Može li Bliski istok da preživi bez nafte?

U izveštaju međunarodne agencije Mudis (Moody’s) napominje se da bi oslanjanje na prihode od nafte bilo „ključno kreditno ograničenje“ za šest država članica Saveta za zalivsku saradnju (Gulf Cooperation Council - GCC) koji osim Iraka, uključuje sve arapske zemlje Persijskog zaliva odnosno Bahrein, Kuvajt, Oman, Katar, Saudijsku Arabiju i Ujedinjene Arapske Emirate.

Istina, ne bi se moglo reći da ovakva prognoza može da iznenadi poznavaoce prilika u regionu, pa čak ni laike.

Pre samo nekoliko dana i razgovori Organizacije zemalja izvoznica nafte (OPEK) i njenih saveznika odloženi su na neodređeno vreme, jer grupa nije uspela da postigne dogovor o proizvodnoj politici od avgusta nadalje.

Nekakav indikator promena bi ipak mogao bi biti to što uzlazni trend “crnog zlata” nije doveo do konsenzusa, zbog protivljenja Saudijske Arabije, u vezi predloga da se svakog meseca od avgusta do decembra podižu isporuke tržištu za 400.000 barela dnevno, što bi rezultiralo ukupnim povećanjem ponude nafte za dva miliona barela dnevno do kraja godine.

Članice Saveta za zalivsku saradnju već neko vreme pokušavaju da preusmere svoje ekonomije sa nafte
na druge osnove. (Izvor: Aramco)

Forsiranje reformi

Članice Saveta za zalivsku saradnju ipak već neko vreme pokušavaju da preusmere svoje ekonomije na druge osnove. Pad cena nafte 2014. godine bio je jedna od prilika, ali je upravo kriza nafte uskratila potrebne finansijske resurse da se upuste u takav poduhvat.

Da bi odgovorile na krizu, vlade zemalja članica Saveta bile su primorane da uvedu mere štednje i izvrše određene reforme. Ovi potezi naišli su na snažno protivljenje javnosti, što je nagoveštavalo opasnost od destabilizacije ukoliko se forsiranje reformi nastavi.

Trenutno je situacija još složenija usled nezapamćenog trenda pada potražnje koji je izazvan pandemijom. Taj negativan trend je doveo do pada cena, što je zemlje Zaliva dovelo u poziciju da se sve više zadužuju.

Međunarodni monetarni fond (MMF) je početkom godine objavio prognozu po kojoj će prihodi izvoznica nafte na Bliskom istoku i u Severnoj Africi zabeležiti pad od 270 milijardi dolara u prošloj godini. Samo zalivske ekonomije će imati pad od 7, 6 odsto u 2020. godini, naveo je tada jedan od zvaničnika Fonda, a prenosi portal OilPrice.

Zaduživanje je bilo jedini način da zemlje Zaliva dođu do preko potrebnog novca, usled globalnog oporavka od pandemije. Nije se očekivalo da će period oporavka biti i vreme u kome će arapske zemlje početi da trasiraju pravac razvoja van okvira naftne idustrije. Sada, međutim, stvari stoje drugačije. Cene nafte su se znatno oporavile, a prognoze predviđaju da bi brent nafte mogao uskoro dostići cenu od 100 dolara.

Za ekonomije sa viskim gubicima, kao što su Kuvajt i Bahrein, ovo može biti prihvatljivo rešenje za oporavak budžeta. Čak i za države koje beleže manje gubitke, kao što je Saudijska Arabija, visoke cene nafte su izuzetno dobra vest. Na kraju krajeva, Saudijsko kraljevstvo već uveliko radi na ekonomskoj diversifikaciji koja košta stotine milijardi. I s tim u vezi, ne postoji drugi izvor iz kog bi mogle da potiču te milijarde, osim od izvoza nafte.

Nije se očekivalo da će u vreme oporavka od pandemije arapske zemlje početi da trasiraju pravac razvoja van okvira naftne industrije. (Izvor: Aramco)

Rast cena nafte usporava promene

Ta sprega i održava zalivske zemlje u istom začaranom krugu, koji je sada još izraženiji zbog poslednje krize cene nafte. Kako navodi njujorška agencija za analitiku Mudis, ova poslednja kriza svakako remeti napore arapskih zemalja u Zalivu na putu ka planiranoj diversifikaciji.

„Ukoliko je cena nafte u proseku 55 dolara po barelu... Očekujemo da će proizvodnja ugljovodonika ostati najveći doprinos BDP-u članica Saveta za zalivsku saradnju, kao glavni izvor državnih prihoda. To znači da bi proizvodnja nafte ostala ključni pokretač fiskalne snage najmanje tokom naredne decenije“, navodi se u izveštaju agencije Mudis.

Svuda u svetu otklon od nafte predstavlja problem, ne samo za zemlje Zaliva. Ipak, ono što je specifičnost ovog regiona je to što bi promena te ekonomske baze podstakla konkurenciju unutar samog Saveta, što bi na kraju omelo napore svih država članica da diversifikuju svoje ekonomije.

Finansijska sredstva neophodna za ovaj proces su takođe ograničena, navodi analitička agencija Mudis u svom izveštaju. Ograničeni resursi donose i sumnju u postojanje ikakvih šansi za uspeh u diversifikaciji. Razlog za sumnju se može pronaći i u načinu rukovođenja ovim zemljama.

Mudis ocenjuje da i sa cenom nafte od oko 55 dolara po barelu, taj resurs ostaje glavni oslonac fiskalne snage država Zaliva najmanje tokom naredne decenije. (Izvor: Aramco)

Naime, stanovništvo u okviru šest država Saveta za zalivsku saradnju (GCC) uživaju uglavnom život bez poreza, uz mnoštvo socijalnih usluga koje subvencioniše država. Između ostalog, to su zdravstvo i obrazovanje. Sve ovo znači da građani ostaju zadovoljni i glasaju na odgovarajući način. Ipak, to takođe znači da postoji malo poreskih prihoda koji se koriste za odvikavanje ekonomije od naftnih prihoda. Nije teško izvući zaključak da bi svaka promena ovog društvenog ugovora predstavljala opasnost po vladajuću elitu.

Izgleda da su se zalivske ekonomije našle u ćorsokaku, a jedini izlaz sa sobom nosi i rizik dramatične promene dugo već postojećeg režima. Srećom po vlade država Zaliva, vreme koje bi se moglo nazvati post-naftnom erom i dalje je daleko od realnosti, uprkos mnogim predikcijama da će vrhunac naftne potražnje nastupiti za svega par godina. U kojoj meri su takva predviđanja tačna, dovoljno govori i poslednji rast cena nafte.

Uz svu pompu koja prati razvoj postrojenja za obnovljive izvore energije i električna vozila, činjenica je da cena nafte doživljava oporavak i uveliko nadmašuje nivo koji je imala pre pandemije, što samo može da znači da značaj nafte kao resursa ostaje neuzdrman.

I dok se nafta ne smo drži, već i izgledno jača, jačaće i ekonomije Zalivskih zemalja.