Proizvodnju uglja u Kini dobrim delom finansiraju SAD, Japan i Evropa

Kineski predsednik Si Điping je prošle godine najavio da će ta zemlja dostići ugljeničnu neutralnost do 2060. godine, ali se u praksi ne čini da su takve namere realno održive. Trenutno se sagorevanjem uglja u termoelektranama dobija čak 60 odsto električne energije koju troši Kina, navodi portal Chinadialogue.

Polovina svih svetskih elektrana na ugalj nalazi se u Kini, a po tekućim planovima razvoja ne vidi se da će se u tom smeru bilo šta uskoro promeniti. Kina je uz postojećih više od 1.000 gigavata koji se proizvode u termoelektranama, već naručila kapacitete za dodatnih 38,4 gigavata. Tu su i već započeti projekti koji će proizvesti još 246,8 gigavata u termoelektranama. Nije bez značaja ni to što postrojenja koje se sada grade imaju radni vek od najmanje 40 godina.

Najveći deo ovog razvoja finansira sama Kina, ali za više od 10 odsto tih poslova novac dolazi iz inostranstva, pri čemu su glavni partneri iz Velike Britanije i Sjedinjenih država, i može se reći da oni praktično podržavaju razvoj industrije uglja u toj zemlji.

U kineske firme koje doprinose razvoju sektora uglja, 48 međunarodnih banaka je u poslednje dve godine
uložilo 21,7 milijardi dolara. (Izvor: adb.org)

Čak 460 međunarodnih finansijskih institucija finansira kineske fabrike i kompanije koje se nalaze na neslavnoj GCEL listi onih koji usporavaju otklon od uglja (The Global Coal Exit List), koju je sastavila nemačka neprofitna organizacija za zaštitu prirode - Urgewald.

Na toj listi, koja trenutno broji 935 kompanija i oko 1.800 njihovih podružnica, nalaze se ne samo rudnici, proizvođači i prerađivači uglja, već i svi oni koji su uključeni u tu za životnu sredinu najpogubniju energetsku industriju.

U kineske firme sa GCEL liste koje doprinose razvoju uglja novac je u poslednje dve godine uložilo 48 međunarodnih banaka u ukupnom iznosu od 21,7 milijardi dolara.

Britanske banke poput HSBC i Standard Chartered kreditiraju ih sa oko pet milijardi dolara, a američke banke poput JPMorgan Chase i Citigroup prate ih sa uloženih 4,9 milijardi dolara. Banke iz Japana, Švajcarske i Francuske su u kineski sektor uglja ubacile po dve milijarde dolara.

Vodeći kreditori sektora uglja u Kini su britanske banke poput HSBC i Standard Chartered, kao i američke među kojima prednjače JPMorgan Chase i Citigroup. (Izvor: hcbc.com)

Prema istraživanju Urgewalda, kineski div u proizvodnji uglja Čajna Enerdži (China Energy) jedan je od najvećih korisnika stranih ulaganja (1,8 milijardi dolara). Ta kompanija iskopava oko 510 miliona tona uglja godišnje i proizvodi oko 160 gigavata u termoelektranama. Kao da ne zna za planove o redukciji koje je najavilo kinesko rukovodstvo, Čajna Enerdži planira nove rudnike uglja i razvija nove elektrane na ugalj ukupnog kapaciteta od 51 gigavata.

Još jedan od glavnih korisnika stranog novca je državni dobavljač električne energije China Huaneng sa 1,2 milijarde dolara, mada ta kompanija kontroliše termoelektrane koje proizvode 100 gigavata snage iz uglja i planiraju dodatnih 32 gigavata.

Od januara 2021. godine 439 stranih ulagača uložilo je u deonice i obveznice kineskih kompanija sa GCEL liste više od 19,6 milijardi dolara, što je za dve milijarde više no što su u iste kompanije uložili domaći, kineski investitori.

Najveće svetske kompanije koje ulažu u kineske firme povezane sa industrijom uglja su američke BlackRock sa uloženim sredstvima u iznosu od 2,7 milijardi dolara i Vanguard sa uloženih 2,2 milijardi dolara. Američki investitori su i ukupno gledano na prvom mestu sa 11,5 milijardi dolara uloženih u obveznice i deonice kineskih kompanija koje doprinose razvoju uglja.

Mereno obimom ulaganja u kineski sektor uglja, na drugom mestu su investitori iz Velike Britanije, poput HSBC i Schrodersa, sa 1,3 milijardi dolara, zatim norveški penzioni fond sa 562 miliona dolara, švajcarski investitor Pictet sa 219 miliona dolara i UBS sa 192 miliona dolara.

Krediti i garancije međunarodnih banaka izraženi u milionima USD za izlaz iz uglja kineskih kompanija, plasirani u periodu oktobar 2018. - oktobar 2020.

Dvostruki standardi

Većina građana na Zapadu nije ni svesna da njihovi penzioni fondovi pomažu uništavanje planete. Japanski vladin penziono-investicioni fond (GPIF), ulaže 635 miliona dolara u kineske kompanije koje doprinose razvoju uglja, a ništa bolji nije ni najveći državni penzioni fond iz Evrope, norveški vladin fond (GPFG).

Najveći penzioni fondovi Holandije takođe ulažu u kinesku industriju uglja, uključujući vladin obrazovni fond ABP i fond za pomoć i negu PZFW.

Mada se mnoge od ovih institucija nalaze pod pritiskom javnog mnenja i medija zbog ulaganja u prljave industrije, a mnoge od njih su najavile da će sa tim prestati i dalje se nalaze „rupe“ u pravilima, tako da se umesto direktnog ulaganja u industriju uglja, novac zapravo sliva na isto mesto preko, primera radi, ulaganja u IT kompanije koje potom učestvuju u projektovanju termoelektrana.

Ne treba zaboraviti ni da Kina trenutno pruža najveću podršku razvoju termoelektrana na ugalj u čitavom svetu. U zemljama poput Bangladeša i Pakistana, Kina je glavni pokretač uspostavljanja i širenja te industrije, a potpuno je paradoksalno da u finansiranju tog prljavog posla učestvuju upravo one države koje istovremeno nameću sankcije Kini.

Istraživanje nemačkog Urgewalda pokazuje da je situacija zapravo još gora no što se čini na prvi pogled, jer se veliki novac sa Zapada ulaže i u kineski sektor nafte i gasa.

Razvojna banka Azije najavila je da će gotovo u potpunosti prestati da finansira projekte povezane sa industrijom uglja, nafte i gasa. (Izvor: adb.org)

Investiciona klima u Aziji

Ozbiljna odstupanja u pogledu primene ključnih principa globalne, mada dugoročne klimatske politike koja se pokazuju u praksi, prate i drugačiji primeri, koliko god da je njihova finansijska opravdanost upitna na tržištu novca kakvo je sada.

Razvojna banka Azije (Asian Development Bank - ADB) najavila je u maju da će gotovo u potpunosti prestati da finansira projekte povezane sa industrijom uglja, nafte i gasa.

ADB nije menjala svoju politiku poslovanja od 2009. godine, a decenija je prilično dug period čak i za energetsko tržište.

Recimo da su između 2010. i 2019. godine, veliki troškovi proizvodnje solarne energije pali za 80 odsto ili na 0,068 dolara po kilovat-času, a troškovi proizvodnje energije iz kopnenog vetra za 60 odsto, uz cenu za kilovat-čas od 0,053 dolara. To znači su troškovi proizvodnje električne energije iz oba ova obnovljiva izvora sada niži od troškova novih projekata koji za proizvodnju energije koriste ugalj i gas.

Sem toga, Pariski sporazum iz 2015. godine naveo je mnoge zemlje članice Razvojne banke Azije da usvoje ciljeve za smanjenje emisije ugljen-dioksida, a neke od njih, poput Kine, obavezale su se da će dostići neto-nula emisiju do 2060. godine.

Međunarodna agencija za energetiku (IEA), koja je obično raspoložena da analizira perspektivu fosilnih goriva, nedavno je izašla sa procenom da investitori treba odmah da prestanu da ulažu u fosilna goriva kako bi se zaista dostigla klimatska neutralnost. S tim u vezi, novi scenario razvoja do 2050. godine, prema IEA modelu, ukazuje na godišnju potrebu za investicijama od 3,5 biliona dolara na globalnom nivou - od čega se veliki deo odnosi na ulaganja upravo u brzorastućim azijskim ekonomijama.

Do kraja decenije potražnja za primarnom energijom u Kini, Indiji i jugoistočnoj Aziji će zabeležiti dvostruki rast u odnosu na Afriku, Bliski Istok, Južnu i Centralnu Ameriku, zajedno. (Izvor: adb.org)

Analiza Međunarodne agencije za energetiku takođe predviđa da će između 2019. i 2030. potražnja za primarnom energijom u Kini, Indiji i jugoistočnoj Aziji porasti za 620 miliona tona ekvivalenta nafte (Mtoe), sa sadašnjih 3.300 miliona tona. Ta stopa rasta je dvostruko  veća od ostalih regiona u razvoju, odnosno Afrike, Bliskog istoka i Južne i Centralne Amerike, zajedno.

Kada se sve ovo uzme u obzir, jasno je zašto se ADB banka opredelila za promenu pristupa ka  energetskom sektoru.

ADB je ranije značajno doprinosila razvoju fosilnih goriva u Aziji. Iako još od 2013. godine ne finansira nove direktne projekte industrije uglja i nafte, značajna sredstva su bila usmerena na industriju proizvodnje i korišćenje gasa, prenosi China Dialogue.

Najznačajnija promena u politici ADB-a se i odnosi na gasne projekte. Raniji pristup  dozvoljavao je finansiranje gasa za proizvodnju električne energije ako taj energent zamenjuje ugalj, i to zbog preovlađujućeg stava da su solarni fotonaponski sistemi preskupi da bi ekonomično doprineli zemljama članicama ADB u razvoju. Sada se od investitora traži da između ostalog dokažu da upotreba gasa omogućava energiju tamo gde je do sada nije bilo, ili gde je nije moguće dobiti na neki „čistiji“ način.

Takođe, najavljuje se podrška svim sistemima koji proizvode čistu i obnovljivu energiju, smanjuju emisiju ugljenika i povećavaju energetsku efikasnost.

U Aziji se fosilna goriva i dalje koriste u ogromnoj meri, a projektovani rast je alarmantan. Taj zamah, uz i dalje prisutne prednosti industrije fosilnih goriva na kojoj se baziraju ekonomije azijskih zemalja neće biti jednostavno zaustaviti, bez obzira na nove ekonomske prioritete. To je i razlog što mnoge finansijske institucije u Aziji nastavljaju da finasiraju gas.

Treba uzeti u obzir i da Japan, kao najveći zajednički akcionar Azijske razvojne banke, predstavlja sedište mnogih najistaknutijih prodavaca i finansijera tehnologije fosilnih goriva.

Pored ADB-a, procenjuje se da će i Azijska banka za infrastrukturne investicije (AIIB) kao druga multilateralna razvojna banka od značaja za region, biti pod pritiskom da povuče finansiranje fosilnih goriva kako bi pomogla zemljama da pređu na neto nula ugljenika.