Miki Manojlović, komad o ljubavi i mržnji na Kosovu

Dramski umetnici iz Beograda i Prištine najavili su zajedniči rad na predstavi Romeo i Julija. Režiraće je Miki Manojlovič, glumiće (koliko je poznato), između ostalih, Anita Mančić i Enver Petrovci a Jeton Neziraj (dramaturg iz Prištine) će, zajedno sa Manojlovićem, raditi na adaptaciji Šekspirovog dela. Probe bi trebalo da počnu u septembru, kasting bi trebalo da bude završen u junu a premijera se očekuje pred kraj godine, u Beogradu, prva repriza u Prištini i onda bi predstava trebalo da gostuje u regionu i na nekim drugim festivalima.

Otkako se pročula vest o ovom projektu (prva konferencija za novinare održana je 12. aprila u beogradskom Medija centru) počeli su da kruže različiti, sasvim oprečni, komentari. Od pozdravljanja ovog dugoočekivanog početka saradnje na polju kulture do negativnih glasova zabrinutih ljudi koji u ovome vide neku pokvarenu političku igru. Najpotresniji su komentari pojedinih srpskih intelektualaca sa Kosova koji ovaj potez doživljavaju kao uzurpaciju svoje teritorije, možda s pravom nepoverljivi prema svemu što stiže iz Prestonice kao simbola svih izdaja i laži, a možda i preuranjeno reagujući na nešto što, ne samo što ih neće isključiti, nego će ih upravo vratiti u davno otetu zgradu Narodnog pozorišta u Prištini iz koje su tokom rata proterani. Trebalo bi sačekati s reakcijama.

Počne se protiv simbola a na kraju gube glave živi ljudi

Kako nismo mogli da nađemo sagovornike među umetnicima i kolumnistima srpske i albanske nacionalnosti kojima smeta komad Romeo i Julija (znam, zvuči čudno), nećemo biti „nekorektni“ prema njima već prema čitaocima koje ćemo lišti komentara druge struje – one koju ovakva predstava raduje.

Umetnika Manojlovića nema potrebe braniti tako da se nećemo baviti ni takvim poslom. Brani ga njegovo delo.

Ono o čemu će se, znakovito je, raditi u ovoj priči o podeljenosti (ne po nacionalnoj nego po kulturološkoj osnovi) jeste upravo ono što Manojlović najavljuje, pričajući o Romeu i Juliji čije čuvene familije, u ovom slučaju, ne govore isti jezik. U njegovom komadu doslovno a kroz komentare figurativno. Da ne postoji „figurativno“ koje kad tad ne postane bolno, doslovno znamo i svedoci smo tog vremena, gde se barata simbolima, ratuje se protiv simbola a na kraju vrlo doslovno gube glavu (ili razum) živi ljudi.

Oduvek se na Kosovo išlo po kazni

Fenomen pojedinih srpskih mislilaca s Kosova je u sledećem: prošle su decenije od kako je srpski mislilac govorio kako je zaboravljen u nekoj tamo graničnoj pokrajini carstva, kako mu šalju trećerazredne službenike, kako se niko pristojan nije udostojio da ga poseti i s njim razmeni koju pametnu. Oduvek se na Kosovo išlo po kazni (ovo ne važi samo za novinare, oni su ukleti pa ukleti), čak je i veliki Nušić nakon izlaska iz zatvora konzulovao na Kosovu. Barabe su tamo išle u vojnike, raspikuće da beže od poverilaca, oni na čiju se snalažljivost računalo da se snađu kako znaju a ako se ne snađu, nikom ništa.

Pod pretpostavkom da Manojlović ne služi kaznu, praveći predstavu sa kolegama Albancima na Kosovu, jedna stvar baca tamnu senku na pregalnike u kulturi, borce za očuvanje srpskog jezika i umetnosti, spretne ljude u strašnim okolnostima koji su, ili je to bilo samo načelno, želeli da se stvari razgraniče. Da je Enver Petrovci jedan beogradski, jugoslovenski, prištevski a sada albanski glumac – lutalica, jedan neodoljiv umetnik s kakvim bi svako radio; te da nisu svi (ona čuvena) isti i da nisu svi mrzitelji. To smo slušali na Kosovu od srpskih intelektualaca.

Da li neko primećuje razliku?

A šta sad slušamo? Čitamo posprdne naslove o „Sto godina Mikija Manojlovića na Kosovu“ gde nam se objašnjava kako nije on prvi koji je radio predstave na srpskom jeziku. A da li mora da bude prvi u redu ili je možda reč o čoveku koji nema razloga da se bavi banalnim pomodarstvom koje je postojalo u Beogradu – kada su radnici raznih NVO hvalili Prištinu na sva usta. Da li neko primećuje razliku? Neko postavlja Romea i Juliju, najprepoznatljiviju priču o tome kako strašna može da bude mržnja i kako jaka ljubav, priča priču o smrti nedužnih (Oh, Romeo, zašto si Romeo?), kada se ne bi prezivao neprikladno, kada se ja ne bih zvala pogrešno – mi bismo živeli. A neko to doživljava kao uzurpaciju „svog“ terena. Kosovo jeste izronilo nakon „sto godina samoće“, ta samoća ostavila je strašan kulturološki trag, ožiljak na lepom licu i samo nehuman može da ne razume jed i, možda, strah onoga ko je naučio da s tim ožiljkom živi daleko od reflektora i bojazan da je za tih sto godina samoće mnogo sveta propustio, da neće uspeti da prati korak, da je nepošteno da sada „neki“ Miki Manojlović dođe usred Narodnog pozorišta iz kojeg su Srbi proterani i postavi – Romea i Juliju.

Teško je, ali kako na Kosovu ima mnogo bistrog sveta, ne sumnjam da će doći dan (i taj dan će osvanuti uskoro) kada će taj bistar svet s Kosova razumeti da su se želje ostvarile, došao je neko ko nije morao (dakle, ne po kazni nego prvoligaš) i, kako to obično biva, da bolje vidi onaj čije je oko sveže i nesviknuto na sva ta čuda koja na Kosovu postoje kao paralelni svetovi; neko sa znanjem i voljom da ispriča njihovu priču – koja može biti priča neke davne italijanske porodice ili krvnih osveta, kao što se Karmen može snimiti u crnoj Africi, jer sve su priče – uključujući kosovsku – univerzalne. Ili nisu priče.

Mnogo vike ni oko čega

Nadam se da kulturni radnici s Kosova neće nastaviti da pišu koještarije na račun jednog ozbiljnog posla koji se ne može raditi iz loše, samoreklamerske, perfidne namere i verujem da u dubini te pobune, tog otpora - leži strah. To je strah geta koji teritoriju (makar bila imaginarna) smatra svojom, ako ne na papiru ono u duhu, ako nema duha onda postoji gen, ako nisu ni rođeni na Kosovu – ono dugogodišnje bavljenje i život na relaciji Kosovo – Beograd i neka druga putovanja, a zarad bavljenja temom: Kosovo.

Takođe, to je strah od nepoznatog koje će doći i pregaziti (jer mu se može) sve dotadašnje napore i neće ih primiti u „fino društvo“, smatraće ih otpadnicima i divljacima dok će se na festivalima ljubiti i grliti sa njihovim komšijama Albancima. Dakle, neće im uzeti samo njihovo Kosovo, uzeće im i njihove Albance i poništiti sav njihov napor i smisao borbe da se ostane na tom mestu, da se druži sa tim i takvim Albancima, da postoji ta i takva kulturna razmena, ali prođe vreme i to bude nedovoljno...  Ili, pojednostavljeno, kulturna razmena ne može da bude samo vertikalna (teritorijalna), mreža se širi i oblikuje krst – to je ona horizontala (profesionalna ili duhovna) i kada zaokružite tu sliku, ugledaćete krug. To je vreme.

Mnogo je mesta na svetu i sva su moja. Onoliko koliko Kurdistan nije moj toliko i jeste u onoj meri u kojoj privuče moju pažnju i snaga moje potrebe da ga razumem čini ga mojim. Sve drugo je turizam i tezgarenje. Potpuno sam uverena da pametni ljudi sa Kosova neće unapred etiketirati ovaj posao Jetona Neziraja i Mikija Manojlovića kao tezgaroški turizam i uzurpaciju njihovog dvorišta (ne volim reč prćija, ali više priliči) i da će se, spretni čemu su ih okolnosti učinile, integrisati i u to čudo zvano: Dolaze mi ovde iz Beograd da mi režiraju!

Takođe, treba se uzdati u sklonost zaboravu. Nije tako davno bilo kada je komesaraski i bez ikakvog razloga ugašeno jedino srpsko pozorište na Kosovu, od strane vlade Republike Srbije. I spretan se čovek sa Kosova privikao na novonastalu okolnost, zakopao ratne sekire sa državom i nastavio saradnju u onoj formi koja mu je ponuđena.

Ovde se radi o mnogo vike ni oko čega, o  panici da će neko ko nit' je komesar niti će kome zabraniti da radi ili mu obesmisliti dosadašnji rad i tako ga poniziti, radi se o ozbiljnom umetniku čiji dolazak pametni ljudi s Kosova treba da prihvate sa radošću.

Nije za osudu, predugo su bili sami

Ima mesta za sve, nijedna zabit ove planete nije ničija, što reče pesnik Sen Džon Pers „Sve nam je pod zakupom“, hoteći da kaže, ništa nam ne pripada i sve nam pripada – na određeni vremenski rok. Može da se shvati kao život a može i kao privremeno stanje na šta je pametan čovek s Kosova navikao i, ako sam shvatila suštinu prideva „privremeno“ (raseljeni, naseljeni, proterani...), živi, to se desilo na Kosovu. Sve je privremeno, nijedan prostor, posebno ne u duhu, ne pripada nikome i pripada svakome ko ga poželi, ksenofobija je degradirajuća po ksenofoba posebno na polju kulture. Nije za osudu, predugo su bili sami, predugo su čekali već nekog Godoa da im dođe u goste, u međuvremenu su zaboravili šta čekaju, navikli se na svoj sistem, sve što dolazi „sa strane“ predstavlja potencijalnu opasnost.

To jednostavno nije tako. I to jednostavno mora da odživi (i ovaj trenutak otpora resocijalizaciji i strah da će mu nešto biti oduzeto) jer je to neminovno, to je posledica a ne osobina, to je posttraumatski sidrom, to je permanentni život u strahu da će sve nestati ako se ne uzme sada i odmah, to je život koji prolazi zagledan u slike grabeži, nepoverljiv život, za sebe uplašen čak i kada ne zna čega se tačno plaši; to je i jezik koji jeste srpski ali ga treba naučiti jer je to jezik kalemljen i lomljen i jedva je nekako srastao ali sinonimi nemaju ista značenja, iskazivanje straha zvuči drugačije, iskazivanje nade liči na odbojnost, sebičluk na želju da se očuva neka tradicija, tradicija da vreme stane... I to je priča, malo starija od Šekspirovih (ali nijedne nema a da u toj knjizi nije ispisana) koja priča o Babilonu.

Miki Manojlović se prihvatio teškog posla i treba sačekati. Priča o jeziku koji je i most i mržnja, kako je rekao u jednom intervjuu, jeste suština priče o Kosovu. I mnogo je više od dva jezika na tom mestu. Trebalo bi razumeti srpskokosovski i albanski i kosovskoalbanski. Zvuči kao zidanje Babilonske kule, pre nego je ono srušena i na svetu više nije postojao jedan jezik koji svi razumeju nego je nastala galama i bes usled nerazmevanja, buka i mnogo nepoznanica o svetu – koji je jezik.