanju Kosova s naše kulturne (žive kulturne, ne mrtvačke) mape. Ništa nam ne nedostaje što se gasi jedino pozorište na Kosovu, a jedino živo i putujuće u Srbiji i regionu. Ne primećujemo da ga nema.

Ali kada jednom potrošimo sve ovdašnje, banalne i dnevnopolitičke i vlastiuvlakačke teme možda će se neko zapitati:

„A gde beše ono Kosovo?“

Beše, ali evo upravo odvezujemo poslednje konope koji drže taj brod vezan za Srbiju. I znalo se, nisu te veze ni šverceri ni politikanti. To je živa reč na srpskom jeziku koja putuje Kosovom i ponekad nam se javi, umesto mi da zovemo i pitamo je kako je, šta radi, treba li joj šta.

Šta ostaje? Sada, čitajući svakakve komentare, zaključujem da ima sveta i to iz umetničkih krugova, koji misli da je to u redu. Priča o nekim duplim platama. Još malo pa ćemo i to zaboraviti, ostaće nam Kosovo kao asocijacija na političare i lopove, na neke profitere. Nikada, naravano, nećemo shvatiti šta smo propustili. Onaj će narod, mislim na sela –a i gradovi su improvizacija –  ostati u jednom mraku. Možda asimilovan, a možda i dalje sveden na priče o „povratku“ i čekanju nekih stanova, i nekih ljudi koji će na te stanove pucati – jer kome trebaju srpski povratnici na Kosovo? Ni Srbiji. Ni Kosovu.

U tom vakumu, u tom međuprostoru, neporstoru nestaje jedan po jedan znak da su tu nekad živeli, stvarali, čitali, pisali (a ne samo jeli i pili) neki Srbi. Mirne smo duše prepustili riznicu, ne rudnog i ne grobljanskokulturnog, nego živog bogatsva jedne snažne stvaralačke energije i vitalnosti da se opstane na strašnom mestu, koje je  - uzgred budi – prelepo.

Bez preterivanja, posle ove priče o pozorištu ne znam šta, osim nešto malo nezavisnih (i koliko nezavisnih?) medija, ostaje. Ne ostaje ništa. Ostaju priče u kućama i kafanama, takođe riznica, ostaju mudre babe i preduzmiljiv svet, ali to je uveliko iza zavese. Mi nećemo čuti šta to oni pričaju, i na većem smo gubitku.

Ponoviću, Kosovo, umetnost na Kosovu, autentično putujuće pozorište na Kosovu jeste riznica. Ako nestane, biće mi žao svakoga ko nije stigao, prepoznao potrebu, imao vremena – da to vidi.

Podsećanje:

Predstava Narodnog pozorišta u Prištini, na štandu Kancelarije za Kosmet na prošlom Sajmu knjiga u Beogradu - benda Kosmet(a), u prevodu  Ko smeta 

http://www.youtube.com/watch?v=wT0Nxh5ATJQ&feature=plcp  

Autor songova: Nenad Todorović (reditelj)

Autor muzike: Bojan Stojčetović (glumac)

Vokali: (glumci) Anika Grujić, Bojan Stojčetović, Milena jakšić, Igor Damnjanović, Ivana Kovačević, Miodrag Krčmarik, Aleksandra Cucić

Muzičari:  Bojan Stojčetović (gitara), Milan Šćepanović (harmonika), Goran Stojetović, scenograf  (bas gitara) 

Opširnije: http://www.balkanmagazin.net/pozoriste/cid150-50027/kosmeta-kabare-na-meunarodnom-sajmu-knjiga

http://www.balkanmagazin.net/pozoriste/cid150-50551/pozoriste-na-kosmetu-je-paranormalna-pojava

http://www.balkanmagazin.net/pozoriste/cid150-51122/odbrana-pozorista-i-medija-sa-kosmeta

http://www.balkanmagazin.net/pozoriste/cid150-65074/ruza-od-bodljikave-zice-za-svaku-kucu