Odbrana pozorišta i medija sa Kosmeta

Nedavno je, posetivši Leposavić, savetnik ministra za kulturu, Pavlović, obećao zatvaranje neradničkih severnokosovskih institucija. Tačnije, njihovo izmeštanje iz Beograda (gde se nalaze) nazad na Kosovo (gde bi trebalo da se nalaze). Iz nekog razloga, u isti koš sa raznim neradničkim severnokosovskim institucijama kulture, koje nisu fizički prisutne na Kosovu, stavio je i pozorište.

Predstava U Djakovici Narodnog pozorišta iz Prištine

U to ime, ne baš nežnim tonom, poručio je neradnicima da je dosta s tim njihovim terazijskim izigravanjem pozorišta s Kosova. I najavio otvaranje novog pozorišta, ovaj put u Leposaviću. Sa novim ljudima i novom politikom. Ta politika, međutim, neće imati priliku da zaživi, jer će je ubrzo osporiti ono što će osporiti čitavu dosadašnju tvrdnju („ne damo Kosovo ili ne damo bar Sever“) a to će se zvati – platforma.

Naime, svaka srpska institucija, među kojima i Narodno pozorište iz Prištine privremeno izmešteno u Kosovsku Mitrovicu, kao paralelna institucija – a u skladu sa teritorijalnim integritetom Republike Kosova – neće biti duga veka.

Ne znam zašto se gospodin Pavlović ustremio baš na Narodno pozorište iz Prištine - koje jeste privremeno raseljeno, koje nema zgradu i tako dalje, ali koje igra po celom Kosovu te ponekad gostuje u Beogradu ili Republici Srpskoj. I ne znam zašto misli da bi bilo pametno izmestiti to pozorište iz severne Mitrovice  u Leposavić. Severna Mitrovica je, silom ratnih prilika, ostala jedini grad sa nešto urbaniteta na celom srpskom Kosovu. Leposavić ima simpatičan dom kulture ali – nije grad. I, za razliku od Zvečana (pet minuta kolima od Mitrovice), nije Kosovo. Zvečan, pojašnjenja radi, ima odličan prostor pogodan za pozorište, sredina je u kojoj živi svet koji bi u pozorište išao i lokalni ga zovu mitrovačkim Dedinjem. Ali ovo je za poentu sasvim nebitan detalj.

Ekipa Narodnog pozorišta iz Prištine na predstavi u Prizrenu

Mi možemo da selimo Narodno pozorište iz Prištine i u Prilužje i u Ranilug i u Novo Brdo. Dok god se ono zove Narodno pozorište – problem neće biti rešen. Zašto? Zbog one platforme s početka. Srpske institucije su na Kosovu, od strane međunarodne zajednice, tretirane kao nelegalne i paralelne. Tačka. Naša država može da galami, diže prašinu tako što će se poneki službenik vlade pojaviti i napasti neke lopuže s Kosova i pričati o promeni politike. To su gluposti. To je kao muzika u liftu, ne služi ničemu osim da zamajava one što ne vole da se penju visoko. Kad se stigne do odredišta, nema više te glupe muzike a onaj što se plaši  nek se sam snađe sa svojim strahovima.

Zašto je toliko važna kultura, u celoj ovoj priči?

Zato što je kultura, kao i mediji, jedini živi glas na srpskom jeziku koji ćemo moći da čujemo sa našeg Kosova, a da nam u tome ne smeta, nego čak i pomogne, međunarodna zajednica.

Kulturu niko neće ni moći, ni hteti, ni smeti da dira -  ako nije svrstana u „nelegalni, paralelni, mutni, lopovski i parazitski“ sistem koji je Srbija – nema veze da li jeste ili nije, za one od kojih zavisimo JESTE – implementirala i na silu Boga održavala na Kosovu. Kultura, nezavisni mediji i SPC ostaće, neće proći mnogo meseci do tog dana, jedine institucije koje će biti veza između Srbije i Kosova. Nezavisni mediji su shvatili. Crkva je, na svoj način i u svojoj uvek malo lakšoj poziciji, takođe shvatila. Ostaje da shvati kultura. Da shvate kulturni radnici na Kosovu zbog čega su toliko bitni, i da se ne radi o platama i tome da li su na budžetu Ministarstva kulture, da se ne radi o smenama i selidbama – nego o magli, koja služi za zamajavanje dok se ne vidi šta uraditi. Preciznije, dok se ne nađe način da te institucije prvo budu vraćene  na Kosovo (kao muzej ili novina Jedinstvo) ili preseljene iz grada u selo, kao pozorište, da bi na kraju bile ugašene. Postepeno.

Publika na predstavi u Djakovici

Zašto je od svih kulturnih institucija na Kosovu trenutno najvažnije pozorište?

Zato što je to  pozorište na Kosovu trenutno jedina živa kulturna institucija koja govori srpski.

Pozorište čiji je direktor Nenad Todorović napravilo je jedan, ne umetnički, nego civilizacijski iskorak. To pozorište ide na kućne adrese ljudi koji su zainteresovani da gledaju predstavu, a nalaze se u bestragijama za koje oni koji bi sada da ga izmeštaju, gase, menjaju, nabeđuju da je neradničko – nisu ni čuli.  

Predstava za jednu staricu u selu Donja Plešina kod Uroševca (Foto A. Vamvakas)

Nije kriv gospodin Pavlović što pred sobom ima papir gde piše da sve to tamo dole neradničko i profitersko treba uvesti u red ili ih skinuti s budžeta Republike Srbije. Sledeći papir koji će se naći na nekom stolu, platforma, biće još eksplicitniji. Srpske se paralelne institucije imaju se ugasiti. Tačka.

Sever će uskoro biti sve naseljeniji Albancima, biće multietničan, biće deo jednog sistema. On se zove kosovski sistem, i prestonica tog sistema je Priština.

Kako mogu da opstanu srpske institucije kulture u tom slučaju?

Uz pomoć nepopularne reči – multietnika. I to kao, takođe nepopularno za čuti, institucije koje ne zavise samo od vlade (ni jedne ni druge). Dakle, ne kao institucije Republike Srbije jer su tada paralelne. A Srbiji je već objašnjeno da su joj na grbači, pa neće mnogo žaliti te profitere. I ne kao institucije Republike Kosova – jer su tada mrtve. Isto kao što je mrtva Srpska drama Narodnog pozorišta u Prištini, jer od nje u Prištini nema ni traga da je ikada postojala. I isto kao što je mrtav nazovisrpski TV kanal na RTK (Radio Televizija Kosova), jer on ima da priča šta kaže bord. A bord je u Prištini.

Kao srpski kulturni klubovi, centri za razvoj srpske kulture ili srpska drama, jedini su model da se u ovim danima i mesecima koji slede – a biće jako gadni za Kosovo – sačuva živa kultura, postojeća, da se čuje reč, da nam ljudi na Kosovu ne odu sasvim bestraga u neki ko zna koji davno prohujali vek, odsečeni od civilizacije. Nema civilizacije bez kulture, a ta kultura koja čuva od decivilizovanja nije kultura očuvanja spomenika. Ona je živa reč. Kultura očuvanja i spasavanja ono malo gradskog duha i sveta što je ostalo da živi na Kosovu, a da je srpske nacionalnosti.

Na sličan način su se snašli, našli model opstanka, nezavisni mediji na jugu Kosova –  nikad donirani od strane države. Udruživši se s onima koji su bili donekle donirani, napravili su svoju nezavisnu srpsku TV mrežu koja je jedini izvor informacija o Kosovu, sa Kosova, a na srpskom jeziku. U skladu sa onim što traži međunarodna zajednica. Može da nas nervira do mile volje, ali sve što nije u skladu sa tim zahtevima neće imati šanse za opstanak ni do proleća.

Dakle, umesto besmislenog preseljenja u Leposavić i promene kadrova, ovom pozorištu - koje je prešlo granicu Kosova i Srbije, pa i samog pozorišta na kraju krajeva - treba pomoći da nađe model da opstane upravo takvo kakvo jeste. 

Predstava Gradjanin plemić, Srpske drame Narodnog pozorišta iz Prištine - na trgu u Orahovcu

Ako ovo nekome deluje kao preuveličavanje uloge pozorišta i kulture, i ako taj neko odluči da to i nije tako važno, za godinu dana shvatiće da ima neko Kosovo sa kosovskim teritorijalnim integritetom. Bez podele na sever i jug. Kosovo sa svojim „kosovarskim“ jezikom i kulturom. I neće znati zašto više ne čuje glasove koji odande govore nešto na srpskom jeziku. Neće ih čuti jer je spustio slušalicu.

Pozorište i oni, gorepomenuti, nezavisni mediji jedine su dve žive stvari, žive reči, živi ljudi koji rade svoje žive programe, svako u svojoj struci. Mediji su se snašli,  praktičniji su, upućeniji, i – na kraju – to su  ljudi koji su više sedeli na Jugu i država ih je zaboravila mnogo godina pre nego ove sa Severa, pa su znali na šta da računaju. Dok je Sever ostao kao sluđeni geto, zavisan od Srbije koja mora da ga skine s vrata.

Ekipa Narodnog pozorišta iz Prištine, privremeno izmeštenog u Kosovsku Mitrovicu: „Ne očajavajte nikad kad vam život izgrebe lice, kad vas žene s gorim prevare, kad vas pretvore u izbeglice...“, song iz predstave “Ne očajavajte nikad”

Pregovori su u toku, pripreme su brže nego što nam to deluje, jedina stvar koja ostaje – da ponovim nepopularne reči s početka – jeste borba za prava srpske manjine na jezik, medije i kulturu. Ako to nestane, nestaće svaka živa veza. Onaj neko koji ovo neće shvatiti - spustiće slušalicu. I  nećemo se više čuti s Kosovom.