Beli beli svet i Malena Banjska

Tragedija koju bojite nekakvom neosocrealističkom bojom u filmu Beli beli svet ne podseća ni na šta snimljeno poslednjih decenija, pri čemu ne mislim samo na ratne i posleratne. S početka se oseća usud, apsurdan, usud zbog nesporazuma, zbog nemogućnosti da išta drugo bude, jer je usud.

Što se tragedije tiče, ona je počasna vrsta u dramskoj književnosti, javlja se pre svega u tzv. prelaznim vremenima, svaki put kad se čovek suoči sa sopstvenim ništavilom i nemogućnošću. Usud, kao takav ne znači ništa za tragediju, to je kao kada bi se izjednačavala astrologija sa nekom ozbiljnom naukom, npr. psihologijom. Svaka tragedija prikazuje bezdušno ustrojstvo sveta prikazivanjem neizrecivog, te su za to motivi Edipa ili Elektre bili krajnje zgodni. Popularizacija psihologije je to dosta degradirala. Znači, stvar je ne u usudu, nego u tome da svaki čovek, po rođenju nosi svoju krivicu, tragičnu krivicu, i za to mora da ispašta. Jedan će da ispašta za druge i onda će oni koji to gledaju da dožive katarzu, odnosno pročišćavanje, što je inače bukvalan medicinski termin i kao takav se tumači, ništa drugo.

Milena Marković

Podseća na antičku dramu u njenom arhetipu (ćerka koja je luda za ocem, kao  muškarcem,  ne znajući da joj je otac, ovaj je grub, i trebalo bi da mislimo – loš; majka koja preuzima krivicu svoje ćerke, zapravo plaćajući svoj greh laži i prevare, i za koju bi takođe trebalo da mislimo da je loša)

Kod Grka je ta krivica po rođenju bila jedno, kod hrisćana drugo, u moderno vreme, znači od osamnaestog veka nešto treće, a sad smo opet u nekom prelaznom vremenu, verovatno.

Tako da tragedija obuhvata najdublja strahovanja ljudskog roda. Stil, tema, sve ostalo zavisi od umetnika koji se toga prihvati.

Najstrašnije u književnosti osećanje tragičnog čak nije ono koje je u naivnosti ljudskog doba prikazivala antika, nego nešto što bi mogli nazvati apsurd ili strašna slučajnost. Nešto što donosi dvadeseti vek, a naročito je strašna sloboda kojom se bave egzistencijalisti.

 A ta „antika“ prožeta socijalom koju živi jedna sasvim ovovekovna generacija mlađih, drogiranih, izgubljenih ljudi (takođe, trebalo bi da mislimo da su loši); a na sve to i songovi, kao brehtovski, a koji igraju ulogu hora koji sve objašnjava – sa sve ovim predugačkim uvodom za jedno pitanje – govori o jednoj začudnosti. Dakle, Vi iz nekog razloga iz sve snage branite marginalce i dižete ih na tron neke drame o kraljevima, kako i nazivate jednog od glavnih junaka. Kralj je rudar.  Zašto mesto radnje  Bor, zašto rudarska opera, otkud ta nit – antička drama usred jednog od najsiromašnijih postindustrijskih krajeva, s likovima koji na filmu (i u životu) imaju sve, osim uzvišenosti patosa, nego im je patos uglavnom srozan na nivo patetike, a tragedija obrukana sentimentalizmom?

Začudnost je u suštini filozofsko pitanje, a može biti i stilsko, kada je u pitanju Breht. Često moje kolege se gađaju sa tim terminom kad mu vreme nije, jer je atraktivno. Meni je Hegel, koji mi nije sasvim shvatljiv, tu polazište. Reč je o efektima koji izazivaju postajanje stranim. Pojavljuju se oduvek u umetnosti, svesno i ideoloski tek u romantičarskoj groteski a dvadeseti vek nudi toga dosta.

Začudnost može biti estetska a može biti i nagoveštaj haosa. To je Lars fon Trir lepo pokazao u onoj mehaničkoj lisici.

Ko je proučavao Grke, zna da u tim tragedijama može da se izvuče i patetika, a katkada i ironija, i nekad čak i egzistencijalističko shvatanje, naročito kod Euripida, koji najviše razvija karaktere.

Zato su te drame i dalje moderne, dok na primer Rasin ili Kornej, osim lepih stihova, ne izazivaju ni jezu ni sažaljenje.

Žanr melodrame, koji nastaje uporedo sa građanskim društvom, donosi takozvanu pokvarenu tragediju, stradanje bez veličine.

“Beli, beli svet” nema u tom smislu veze sa melodramom. To je drama, odnosno tragedija u počasnom smislu te reči.

Sentimentalizam je stilska igra koja je svesno nastala iz rediteljeve potrebe da se poigra sa muzikom Borisa Kovača, i sa određenom vrstom kiča vezanom za određene potkulture, gastarbajtersko rudarsku (Kralj), narkomansku (Tigar), zatvorsku (Ružica) itd.

Ja ne vidim da su to marginalci. To su likovi koji žive svuda po Srbiji i ja ih znam. I još nesto, film nije život, film je drama, prema tome zgusnut i dramatizovan život u jednoj priči koja tera junake iz te priče da im se život baš u tom trenutku promeni. Odatle ekspresija i dramatika.

A to su obični ljudi i ja ih ništa ne branim niti napadam.

Bor je samo okvir za tu i takvu priču. I ja to ne bih dalje objašnjavala. Reditelj Oleg Novkovic je duboko vezan svojim pogledom na svet i bavi se propadanjem jednog sistema vrednosti.

Identietsko

malena banjska

krenula sam u mitrovicu ibarskom magistralom
tamo su čučavci i traktori i drveće otežalo od voća
i devojčice sa golim pupkovima
stigla sam do kosova odakle je moja majka i
njena majka
i sestra mi se tamo rodila a doktor je bio pijan
videla sam američke vojnike
guzati su a jedan je nosio
bifokalne naočari
dosta su mali možda neke veće šalju na 
druga mesta
svuda su visele zastave
meni to ne znači zastava je zastava
u vojsku nisam išla a nisam ni sposobna
i velika sam kukavica i lažem kad zinem
a trava je bila toliko zelena da ubada
i nebo je bilo tako blizu da uspava
sladak san na pustom polju
i šta će tu ti guzati vojnici naoružani do zuba
i onda sam videla znak sa desne strane
na njemu je pisalo banjska
i tu me je stigla i baba i majka i sestra i zemlja
i groblje i ibar voda i tu me je stiglo
i neće da pusti
i nikad neće da pusti jer sam se setila
usred noći bi se setila
i nikad neću da zaboravim banjsku
zato što
neko beše strahinjiću bane
beše bane u malenoj
banjskoj

Pesma koja je kružila internetom, o Malenoj Banjskoj, pogodila je sve  nazoviideološki nazovipodeljene nazovistrane. I iz nje se čuje, kao i iz Belog belog sveta neki zvuk iz davnine. Ne samo zbog junaka koji se zvao Strahinjiću bane, nego jer – i pored opisa devojaka s kratkim majicama i putovanja u Kosovsku Mitrovicu – ima nečeg epskog u sebi. Otkud ep? Vi ste iz Beograda, nemate trista godina, predajete još mlađima od sebe... A težina vaših pesama i drama ima jednu epsku, s tek malo samoironije ali bez cinizma, dinamiku i uzbudljivost.

Ja sam rođena i gajena u epskoj kulturi. Inače, tim mlađim studentima govorim da je identitet važan za pisca. Da ga je svestan, ne mora biti pisac koji će iz njega da vuče. Može pisac da vuče iz svog kreveta i detinjstva i porodice, može se i boriti protiv svog porekla, može da bude ironičan i svakakav.  Samo mora ovoga da bude svestan. Džojs je jako dobar primer za tu ambivalenciju  u odnosu na nacionalni identitet. Problem sa našom školom scenaristike npr. je imitiranje tuđeg, najpre anglosaksonskog arhetipa - pri čemu se ni o tome nema osnovno saznanje i obrazovanje. Ja, na primer, obožavam ljubav prema smrti, ili strasnu ljubav prema bogu što je izašla iz zapadnih mitova, kao što su Tristan i Izolda. Ali to nije moje. Izrazito volim, od malih nogu, sve što je vezano za borbe između protestanata i katolika u francuskoj književnosti, a i krstaši me fasciniraju. Ali to nije moje. Osnova našeg arhetipa je takozvano izgubljeno carstvo. To je to, pa sad ti možeš da žališ što nisi rođen kao nesto drugo. Upravo u tom arhetipu, i u motivima koji iz toga izlaze, leži pojam veličine, inače tako važan za tragediju. Naravno, isključivo govorim o umetnosti. Drugi epski motiv koji čini da je Banović Strahinja remek delo, a i Ilijada, je ljubav prema neprijatelju -  inače, u epskoj poeziji motiv koji se najviše ceni.

Tako da je moj odnos prema tome, verovatno i odgovor na vaše pitanje.

Cinizam je utočiste poludarovitih. Ne postoji nijedno relevantno umetničko delo koje je cinično. Ironija je nešto drugo. Ironija je plemenita i subverzivna, govorim o romantičarskoj ironiji,  ne o samozaljubljenom blagoglagoljanju obrazovanih.

Kako ste se proveli na Kosovu? Išli ste poslom... A koje slike ste videli da su vam ostale u sećanju, kao najrečitije. Ili najzačudnije.

Meni je majka iz Peći a ja nisam nikad bila tamo. Otišla sam na svoju premijeru. Prvo što sam doživela pravo pozorište, onako kako je bilo u Grčkoj, ili kakav je bio Globe. Sada je tako samo u dečjim pozorištima, da publika reaguje potpuno neposredno, da nije blazirana. Naša pozorišta su elitna. Ovde su pričali kad im nije pokupljana pažnja, kad je nešto uzbudljivo nije se čuo ni šum, samo helikopteri kako mumlaju gore. A kad se glumica skinula u gaće momci su je slikali mobilnim telefonima. To je bilo uzbudljivo. Ostalo neću da komentarišem. Nemam ideju kako bih mogla da pomognem tom svom narodu, niti imam tu moć, osim da odem sa nečim što sam napravila, da vide da nisu sami.

Pesnici i ostali

Šta vi čitate? Čemu se vraćate, kojim piscima, kojim filmovima, predstavama...?

Ja nisam pustila knjigu iz ruke od kako sam počela da čitam, a to je bilo kad sam bila devojčica. Strašno volim da čitam. Ništa ne bi moglo da mi to zameni. Nadam se da će oči da me posluže pa ću do kraja da uživam u tome. Kada imam strah od zlih okolnosti koje mi nisu jasne čitam ponovo Rat i mir. Kada me spopadnu đavoli sujete čitam Izgubljene iluzije. Jednom u dve godine čitam Vertera. Nikad nisam dala iz kuće englesku poeziju, naročito Dilena Tomasa, Džona Dona , to stalno vrtim po prstima. Poeziju ne mogu ni da nabrajam. Često čitam i Zapise iz podzemlja i dosta često Žensku francuskog poručnika  i volim i Hardija mnogo. Od živih pisaca najviše volim Ulbeka i to sam pročitala dosta puta. Ima mnogo pisaca koje ne čitam ponovo, jer mi je neprijatno a obožavam ih, npr. Patrišu Hajsmit i Lotreamona.

Predstave doživiš kad ih gledaš, to ne može da se vrati.

Ima mnogo filmova koje stalno gledam, to su za mene Surova romansa, Zaljubljene žene, Lovac na jelene, Taksista, i razni drugi, mnogo sam već nabrajala to je malo dosadno.

Ko su Vaši pesnici? Čime se bave u svojim pesmama, šta su nam doneli?

Vijon je pevao pod vešalima, Kretjen de Troa se udvarao smrti sa šaljivim pesmama, Bukovski isto to.

Rembo i Bodler su pokušali trošnim telima da dokuče raj pa su izgoreli. Dilen Tomas isto tako.

Lengston Hjuz je imao neponovljiv ritam koji su doneli robovi sa plantaža.

Rekli ste jednom: „Pesma može sve“. Šta to znači? Šta je to sve koje  može pesma?

Ne znam šta sam to rekla, nadam se da nije nešto onako nadobudno. Sad bih rekla da može sve i ne može ništa. Sigurno može nekog da sačuva od očaja, samoubistva, propadanja, patnje, to je najplemenitiji i najteži izraz stvaranja i na kraju, ljudske povezanosti čak i ako se radi o otrovnoj poeziji.

Politika većine izdavačkih kuća je da ne izdaju knjige kratkih priča i zbirke pesama. S druge strane, svet uporno ponavlja da nema vremena za čitanje. Zašto onda, po vašem mišljenu, veliki  izdavači pristaju da izdaju samo roman, koji je duga forma?

Većina velikih izdavačkih kuća je kod nas propala, svaka čast onima koji su opstali ili su se nekako prilagodili. Roman je uvek bio nešto što se najviše čita. Poezija se ne čita toliko čak ni u izuzetno sređenim zemljama sa nenarušenim kulturnim nasleđem i strukturama. To je prosto tako. Za poeziju je, između ostalog , potrebno i obrazovanje i ozbiljna sklonost ka čitanju.

Ovo je doba specijalizacije i onda ljudi gledaju svoje, a ostalo konzumiraju. To je tako i u tom smislu je roman zgodan za konzumaciju. Pesme su teže, čak i ove eksplicitne kakve kobajagi ja pisem.

Postoje neke male grupe, neki ljudi koji pišu ili čitaju (ili i jedno i drugo, mada pisanje ne podrazumeva i čitanje), okupljaju se oko čitaonica kao Kornet i donese knjige kao darodavci i donatori nekih novih biblioteka – kakvu sada pokušava da napravi, recimo, Dule Nedeljković. Je l' Vam  taj malo gerilski pokušaj deluje optmimistično ili liči na patetičan trzaj neke odumiruće vrste koja se prosvestila, pa pokušava da se koprca, a odavno je u zamci za mečke i šanse su male?

To je odlično i treba da se dešava. Mora stalno da se pokušava nešto. Kada se stalno pokušava onda se i desi. Defetizam nikako.

Radnja Vaših filmova (i predstava) radnja je koja se dešava oko nas. Ljude koje branite u tim pričama, građani obilaze u šiokom luku. Zašto ih obilaze? I zašto ih branite? Ili da preformulišem, šta mislite -  zašto obilazimo u širokom luku sve ono što već sutra možemo da budemo i mi sami, ili već jesmo, i zašto imate potrebu da nas branite od osude kojom sami sebe osuđujemo. Ako je tačno da smo svi, iako ne deluje tako, samo marginalci u državi koja je i sama na margini? Koga tačno branite?

Ja ne znam što toliko insistiranje na tome šta jesu a šta nisu marginalci. Ja sam prva gradska generacija , sa majčine strane su lumpen proleteri, sa očeve seljaci, to je već neka civilizacija u odnosu na ove. Oni su iz takvih sredina, ali su u socijalizmu završili fakultete.  Većina ljudi u zemlji su sličnog porekla kao i ja. Mnogo manje ljudi je druga a zanemarljivo je koliko ih je treća ili četvrta gradska generacija. Nije potrebno objašnavati usled kojih istorijskih dešavanja je nastala takva situacija.

Drugo, postoji taj provincijalni kvazielitizam oličen u malograđanštini gde se izmišljaju neke kič tematske i ikonografske odlike tzv. građanstva između dva rata, a zna se da je blato počinjalo već od gradske pošte. Socijalizam je zapravo izgradio pravu elitu. Šta je sa njom bilo, to je drugo pitanje.

Junaci Belog sveta su ljudi koji su radnici, uglavnom u propalom industrijskom gradu ostali bez posla, jedan je gastarbajter, ostali žive u samačkim hotelima. Mnogo ljudi živi tako.

Ja nikoga ne branim ja pričam određenu priču sa određenim autentičnim likovima iz određene sredine koja determiniše te likove.

Kultura i prosveta

Profesor ste na Akademiji umetnoti. Kakve su nove generacije ljudi koji žele da studiraju dramu? To su, pretpostavljam, uglavnom deca koju su vaspitavali ljudi koji su sazrevali devedesetih godina... Da li je, da poentiram, počela da se oseća socijalna razlika između vaših studenata i klinaca koji su jednostavno rečeno – siromašni. I nisu iz „dobrih kuća“?

Isti su ti mladi ljudi kao i ja kad sam studirala, zaraženi crvom stvaranja koji bi da pišu nešto i od toga da žive. Besni su i pametni. Razlika između neki naših generacija i njihovih što smo mi mnogo više čitali. Danas je neverovatno koliko malo čitaju i to studenti akademija.

Ljudi koji studiraju stvari kao što su dramaturgija ili režija, obično imaju sistem vrednosti koji je blizu alternativnom, znači materijalna situacija im smeta ali im to nije najbitnije u životu. Da jeste, ne bi izabrali to da studiraju. U tom smislu se ne razdvajaju bogati i siromašni. Ta bitka se vodi na nekim drugim školama i nekim drugim mestima za izlaske. Akademija umetnosti se plaća, jedna studentkinja je morala da nađe posao, i to težak celodnevni da bi platila završnu godinu jer roditelji nisu imali. To je prosto njihovo vreme i život.

Šta volite u tom, profesorskom, poslu?

Volim kada nanjušim dar i bezobrazluk i volim kada mogu da pomognem nekom.

Novi ministar kulture je izabran, priča se da je u pripremi reorganizacija pozorišta, glumci će raditi po ugovoru, kuće neće imati svoje ansamble (osim Narodnog pozorita) i ako se sve to zaista desi – kakvo pozorište očekujete u godinama koje dolaze?

Ja se plašim da se stvar ne komercijalizuje i potom neminovno banalizuje, onda smo propali načisto. Država mora da finansira umetnost. Svako ko priča drugačije, štetočina je. Mala zemlja mora da pumpa svoju kulturu. To joj je šansa da prebaci napolje. To je stvar indentiteta, odbrana od asimilacije. O tome kakva je to kultura treba da govore obrazovani i kompetentni, komisije da čine ostvareni i neostrašćeni.

Da li biste imali pitanja ili predloge za novog ministra kulture (i ministra prosvete), šta biste ih posavetovali, na šta biste ih upozorili i čime biste im pripretili?

Taman posla da pretim. mnogo je komplikovana situacija. Ja ne volim lične prozivke. To je malo neozbiljno. mogu samo da im poželim sreću, trebaće im.

Biografija

Milena Marković  - scenarista, dramski pisac, pesnikinja rodjena je 9. aprila 1974. u Zemunu. Završila osnovnu školu i gimnaziju u Beogradu.

Diplomirala Fakultet dramskih umetnosti odsek dramaturgija, sa dramom Paviljoni, ili kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru u junu 1998. godine u Beogradu.

Decembra 2001. specijalna nagrada za dramu Paviljoni u bečkom teatru m.b.h.

U aprilu 2001. godine u Beogradu premijerno je izvedena predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u režiji Alise Stojanović.

U junu 2001. godine u Narodnom pozorištu u Skoplju izvedena je predstava Paviljoni u režiji Srđana Janićijevića.

U junu 2002. godine Jaka Ivanc u ljubljanskoj Drami diplomira pozorišnu režiju sa tekstom Paviljoni.

U oktobra 2002. je  premijera istog teksta u bečkom teatru m.b.h. u režiji Zijaha Sokolovića.

Zbirku pesama Pas koji je pojo sunce izdaje Flavio Rigonat u aprilu 2001. godine u Beogradu. Zbirka pesama je imala tri izdanja.

Sa dramom Bog nas pogledao –Šine učestvovala u letnjoj rezidenciji Royal Court Theatre u Londonu jul- avgust 2002. godine.

Šine su imale premijeru u Beogradu, u novembru iste godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, režija Slobodan Unkovski.

U maju 2003. godine ista drama je izvedena u poljskom gradu Poznanju u režiji Rafal Sabare.

U Stokholmu u novembru 2002. učestvovala sa zbirkom pesama u javnom čitanju u Royal dramatic theatre.

Očekuje se švedsko izdanje te zbirke pesama.

U oktobru 2003. izašla druga zbirka pesama pod nazivom Istina ima teranje. Izdavač Lom Flavio Rigonat.

U junu 2004. drama Šine učestvuje na festivalu Sterijino pozorje u Novom Sadu, režija Rafal Sabara. I dobija specijalnu nagradu za tekst.

Krajem juna 2004. drama Šine u izvodjenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta učestvuje na festivalu nove drame u Visbadenu.

Drama Šine je objavljena u nemačkom pozorišnom časopisu Theater heute.

U septembru 2004. učestvovala u razmeni nordijskih i balkanskih zemalja u projektu Switch - čitanje poezije u Stokholmu, i u Geteborgu.

Tokom decembra i januara 2004, 2005. pisala scenario i učestvovala u snimanju dokumentarnog filma Rudarska opera u gradu Boru, režija Oleg Novković. 

11. februara je izveden deo nove drame Šuma blista u pozorištu Schauspielhaus zurich.

U novembru, 2005. premijera drame Šine u Ahenu, Nemačka.

U oktobru 2005. dobila nagradu za dramsko stvaralaštvo Borislav Mihajlović Mihiz povodom drame Brod za lutke.

U oktobru 2006. izašla knjiga tri drame Šine, Beli beli svet i Brod za lutke na francuskom jeziku, izdavač Dominique Dolmieu.

U maju 2006. izvedena drama Nahod Simeon u režiji Tomija Janežića, Srpsko narodno pozorište.

U junu 2006. izvedena drama Brod za lutke u režiji Slobodana Unkovskog, Jugoslovensko dramsko pozorište.

Drama Šine je izvedena u pozorištu Tuta u Čikagu, 2007. godine.

U junu 2007. dobija Sterijinu nagradu za najbolji tekst (Nahod Simeon). Predstava dobija skoro sve nagrade na Sterijinom pozorju.

Po scenariju Milene Marković snimljen je film Sutra ujutro u režiji Olega Novkovića, produkcija Zillion Film, Beograd. Dobija nagrade za scenario u Aleksandriji, Minsku i Vrnjačkoj Banji.

U septembru 2007. godine izašla je knjiga pesama Crna kašika, Lom, Beograd.

U novembru 2007. dobija nagradu Miloš Crnjanski za prvu knjigu Tri drame.

U oktobru 2008. premijera drame Šuma blista u pozorištu Atelje 212 u Beogradu, rezija Tomi Janezić.

Dobitnica nagrade Todor Manojlović u februaru 2009. godine.

U junu 2009. godine dobija Sterijinu nagradu za najbolji tekst (Brod za lutke, Srpsko Narodno Pozorište). Predstava Brod za lutke doživela brojna gostovanja u okviru festivala Kvartet (Bratislava,Anseni, itd.)

U oktobru 2009. godine izašla četvrta knjiga pesama Ptičje oko na tarabi, Lom, Beograd.

U oktobru 2009.godine izašla knjiga drama Šuma blista, Narodna Biblioteka Zrenjanin, Zrenjanin.

2009. godine Aleksandar Popovski režira predstavu Brod za lutke po tekstu Milene Marković u Ljubljani.

Uspešna gostovanja predstava Brod za lutke u Visbadenu i predstave Šuma blista u Beču 2010.Očekuje se izvođenje predstave Brod za lutke u Nantu.

Dobitnice nagrade za poeziju Biljana Jovanović povodom knjige pesama Ptičje oko na tarabi, mart 2010.

U toku 2010. održano više javnih čitanja poezije Milene Markovic( DKC Grad Beograd, Gradska knjižara, Podgorica).

U maju 2010.godine dobija pesničku nagradu Đura Jakšić za zbirku poezije Ptičje oko na tarabi.

Predstava Brod za lutke (Aleksandar Popovski, Ljubljana) dobija Sterijine nagrade 2010. godine za najbolju predstavu, glavnu žensku ulogu i muziku.

U Japanu u Tokiju, maja 2010. premijerno je izvedena predstava Paviljoni.

2010. snimljen film po scenariu Milene Marković Beli, beli svet u režiji Olega Novkovića.

U avgustu 2010. premijera filma Beli, beli svet na festivalu u Lokarnu. Film dobija glavnu nagradu za žensku ulogu i specijalnu nagradu za art film.

Na festivalu u Kotbusu, u novembru 2010. film Beli, beli svet dobija glavnu nagradu.

Učestvovala na festivalu poezije u Setu, Francuska, u junu 2011. Očekuje se francusko izdanje poezije Milene Markovic (prevod Kolja Mićević) u toku 2011. godine.

Premijera dramskog teksta Žica u Kosovskoj Mitrovici, avgust, 2011, režija Goran Šušljik. Premijera istog teksta u Beogradu, novembar 2011, Jugoslovensko dramsko pozorište.

Zbirka pesama Pre nego što sve počne da se vrti, izdavač Lom, Beograd, 2011.

Očekuje se snimanje filma Tuđi Olega Novkovića, po scenariju Milene Marković, 2012-2013.