Brže od života

„Ono što Srbiju i Belgiju povezuje, ono što povezuje ceo svet, jeste osećanje koje se kod svih ljudi ispoljava na isti način. Neko mora da promeni nešto. Ne postoji mesto na kome je život jeftiniji ili skuplji.“

Cifre govore. Na njih kao da smo se već navikli. Stotine ljudi pogine godišnje u Srbiji, na hiljade ih bude lakše ili teže povređeno, preko milion ih svake godine strada širom planete Zemlje, a broj unesrećenih je svakako nekoliko puta veći. To su samo delovi komplikovane statistike koja pojam „bezbednost u saobraćaju“ čini apsurdnim. Koliko je među njima dece, koliko je mladih uzrasta od 18 do 24 godine, koliko je onih koji poginu zbog tuđeg nemara? Što se više pokreću pitanja ove vrste, od njih kao da se pravi sve veći tabu. I kao da jedino na šta redovno objavljivanje u najmanju ruku potresnih brojki tera, jeste što brže zaboravljanje istih. Odbrambeni mehanizam unesrećenih ljudi? Nedovoljna zainteresovanost onih drugih? „To se meni nikada neće desiti“ stav? U svakom slučaju, teško da bilo koga možete da okrivite, ali ukoliko to stvarno želite, možete nešto da promenite. Verovatno da nismo ni svesni koliko je malo potrebno.

Vim Hejsen

Pre nepuna dva meseca je našu zemlju posetio flamanski umetnik Vim Hejsen – pisac, glumac, pozorišni stvaralac. Povod je bio prevod na srpski jedinstvenog dela – „Brže od života“ (Flits!) – monodrame o bezbednosti u saobraćaju. Kako vas ne bismo dugo držali u neizvesnosti, prepuštamo reč umetniku.

Kako se javila ideja za projekat ove vrste?

- U Belgiji postoji udruženje pod imenom "Roditelji nastradale dece". Jedan od očeva iz udruženja stupio je u kontakt sa mnom i pitao me da li sam raspoložen da napravim nešto na temu bezbednosti u saobraćaju. Mesecima sam razmišljao da li da se dohvatim takvog posla jer, složićete se, u pitanju je nimalo zahvalna tema. Nema ničeg literalnog u bezbednosti u saobraćaju. Na kraju sam ipak pristao. Kao jednu od odskočnih tačaka uzeo sam muziku, kako bih što lakše dopreo do mladih i celo delo što bolje prilagodio izvođenju na sceni. Ali da, glavna tema ostaje bezbednost u saobraćaju. Odlučio sam se za monolog, koji sam do nedavno lično izvodio, da bi on konačno prešao u ruke mog starog učenika. On je, naravno, mlađi od mene, što može samo pozitivno da doprinese delu iz prostog razloga što je u boljoj poziciji da prodre dublje do mladih ljudi.

Koliko je, zapravo, bilo teško da se na pravi način upotrebi jezik mladih?

- Pa sad, ja sam dosta često u kontaktu sa mladima. Već je 17 godina kako se pored svega ostalog bavim i davanjem časova, tako da imitiranje načina na koji mladi govore i nije predstavljao preterano težak poduhvat. Svakako da sam sebi postavio sledeće pitanje: do kog socijalnog sloja želimo da prodremo, kome se zapravo obraćamo ovim komadom? To je pitanje na koje i prevodioci moraju da obrate dosta pažnje, jer ukoliko likove napravite suviše brutalnim, teško da će se publika poistovetiti sa njima. Moji likovi pripadaju srednjoj klasi. Pokušao sam, dakle, da nađem sredinu i da se koristim jezikom prosečnih mladih ljudi. Delo je puno flamanskog dijalekta, što bi moglo da prestavlja poteškoću prilikom prevođenja. Što se tiče mog naslednika, mog starog učenika, on je još više pustio mašti na volju, uveo nove improvizacije i celo delo učinio živahnijim. U pitanju je jedna veoma čudna, ali efektna kombinacija.

Koliko je veliki uticaj koji Flits! ima na Vas? Da li je pisanje ovog dela promenilo nešto u Vašem životu?

- Stravično. U pitanju je tema koja u sebi nosi i život i smrt. Veoma oštro, veoma intezivno. Na premijeri je bilo prisutno 200 roditelja. Nakon izvođenja su počeli da mi prilaze i ja sam konačno postao svestan veličine celog projekta. Tokom samog stvaranja dela nisam bio još imao razvijenu svest po tom pitanju. Jedna žena me je zapitala kako mi je pošlo za rukom da ispričam priču njene ćerke. To me je prodrmalo. I na mladji deo publike je izvođenje ostavilo veliki utisak. Prilazili su mi sa rečima: ’Čoveče, moraš svuda da ispričaš ovu priču.’

Moram samo da napomen da koliko god da se ja bavim teškim temama, znam tačno na koji način život zaslužuje da bude slavljen. U drugim mojim delima će te naići na temu depresije kod mladih, ali nije da sam ja sklon depresijama, naprotiv, već me mladi i njihovi problemi jako pogađaju. Moj rad može biti objašnjen kao potraga za mračnim stranama čoveka. „Bez rastanka“, potresna knjiga o svedočenjima roditelja o njihovoj nastradaloj deci, o tome na koji način ljudi pokušavaju da integrišu neizrecivu tugu u svoj život, služi kao dobar primer tome. Ono čime sam dalje zauzet jeste direktna akcija. Pokretanje inicijative. Kod ljudi uključenih na ovaj ili onaj način u tu inicijativu došlo je do jačanja svesti o aktuelnim problemima. Moramo, međutim, da se postaramo za to da ih ne bombardujemo svakodnevno takvim slikama. U suprotnom bi mogli da postanu imuni na njih.

Nameravate li, možda, da napišete knjigu na neku veseliju temu?

-Dosta ljudi iz moje okoline postavilo mi je isto pitanje. Meni, međutim, takve teme nisu preterano interesantne. Jednom sam napravio pozorišni komad na temu čitanja, ali takvo delo će mi uvek biti manje važno nego što mi je Flits! na primer. Ponoviću još jednom, bavim se uglavnom teškim temama, pored čega ipak uspevam da ostanem pozitivan. Pišem pre svega o onome što smatram bitnim za naš zajednički život. Možda ste čuli za Generaciju Ništa, literalni pravac koji obrađuje pre svega nihilističke teme. Sa time, na primer, nikada nisam želeo da imam ikakve veze, jer angažovana književnost je ono što ja smatram bitnim. U Belgiji je građanska inicijativa više nego prisutna, a to je upravo ono što, bar kako sam čuo, nedostaje u Srbiji. Moja dela su nastala upravo kao posledica građanske inicijative. Nije meni tek tako palo na pamet da napišem delo na temu bezbednosti u saobraćaju, već mi se roditelj nastradalog deteta obratio sa ovim predlogom, kao što sam već rekao, a u ime svih roditelja koji dele istu tugu. U Srbiji još uvek nedostaje takve inicijative, ali ono što Srbiju i Belgiju povezuje, ono što povezuje ceo svet, jeste osećanje koje se kod svih ljudi ispoljava na isti način. Neko mora da promeni nešto. Ne postoji mesto na kome je život jeftiniji ili skuplji.

Pomenuto flamansko Udruženje roditelja nastradale dece bilo je jedno od glavnih inicijatora cele kampanje. Vim Hejsen je svakako odigrao ulogu od ogromnog značaja. Izvestan broj drugih udruženja odlučilo se za finansijsku podršku projektu, a rezultat zajedničkog truda jeste Flits!, multimedijalni pozorišni monolog upućen adolescentima i odraslima. Premijera je održana 26. septembra 2002. godine u prisustvu članova Udruženja roditelja nastradale dece i belgijskog ministra saobraćaja, nakon čega je Flits! izvođen preko 250 puta. Sa holandskog, delo je prevedeno na engleski, francuski, češki, a početkom ove godine pod naslovom „Brže od života“ i na srpski. Glavna namena ovakvog prevodilačkog poduhvata jeste scensko izvođenje. Bitef teatar je jedini koji se do sada pokazao zainteresovanim za realizaciju takvog projekta, ali ništa bitnije još uvek nije preduzeto. S obzirom na činjenicu da se komad pre svega, ali ne i isključivo, obraća mladima, pozorište Boško Buha bi moglo biti još adekvatnije rešenje. Bilo kako bilo, nešto bi trebalo preduzeti. Vim Hejsen nam je pružio kvalitetan materijal, Belgijanci odličan primer, sada je na građanima Srbije da pokažu volju za delanjem. Jer, da se ispravim, glavna namena ovakvog prevodilačkog poduhvata ne podrazumeva scensko izvođenje, već borbu protiv jednog od gorućih problema našeg društva.