Božji čovek – Sveti Nektarije kamerom Jelene Popović

"Ako bih postao patrijarh, dobio bih vlast, a vlast je pogubna za ljudsku dušu", kaže Sveti Nektarije Eginski u grčkom filmu "Božji čovek", srpske rediteljke Jelene Popović, inače stalno nastanjene pored Atine. Film je snimljen u grčko-američkoj koprodukciji i prikazan premijerno na moskovskom međunarodnom filmskom festivalu, gde je dobio nagradu publike, dok ga je u Grčkoj videlo više od tri stotine hiljada gledalaca. Glavnu ulogu igra grčki glumac Aris Servetalis, mitropolitovog ličnog sekretara interpretira poznati ruski glumac Aleksandar Petrov, a Miki Rurk se pojavljuje na sâmom kraju filma u ulozi paraplegičara koji čudotvorno ozdravljuje po dodiru odežde tek preminulog Nektarija.

Sveti Nektarije Eginski Čudotvorac (levo) i grčki plakat filma sa Arisom Servetalisom u ulozi svetitelja (desno)

Oklevetan i prognan

Filmska priča "Božjeg čoveka" počinje 1892. godine kada je Nektarije (1846-1920), episkop Aleksandrijske pravoslavne crkve i mitropolit Pentapolja u Egiptu, zlonamerno bio oklevetan i prognan iz Aleksandrije. Vernici su poštovali mitropolita zbog njegove dobrote, smernosti, milosrdnosti i brige o narodu. Njegova popularnost je izazvala zavist kod jednog dela visokog sveštenstva Aleksandrijske crkve, kao i strah da bi Nektarije mogao da dođe na mesto već ostarelog patrijarha Sofronija.

Proteran iz Aleksandrije, on je stigao u Atinu gde se njegovo stradanje nastavilo, jer on nije bio grčki državljanin. Zahvaljujući poštovaocima, on je dobio mesto sveštenika, a dve godine kasnije, 1894. godine, bio je postavljen za upravnika jedne atinske duhovne škole koja je obrazovala sveštenike i bogoslove.

Mitropilit Nektarije, proteran iz Aleksandrije, stigao je u Atinu kao nepoželjan gost, a stradanje se nastavilo kroz izolaciju i administrativni progon

Preopterećen poslom sa studentima, upravljanjem škole i pisanjem knjiga, 1908. godine, mitropolit Nektarije odlučio je da se povuče na ostrvo Eginu, udaljeno dvadesetak kilometara od Atine. Sopstvenom snagom i uz pomoć dobrotvora i vernika, on je obnovio napuštenu crkvu Svete Trojice gde je, potom, osnovan ženski manastir. Grčka crkva i grčke vlasti nisu zvanično priznale ovu duhovnu zajednicu, pa je manastir, u više navrata, istrpeo policijske provokacije i administrativni progon.

Mitropolit Nektarije je mirno podnosio sve nepravde i nikada se nije obeshrabrio. Međutim, njegovo zdravlje je oslabilo, te je usled komplikacija, zbog raka prostate, prebačen u bolnicu gde je i umro 1920. godine. Tu se i dogodilo čudo sa izlečenjem paraplegičara koji je ležao u sobi sa mitropolitom.

Jelena Popović sa ruskim glimcem Aleksandrom Petrovim (Kosta, Nektarijev sekretar) na snimanju filma

Vera u Božju promisao

Film Jelene Popović se završava smrću Nektarija i prvim posthumnim čudom, kojih će biti mnoštvo. Četrdeset godina po smrti mitropolita, Carigradska patrijaršija ga je kanonizovala, a Aleksandrijska i Grčka pravoslavna crkva izjavile su svoje žaljenje zbog svega što je bilo nepravedno počinjeno Svetom Nektariju Eginskom.

Prilikom gledanja filma "Božji čovek" nameću se poređenja sa dva širom sveta poznata filma, "Andrej Rubljov" Tarkovskog i "Ostrvo" Lungina. Za razliku od ova dva ostvarenja, u kojima su autori poštovali aristotelovski pristup scenskom prikazu, po kome je neophodno da protagonista padne pa tek onda da se uzdigne, da bi publika uvidela veličinu podviga, Jelena Popović se opredelila za drugačiji pristup.

Ona je život Svetog Nektarija prikazala u formi žitija. Andrej Tarkovski je Božju blagodat i prisustvo Duha Svetog prikazao kao ljudsku kreativnost. Pavel Lungin je ukazao na put spasenja kroz istinsko pokajanje, dok je Jelena Popović svoj film zasnovala na Nektarijevom bezrezervnom prihvatanju Božje promisli. Društveni padovi ga nisu zanimali i on je sve prihvatao kao Božju volju, moleći se, radeći predano, pomažući ljudima i, kroz to, osećajući Božju balgodat. Sva tri aspekta, Tarkovskog, Lungina i Popovićeve, deo su duhovnog uzrastanja, ali na različite načine.

U jednoj sceni, sagovornik zamera Nektariju što, kada ga udare po jednom obrazu, on okreće i drugi. Postoji svetogorska anegdota koja kaže da je jedan monah, anahoreta, morao da dođe u manastir i dok je čekao u gostoprimnici, uđe neki njemu nepoznat monah i kada ga ugleda, viknu: "Sad mi nećeš pobeći! Idem da uzmem šibu, pa ćeš mi platiti!" Anahoreta se nije pomerio, nego je sebi rekao: "E, sad pokaži za šta si se spremao sve ove godine." Vera u Božju promisao i u Božje prisustvo, čini da ovaj anahoreta, isto kao i Nektarije, u miru prihvata svako iskušenje na svom putu ka spasenju.

Jelena Popović sa američkim glumcem Mikijem Rurkom (paralizovani čovek) za vreme snimanja filma

Forma filma nalik žitijama svetih

Film "Božji čovek" sniman je u Grčkoj na više lokacija, a neki enterijeri su autentična mesta gde je živeo i radio mitropilit Nektarije. Međutim, radi brže i šire difuzije, u filmu svi govore engleski, a ne grčki, što umanjuje estetski doživljaj.

"Bez obzira na verovanja ljudi i versku opredeljenost, svet će se poistovetiti sa njim i, verujem, da će svi pobediti gledajući njegovu priču. Ona će nadahnuti ljude", objasnila je Jelena Popović, "Zato mislim da film nije samo za Grčku. Njegova priča mora biti ispričana svuda i ona će imati uticaja.”

U tehničkom pogledu, Popovićeva je koristila kameru koja stvara prilično omekšanu sliku, nalik starim fotografijama, čime je pokušala da sugeriše dokumentarni aspekt filma. Istovremeno, ovakva slika, bez uobičajene oštrine, gledaocima nije odvlačila pažnju sa protagoniste i naracije ka scenografiji.

Naracija filma "Božji čovek" je pravolinijska, jer je naglasak stavljen na stradanju Svetog Nektarija koji ni u jednom jedinom trenutku ne posustaje na bogotražiteljskom putu. Filmska forma koju je odabrala Jelena Popović nalikuje žitijama svetih koja su, uobičajeno, svedočenja didaktičkog tipa, primer za sve ljude.
Kao što je, na kraju filma, paralizovani čovek prohodao u dodiru sa odećom svetitelja, ovaj film ima za cilj da probudi paralizovanu veru u ljudima širom sveta. Sveti Nektarije, pored svog episkopskog čina, bio je jednostavan monah. Njegova skromnost i smirenost, čak i u najtežim životnim trenucima, nije ga napuštala. Zato, borba Svetog Nektarija, prikazana u filmu, odražava  svakodnevnu borbu i način na koji ljudi mogu da pobede slabosti.

"Lična borba je stvar svih nas. Najveća pobeda je ona koju ostvarimo u sebi. Zato je priča o Svetom Nektariju univerzalna",  naglasila je Jelena Popović povodom svog filma.