IMA NADE ZA EVROPSKU UNIJU

Iako deluje kao da je Evropska unija završila u ćorsokaku, sama ideja evropske integracije je priča o uspehu koja traje već više od 50 godina, i na to treba podsetiti njene građane. Nafta, biogorivo i genetski modifikovana hrana – tri različite priče, a opet povezane u jednu celinu koju čine skupo gorivo i hrana.

Fokus na uspeh, a ne na promašaje Evropske unije

Danas se u Briselu sastaju lideri Evropske unije, a Fajnanšel tajms smatra da bi ovu priliku trebalo da iskoriste i zapitaju se – zašto je Evropska unija „nevoljena“? Naravno, ova izjava je preterana, jer u svakoj zemlji članici evropske integracije uživaju većinsku podršku stanovništva. Ali, problem je u tome što građani Evropske unije jednostavno ne razumeju kako ona funkcioniše, a i zaboravili su zašto je ona stvorena. Oni su takođe zabrinuti da je Evropska unija postala prevelika i previše otuđena.

Ovo je važan deo poruke koju su Irci poslali svojim „ne“ na izjašnjavanju o Lisabonskom sporazumu, dokumentu koji su sve vlade Evropske unije jednoglasno prihvatile. Jasno je da nešto nije u redu.

Na irskom premijeru Brajanu Kouvenu je da objasni zašto je izgubio na referendumu. Jasno je da građani jednostavno nisu razumeli o čemu se u Lisabonskom sporazumu radi. Irci su svesni da svoj prosperitet duguju Evropi, ali su mnogi ostali izgubljeni u šumi pravnih fraza i kompleksnih metoda glasanja.

Na prelazu između dva veka lideri Evropske unije su shvatili da postoji rastući jaz između Evrope i njenih građana. Mislili su da bi usvajanje ustava moglo biti rešenje. Da je ustav bio jednostavan, napisan na nekih 20 strana, sa fokusom na jasne principe i opšta pravila, možda bi i ceo projekat uspeo. Njegova kompleksnost samo je otuđila građane.

Urednik Fajnanšel tajmsa smatra da na samitu u Briselu ne bi trebalo započinjati još jednu fazu introspekcije, niti da je rešenje u ponavljanju referenduma u Irskoj. Proces ratifikacije treba nastaviti da bi se jasno videle želje građana, ali sam sporazum ne može stupiti na snagu dok god makar jedna zemlja kaže „ne“.

Evropski lideri bi trebalo da se fokusiraju na praktične mere koje mogu biti primenjene i bez novog ugovora, a sve u cilju približavanja rada Evropske unije njenim građanima, njene demokratizacije i transparentnosti. Za početak, treba prevazići veštačku podelu između nacionalnih i evropskih politika.

Ali sve ovo nije dovoljno – neophodno je da lideri podsete svoje sunarodnike na priču o evropskom uspehu. Proširenje je fantastična i vrlo uspešna priča. Isti je slučaj i sa uvođenjem evra kao zajedničke valute, kao i „četiri slobode“ – slobode kretanja ljudi, kapitala, dobara i usluga. Bez podsećanja na ove pozitivne aspekte, postoji realna opasnost da Evropska unija završi svezana u nacionalistički čvor, zaključuje urednik Fajnanšel tajmsa.

Povratak naftnih giganata u Irak

Četiri zapadne naftne kompanije su u završnoj fazi pregovora o njihovom povratku u Irak 36 godina posle gubljenja koncesionih prava usled nacionalizacije. Te kompanije su Ekson Mobil, Šel, Total, i BP, navodi Njujork tajms.

Ovi pregovori, čiji bi rezultat trebalo da bude objavljen 30. juna, postaviće temelje za povratak zapadnih kompanija u ovu vrlo profitabilnu zemlju. Ugovorima je previđen vrlo kratak period eksploatacije, jedna ili dve godine, i njihovi iznosi su relativno mali u poređenjima sa standardima u ovoj industriji, ali su kompanije koje ih budu sklopile u nesumljivoj prednosti jer će ući u Irak. Irak je zemlja u koju se polažu najveće nade da bi u budućnosti povećanom proizvodnjom mogla značajno uticati na ponudu nafte na tržištu.

Irački kapaciteti su trenutno 2,5 miliona barela dnevno, a procene su da bi u narednih 6 meseci mogli porasti za pola miliona, a u narednih sedam godina dnevna proizvodnja bi mogla dostići četiri miliona barela. Uz aktiviranje novih bušotina i investiranjem u infrastrukturu i tehnologiju, procene su da bi maksimum koji bi Irak mogao da ponudi bio 6 miliona barela dnevno.

Nije jasno kakvu su ulogu odigrale Sjedinjene države prilikom sklapanja ovih ugovora, ali je poznato da su američki savetnici i dalje aktivni u iračkom Ministarstvu za naftu. Posle američke invazije na Irak 2003. godine mnogi su sumnjali da borba protiv terorizma nije pravi motiv ovog poduhvata, već želja Sjedinjenih država da osiguraju kontrolu nad naftnim bogatstvom ove zemlje.

Ova industrijska grana je prilično zatvorena za preduzimanje novih poslovnih poduhvata, pa je Irak za naftne kompanije retka i vrlo željena prilika. Sa cenom od skoro 140 dolara za barel nafte, velike kompanije se trude da obezbede kontolu nad novim nalazištima. Vlade u Boliviji i Venecueli nacionalizuju naftnu industriju, a Rusija i Kazahstan su primorali najveće kompanije da revidiraju koncesione ugovore.

Ipak, i poslovanje u Iraku ima svojih teškoća. Zapadne kompanije se suočavaju sa „logističkim košmarom“ i velikim bezbednosnim izazovom prilikom pokušaja izgradnje infrastrukture u ovoj zemlji. Rad u pustinji i močvarama, gde se nalazi veći deo naftnih rezervi, bio bi nemoguć bez iračkih radnika, kojima pobunjenici stalno prete da ne sarađuju sa zapadnim kompanijama. I pored svih teškoća, uz trenutnu cenu nafte nema problema u pokrivanju svih ovih dodatnih troškova.

Biogorivo – loše rešenje

Evropa će morati da razmotri centralni deo svoje strategije za zaštitu životne sredine, biogorivo, pošto je novi izveštaj britanske vlade utvrdio da je razvoj proizvodnje ovog energenta odigrao značajnu ulogu u dramatičnom globalnom poskupljenju hrane, zbog čega 100 miliona ljudi gladuje.

Garidjan podseća da su do pre samo godinu dana etanol dobijen iz kukuruza i biodizel iz biljnih ulja smatrani važnim delom borbe protiv globalnog zagrevanja. Sada se dovode u pitanje čak i pozitivni efekti biogoriva po životnu sredinu.

I pored sumnji u njegovu korisnost, u Britaniji je već na snazi zakon prema kojem benzin i dizel moraju da sadrže najmanje 2,5 odsto biogoriva, uz najavu da će se ova brojka popeti na 5 odsto 2010. godine. Evropska unija razmatra uvođenje targeta od 10 odsto do 2010. godine. Novi podaci ukazuju na potrebu ponovnog razmatranja ovih ciljeva.

Vladin izveštaj navodi da biogorivo ima budućnost, i kao alternativa fosilnim gorivima i kao izvor prihoda siromašnih poljoprivrednika sa zemljištem lošijeg kvaliteta. Ali, u izveštaju je napravljena razlika između „biogoriva prve generacije“, za čiju se proizvodnju koriste žitarice poput kukuruza ili soje, i „biogoriva druge generacije“, naprednije tehnologije koja kao sirovinu koristi biljke koje se ne koriste u ljudskoj ishrani.

Svetski lideri okupili su se početkom ovog meseca u Rimu na samitu Ujedinjenih nacija posvećenom svetskoj krizi hrane. Glavni spor vodio se oko toga koliko je proizvodnja biogoriva doprinela skoku cena hrane.

Najveći proizvođači biogoriva na svetu, Sjedinjene države i Brazil, branili su svoju poziciju tvrdnjom da proizvodnja ovog energenta nije doprinela više od 3 odsto opštem poskupljenju hrane. Istraživanja međunarodnih organizacija nisu u skladu sa ovim tvrdnjama. Međunarodni monetarni fond smatra da je povećana tražnja za biogorivom doprinela rastu cena hrane od15 do 30 odsto. Proizvodnja biogoriva može čak i da ubrza globalno otopljavanje jer podstiče seču šuma, a svakako doprinosi skoku cena sirovina pošto poljoprivrednici koriste kulture koje se inače koriste u ishrani za proizvodnju biogoriva.

Genetski modifikovane žitarice u Britaniji?

Ministri u britanskoj vladi pripremaju teren za otvaranje vrata uzgajanju genetski modifikovanih žitarica na osnovu argumenta da bi to moglo olakšati globalnu krizu hrane, prenosi Independent.

Ministar za zaštitu šivotne sredine Fil Volas izjavio je da „je trenutno aktuelno pitanje da li genetski modifikovani prehrambeni proizvodi mogu pomoći zemljama u razvoju da izađu iz trenutne krize usled skupe hrane. To je pitanje na koje mi kao nacija moramo da odgovorimo.“ I premijer Gordon Braun izgleda simpatiše promenu stava prema genetski modifikovanoj hrani u svetlu rastućih problema, poput nemira zbog nestašica hrane.

Volas će sigurno razgneviti grupe za zaštitu životne sredine. Aktivisti ovih organizacija tvrde da industrija genetski modifikovanih proizvoda pokušava da zloupotrebi globalnu krizu da bi obezbedila odobrenje za svoje aktivnosti. Posle žestoke debate, u Britaniji je 2004. godine odlučeno da ne postoje naučni dokazi koji bi opravdali zabranu svih genetski modifikovanih proizvoda. Ali, zbog straha od tkz. „Frankenštajnove hrane“ odlučeno je da davanje dozvola za proizvode bude razmatrano od slučaja do slučaja – odobreni su samo oni za koje je utvrđeno da ne predstavljaju rizike po zdravlje ljudi i okolinu.

I u Evropskoj uniji razmatraju revidiranje svoj stava po pitanju genetski modifikovane hrane, najviše zbog pritiska iz Sjedinjenih država, lidera u ovoj privrednoj grani. Po tužbi Sjedinjenih država, Svetska trgovinska organizacija je već osudila ponašanje Evropske unije i naložila joj da ukine zabranu uvoz ovih proizvoda.