DA JE PRE RATA BILA REČ

Ljubinka Milinčić

Novi film Aleksandra Sokurova govori o ratu u Čečeniji

Pola godine posle premijere u Kanu, film “Aleksandra” čuvenog ruskog reditelja Aleksandra Sokurova, sa operskom divom Galinom Višnjevskom u glavnoj ulozi, prikazan je ovih dana premijerno i u Moskvi.

 

Opšti je zaključak da je to najjednostavniji film Sokurova – cilj je bio da ga svako razume. Tim pre što je priča, bar u Rusiji, veoma dobro poznata – majka ili baka, u panici što nemaju vesti od svojih sinova ili unuka koji ratuju u Čečeniji, kreću da ih nađu i odnesu im čist veš i domaće kolače.

Preslikano je, dakle, iz života - baka Aleksandra Nikolajevna s torbom u rukama ide u posetu unuku-oficiru u Grozni, glavni grad Čečnije. Da bi stigla do dobro obezbeđenog vojnog logora u brdima, vozi se najpre teretnim vozom s vojnicima, a onda i u tenku. Želi da vidi sve i ništa se ne krije od njenih ženskih, materinskih očiju. Ide po kasarni, upoznaje se i razgovara s vojnicima, proverava u kakvim uslovima žive, šta jedu. Ali ni to joj nije dovoljno, iako iz bezbednosnih razloga pokušavaju da je odvrate, ona izlazi iz obezbeđenog logora, šeta kroz razrušeni Grozni, odlazi na pijacu gde neće da joj prodaju cigarete zato što su za vojnike. Ali kad dođe do tezge gde prodaje starija Čečenka, slika se menja. Ona je odvodi u svoju kuću da se odmori, čašćava je svim onim što ima – lošim čajem i domaćim pecivom. Dolaze i susetke koje joj pričaju o svojim sinovima, muževima, braći, poginulim i nestalim u tom strašnom ratu. Njih četiri će se na kraju flma i zagrliti šaljući time poruku da normalan svet ne želi da ratuje i da je mir uvek moguć – samo ako tako odluče “gospodari rata”.

 

U želji da film bude svima razumljiv Sokurov nije uspeo da izbegne kliše – ako je reč o Čečeniji, onda je ona porušena, ako je u pitanju ruski vojnik – on je prljav i s ranama i žuljevima po nogama, kasarna je bedna, vojnici nezadovoljni, svi su bez nade i bez perspektive.

 

Film nema ni radnju ni junake. Dijalozi su kratki i nema ni jednog kadra bez glavne junakinje – uostalom, Sokurov je, kaže, scenario i pisao za Galinu Višnjevsku – da je ona odbila da igra, ne bi bilo ni filma.

 

Tenkovi i oklopna vozila stalno ulaze i izlaze iz kasarne i špartaju ulicama Groznog, ali nema ni pucnjave ni ubistava. Vide se samo lica i tela vojnika bačenih na kraj sveta u sablasnom gradu na temperaturi od 56 stepeni, koji su već navikli na stanje ni rata ni mira. I svi su od toga umorni – i Čečeni i vojnici, i svi žele da se jednog dana probude u nekom boljem svetu za koji znaju da negde postoji ali ne znaju kako se do njega stiže. 

 

galinav

 

Galina Višnjevska priča nam posle premijere o tome kako je izgledalo snimanje filma usred leta, na temperaturi od 56 stepeni, pentranje po tenkovima, prolaženje ulicom uz pratnju od najmanje pet naoružanih ljudi...

 

- Ipak, nije bilo strašno. Ne zaboravite, ja sam preživela blokadu Lenjingrada za vreme rata. Posle toga sve je lako. Ali, bez šale, najteže mi je palo silaženje sa tenka. Penjanje je lakše, ali kad je trebalo da siđem, zapelo je. Vojnici su hteli da me skinu, ali ja sam tražila da se svi okrenu, da me ne gledaju i jedva nekako sišla. A to kao da ima i neku simboliku – sići s tenka, započeti normalan život, to je u Čečeniji danas najvažnije.

 

Najveća ruska operska pevačica kojoj je već 80 godina, koristila je svaku priliku da porazgovara s ljudima, čuje kako žive, a posebno je zapamtila reči jedne Čečenke koja joj je s ponosom objasnila ulogu žene u porodici - pre rata bilo je milion Čečena, danas ih ima milion i dvesta.

 

- Da, sačuvali su naciju. Ali život im nije ni malo lak. Svega im je, kažu dosadilo. Ali i nama je dosadilo. Vreme je da se krene dalje, da se zaboravi prošlost. Ja sam uživala u snimanju zašto što Aleksandra nije junakinja filma, već više kolektivni lik. To je žena koja ide po zemlji, možda ruskoj, a možda i ne, jer to može biti i Irak i Balkan, i samom svojom pojavom miri dva zaraćena naroda.

 

Film, nadam se, nagoni na razmišljanje o tome zašto se desio rat i šta bi bilo da je u pravom trenutku, na početku, bila reč. Šta je za mene važno? To što film nepristrasno pokazuje i jednu i drugu stranu: pobednika nema, postoji samo nerazumevanje i besperspektivnost. Zato je najvažnije da se ne govori oružjem već samo svemoćnom reči, kaže Višnjevska

 

Aleksandar Sokurov ispričao nam je da ruska kinematografija još nije rekla svoju reč o strašnom ratu na teritoriji svoje zemlje.

 

sokurov 

 

- Moramo biti svesni  da je sudbina odredila da živimo pored Čečenije i uvek ćemo biti susedi. Iako je rat već odavno završen, mislim da najteže počinje upravo sada, kad treba da zaboravimo šta je bilo, da odlučimo da ne živimo u prošlosti, da se razumemo i da praštamo. Ovo je film o teškoćama do kojih dolazi “kad oružje utihne”. Čečenska istorija – to je istorija klasičnog meteža koji nastaje kad oslabi država. Mnogo toga u čečenskom ratu još nije proanalizirano. Ali treba se zamisliti nad tim zašto ni u jednoj od bezbrojnih ruskih republika, pa čak ni u ostalim kavkaskim,  nije došlo do tako surovog rata. Tako beskompromisnog i sa takvom spremnošću za žrtve. I ne treba o tome da razmišljaju samo Rusi nego i Čečeni.

 

Autor čuvenog i mnogo nagrađivanog “Sunca” (i još 15 odličnih i svetski poznatih filmova) veruje da je uzrok svemu činjenica da je politika dehumanizovana, da ne dopušta i nikad neće dopustiti drugačija rešenja.

 

- Posledica toga su i Irak, i Kavkaz, i Balkan. I ako se tako i dalje nastavi – neće valjati.

 

Pa ipak, Sokurov je uveren da je “Aleksandra” film o životnoj pobedi, zagrljaj žena čiji su sinovi ratovali na suprotnim stranama, ne može se posmatrati drugačije.

 

- Aleksandra je pobednica. Ja zamišljam da tako izgleda životna pobeda. Tako izgleda finale života. Mada... to je ipak poslednja tačka, poslednji dah – baka i unuk se pozdravljaju, možda poslednji put, i ona odlazi u trenutku kad on kreće na još jedan težak zadatak.

 

Reditelj ne krije da je naziv filma koji asocira na film o Aleksandru Makedonskom namerno izabrao kako bi pojačao snagu filma.

 

- Ne znam da li sam u tome uspeo ali uvek sam želeo da naziv bude širi i dalji od samog filma, da bude iznad njega, da ne nalivamo sve u jednu čašu, već da nalivamo, nalivamo, nalivamo...

Sve scene filma snimljene su u Čečeniji za trideset dana i već je otkupljen u 50 zemalja.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...