Jača pritisak na industriju čelika

Globalnom zagrevanju se ne može stati na put ukoliko se ne preduzmu ozbiljne mere u pogledu smanjenja štetnih emisija, a industrija čelika tu ne pokazuje potrebne rezultate, ocenjuje uticajna međunarodna organizacija “Klimatska akcija 100+” (Climate Action 100+) koja okuplja 545 vodećih investitora, čiji je cilj da osigura da najveći svetski korporativni emiteri gasova sa efektom staklene bašte preduzmu neophodne mere u borbi protiv klimatskih promena.

Ističe se da se samo devet vodećih kompanija u globalnoj industriji čelika, među kojima su kineske China Baowu i HBIS, japanska Nippon Steel, ArcelorMittal sa sedištem u Luksemburgu, južnokorejski Posco, američki US Steel, nemački Thissenkrupp, švedski SSAB i finski Outokumpu, obavezalo da će ostvariti ciljeve koji se odnose na dostizanje neto nula emisije štetnih gasova.

Sa druge strane, podaci Svetske asocijacije za čelik (WSA) pokazuju da je tokom prošle godine 107 čeličana proizvelo više od tri miliona tona čelika.

Globalna koalicija investitora smatra da je za sektor čelika „tehnički izvodljivo“ da anulira štetne emisije
do 2050. godine. (Izvor: Pixabay)

U visoko fragmentisanoj industriji, prvih deset proizvođača čelika zajedno stvaraju skoro trećinu globalne proizvodnje, upućuju podaci istog izvora, kao i da su kinesiki China Baowu i HBIS, uz ArcelorMittal iz Luksemburga tri najveća proizvođača, koja su u globalnoj proizvodnji čelika tokom prošle godine ostvarila udeo od 13 odsto.

Za sektor čelika je „tehnički izvodljivo“ da u predviđenom ritmu ostvari neto nula emisija do 2050. godine, s tim da uspeh procesa zahteva ispunjavanje niza uslova ocenila je izvršna direktorka Institucionalne grupe investitora za klimatske promene (IIGCC) Stefani Fajfer, evropske organizacije koja je inicirala koaliciju “Klimatska akcija 100+”, prenosi Fajnenšl tajms (Financial Times).

Naime, postizanje pune dekarbonizacije u ovom sektoru zahteva nova ulaganja, tehnološki napredak, smanjenje cena zelene energije i značajnu podršku državnih zvaničnika.

Smanjenje emisija moglo bi se postići uz više recikliranja, kao i povećanjem energetske efikasnosti čeličana,
ali to zahteva dodatne troškove. (Izvor: Pixabay)

Visoka cena dekarbonizacije

Smanjenje emisija moglo bi se postići uz više recikliranja starog čelika koji bi se ponovo koristio kao sirovina, kao i poboljšanjem energetske efikasnosti postojećih čeličana. Međutim, to zahteva dodatne troškove, a potrebna su takođe ogromna ulaganja u nove proizvodne pogone sa niskim emisijama koji bi za rad koristili energiju iz vodonika, uz primenu tehnologije prikupljanja i skladištenja ugljenika, a čeličane se i dalje oslanjaju na fosilna goriva.

Međutim, čak i da dodatna davanja ne predstavljaju problem, neke od ovih tehnologija su još u fazi razvoja, da bi se moglo računati na to da će se potrebne mere preduzeti u nekom optimalnom roku kako bi se ostvario cilj o neto nula emisija do sredine veka.

Na primer, korejski Posco je za sada jedina velika kompanija za proizvodnju čelika koja se obavezala na proizvodnju značajnih količina uz korišćenje zelenog vodonika.

Dodatni zahtevi za finansiranje čeličana kako bi se ostvarili ciljevi anuliranja štetnih emisija su svakako izuzetno veliki i značajno će povećati troškove u ovom sektoru.

S tim u vezi, ArcelorMittal je već procenio da bi troškovi za postizanje nula neto ciljeva samo u evropskim operacijama te kompanije mogli dostići 65 milijardi dolara.

Procena kapitalne potrošnje koja je potrebna celoj industriji čelika da dostigne neto nula emisija predstavlja gotovo nepremostivu prepreku, jer bi prema procenama koalicije investitora “Klimatska akcija 100+”, mogla da dostigne iznos od 1,3 biliona dolara.

Neke od tehnologija koje bi podstakle dakarbonizaciju industrije čelika sada su tek u fazi razvoja.
(Izvor: Pixabay)

Održivo planiranje je ključ uspeha

Rukovodilac službe za investicije u Odboru za penzije državne hrišćanske Crkve Engleske Adam Metjus (Adam Matthews), koja je jedna od članica grupe “Klimatska akcija 100+” smatra da institucionalni investitori imaju ključnu ulogu u podsticanju tranzicije sa niskom emisijom ugljenika u industriji čelika, ali da su za uspeh potrebni detaljni planovi o toku tog procesa.

U tom smislu Metjus ističe da bi proizvođači čelika morali da smanje globalne emisije za 29 odsto već do 2030. godine kako bi se uskladili sa zahtevima Međunarodne agencije za energetiku (IEA) o dostizanju neto nula emisija do 2050. godine.

Napominje i da koalicija “Klimatska akcija 100+” planira da dva puta godišnje održava okrugle stolove na kojima će se sa predstavnicima industrije čelika razgovarati o napretku tranzicije, s tim da će se ovaj dijalog proširiti i na druge sektore sa intenzivnim emisijama ugljenika, kao što su transport kamiona, komunalna preduzeća i proizvodnja nafte i gasa.

Ono što predstavlja smetnju ostvarivanju trasiranih ciljeva je trenutni rast cena takozvanog “zelenog” čelika, iako troškovi obnovljive energije padaju.

To bi, smatra Metjus moglo navesti kupce u sektorima kao što su građevinska i automobilska industrija da nastave da kupuju jeftiniji čelik od proizvođača sa intenzivnom emisijom štetnih gasova.

Zato bi, kako kaže, postizanje neto nula emisija u industriji čelika zahtevalo koordinaciju sa drugim industrijskim sektorima i čvrste obaveze za kupovinu čelika, dobijenog korišćenjem obnovljivih izvora energije.

Procenjuje se da bi globalnoj industriji čelika bilo potrebno 1,3 biliona dolara za dostizanje
neto nula emisija do sredine veka. (Izvor: Pixabay)

Svetska asocijacija za čelik (WSA) ovih dana ocenjuje da je industrija "zapanjujuće napredovala" u poslednjih pet godina. Direktor te organizacije Nikolas Volters (Nicholas Walters) je izjavio da većina velikih proizvođača čelika ulaže značajna sredstva u različite tehnologije potrebne za transformaciju tog sektora, prenosi britanski Fajnenšl tajms.

Sudeći prema pokazateljima koje je krajem jula objavila Svetska asocijacija za čelik, globalna proizvodnja sirovog čelika u 64 zemlje iznosila je 167,9 miliona tona u junu 2021. godine, što je povećanje od 11,6 odsto u odnosu na isti period prošle godine.

Pojedinačno gledano domete 10 vodećih zemalja, Kina je u junu proizvela 93,9 miliona tona čelika, što u odnosu na jun prošle godine predstavlja rast od 1,5 odsto. Sa proizvodnjom od 9,4 miliona tona, Indija beleži povećanje od 21,4 procenata, dok Japan sa 8,1 miliona tona beleži rast od čak 44,4 odsto u odnosu na prošlu godinu. Sjedinjene Države su proizvele 7,1 miliona tona čelika tokom prve polovine godine što je isti procenat povećanja koji beleži Japan.

Procenjuje se da je Rusija proizvela 6,4 miliona tona, što je povećanje od 11,4 odsto. Južna Koreja ostvarila je proizvodnju od 6,0 miliona tona čelika, što je rast od 17,3 procenata, a Nemačka je sa 3,4 miliona tona, ostvarila povećanje od 38,2 odsto u odnosu na jun 2020. godine. Turska je osma sa proizvodnjom od 3,4 miliona tona, što je za industriju te zemlje povećanje od 17,9 odsto, dok Brazil sa 3,1 miliona tona, beleži rast od 45,2 odsto. Procenjuje se da je Iran proizveo 2,5 miliona tona, što je povećanje od 1,9 procenata u odnosu na jun prošle godine.

Kako sada stvari stoje, industrija čelika u najvećoj meri bazira proizvodnju na korišćenju energije iz fosilnih goriva, koja su najveći izvor emisija gasova sa efektom staklene bašte. U perspektivi je korišćenje novih tehnologija kako bi se taj efekat znatno umanjio, ali reč o zahtevnom procesu koji sem vremena zahteva i enormna ulaganja.

Jedan od načina zaštite od štetnih emisija su karbonske takse koje Evropska unija najavljuje, ali je veliko pitanje kakvi će biti ekonomski efekti tih mera i da li se porezom na ugljenik dodatno smanjuju šanse za dekarbonizaciju sektora čelika, ali i drugih industrija koje spadaju u red najvećih emitera štetnih emisija.

Sa druge strane, neke restriktivne mere su ipak potrebne, kako bi se ukazalo na to da klimatske promene zahtevaju sveobuhvatnu akciju i da pripreme za konkretne poteze u borbi protiv globalnog zagrevanja moraju biti oročenene.