Odjek Domanovićeve reči

Ana Radmilović

„Domanovićevi junaci, u odnosu na analogne iz Naših dana danas deluju gotovo simpatično“, kaže Radoslav Rale Milenković , glumac, reditelj, profesor

„Glumu sam diplomirao 1980. u klasi Branka Pleše, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Tokom studija glume učio sam i pantomimu kod Ladislava Fialke (1978.) i scenski pokret kod Žak Lekoka u Parizu (1979.).

Pozorišnu i radio režiju diplomirao sam 1990. U klasi Dejana Mijača i Egona Savina, na FDU u Beogradu.

1982. sa Sretenom Mokrovićem,  u Zagrebu, osnovao sam  Teatar MM.

Bio sam član glumačkog ansambla Teatra &TD.  u Zagrebu,  od 1984. do 1987.

A od 1987. do 2005. prvak JDP u Beogradu.

Od 2005. sam reditelj u Drami  Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. 

Odigrao sam više od pedeset uloga u pozorištu, toliko ili, možda, i više na filmu i televiziji.

Izrežirao sam više od osamdeset predstava u SFRJ, Srbiji, Makedoniji, Švedskoj i Mađarskoj...

Objavio sam dve knjige poezije („Tačka. Pepeo. Poezija“, Matica srpska 1982. i „Krhotine“, Krovovi, Sremski Karlovci, 1993.).

Ponekad pišem i režiram radio-drame...

Međutim, najvažnijim u svojoj biografiji smatram podatak da sam Ljubin i Đorđev  sin i Natalijin i Arsenijev otac. Ostalo može a i ne mora da se navede...

U svojoj pedesetšestoj godini i dalje sledim svoju nomadsku prirodu...

Naveo bih još i da od svog posla hranim svoju porodicu, ali ne bih da baksuziram pa to slobodno može da se izostavi. „

rale sada

Počela bih od predstave „Naši dani”, koju si adaptirao, režirao i u kojoj igraš sve likove. Prvi put si je izveo 1984 godine. Igraš je i dan danas.

Da. Premijera je bila 17. maja 1984. na festivalu monodrame i pantomime u Zemunu. Dobio sam Zlatnu kolajnu poblike. Bio sam poslednji takmičar poslednje večeri fastivala,  na koji sam došao u uniformi vojnika JNA.

Kako si tada, a deluje malo i simbolično, te '84 došao na ideju da sasvim sam postavljaš jedan takav komad?

Tokom vojnikovanja u Derventi  napisao sam dramatizaciju Domanovićeve „Stradije“ (plus jedna scena iz „Dange“ i završni pasus iz „Mrtvog mora“) a za prolog i epilog uzeo sam Disove pesme „Naši Dani“ i „Himna“... Bilo je 48 likova i gotovo ceo narod... Čituckao sam to, u sebi, u prašnjavom vojničkom klubu, i neki mi je đavolak jednom rekao: sa toliko lica ionako to nikada niko neće staviti na repertoar, zašto to sve ne odigraš sam, na dva kvadratna metra...

I od tada napravio si pauzu do ovih „naših dana“, ili?

Igrao sam ja to uzduž i popreko, po celoj ondašnjoj Jugoslaviji, stalno ali sa promenljivim ritmom... jednom sam za deset dana odigrao 41 put... a ponekad je bilo i velikih pauza između dva izvođenja, u zavisnosti od toga šta sam sve ostalo radio... Od kraja devedesetih, zbog brojnih režija, putovanja i nekih drugih okolnosti, zapustio sam menadžerisanje samom sebi... Igrao sam samo kad me neko pozove... A onda sam, proletos, odlučio da se potrudim i da se intenzivno posvetim i organizovanju svojih predstava... Tako sam napravio pretpremijeru, u aprilu, u Bazelu, u Kulturnom klubu „Tenenum“ a onda i ponovnu premijeru na sceni „Kult“, gde su „Naši dani“ sada na stalnom repertoaru...

Da li si je igrao tokom devedesetih godina i tokom prve dekade dvehiljaditih?

Na repertoaru svoje (tadašnje) matične kuće JDP, u Pozorišnom salonu, predstava je bila od mog dolaska u tu kuću 1987. pa sve do požara 1997. U tom periodu nisam baš puno gostovao... Ne znam, možda nisam uopšte gostovao... Osim u Rusiji, Mađarskoj, Švedskoj... Igrao sam je jedno vreme i u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka u Rige od Fere, u kome je Slobodan Masić pokušavao da pokrene kamernu scenu... Nekoliko puta u centru „Gvarnerijus“ kod Jovana Kolundžije... Zapravo, od kada sam je napravio, nisam prestajao da igram svoju predstavu...

rale portret

Kakva je razlika, ako se sećaš, u reakcijama publike 84. godine i ove današnje? Svašta se u međuvremenu izdešavalo...

Sve što se desilo u međuvremenu zapljunulo se u Domanovićevu genijalnu satiru. 1984. sve je to bila alegorija, aluzija, metafora... Danas je to doslovno izvrnuta utroba čitavog ovog ludila koje živimo poslednjih 10 ili 20 godina... A Domanovićevi  junaci, u odnosu na analogne iz naših dana danas deluju gotovo simpatično, pa je predstava, sada i ovde, mnogo gorča, bolnija, beznadnija... Barem meni... Ima ljudi koji su je gledali osamdesetih i ponovo sada... Uglavnom se slažemo da je današnji kontekst u kome odjekuju Domanovićeve reči, sve gori...

Da, junaci deluju čak dečje, naivno, razigrano. Mada to sada daje dodatnu dozu morbidnosti celoj priči

Ondašnja publika je gledala neke gadove koji čine stidne i loše, društveno i ljudski neprihvatljive stvari. Današnja gleda gadove i monstrume koji ne haju za to što čine gadosti, koji svojim gnojem i čirevima prskaju po svima nama, sa oštrim bolom u kurcu što je takvo ponašanje za (pre)ostalu većinu nas i dalje neprihvatljivo. Tako da je naivnost i grotesknost, slažem se, postala morbidna, a ono i oni koje prepoznajemo deluju sasvim nastrano. A takvi bolesnici odlučuju o našim životima.

rale 43

Da li je neprihvatljivo ili je to postalo standard? Mahanje mačevima, ulizivanje, otimačine, prevare  itd... Gledamo ga svaki dan i čini se da je postalo preduslov za uspeh?

Mogu da kažem i ovako: tada je publika gledala ministre koji nigde ne mogu da postoje osim u nekoj čudnoj, zamišljenoj zemlji Stradiji. Danas isti ti Domanovićevi likovi izgledaju kao neko ko nigde drugde na celom belom svetu ne bi bio ni na slobodi, a u Srbiji je, eto, ministar! Ne mogu da pristanem da je to postalo standard. Za mene to nije i nikada neće biti ni standard ni prihvatljivo! Verujem da je tako i za većinu normalnih ljudi. Problem je što su hulje, koje neoborivi alibi za svoj nitkovluk imaju u bavljenju politikom, uzurpirale pravo da svoju praksu uspostave kao prihvatljivo, kao standard... E, zato ja igram „Naše dane“. Jer to nije standard. I jer je to i dalje samo nitkovluk. I čak ni opšte neznalaštvo te samozvane stručnjake ne oslobađa odgovornosti!

Igraš predstavu po sadašnjem tzv regionu. Da li postoje razlike u reakcijama publike u, recimo, Hrvatskoj i ovde? Ili na bilo kom drugom mestu?

Bio sam nedavno u Zagrebu i osim što su me neki mlađi ljudi pitali  kad je živeo taj Domanović, nisam primetio razliku. Sve je to i o njima... Tako i gledaju, reaguju... Smeh i aplauzi na istim mestima... Uostalom, ja sam tu predstavu napravio još dok sam živeo u Zagrebu. A i igrao sam je neuporedivo više puta po Hrvatskoj tokom osamdesetih... U Sloveniji puno puta... U Srbiji tu i tamo, ali ne često... U Makedoniji jednom... U Crnoj Gori nisam nikada igrao, u Bosni, ako izuzmem kafanu „Evropa“ u Brčkom – nijednom...

rale glorija

Kako je igrati za kafansku publiku jedan takav komad? Pa još pantomima, na čiji jezik verujem nisu navikli (čak smo se i mi odvikli od tog jezika) ?

Teško je u kafani raditi bilo šta osim jesti, piti, pevati i, eventualno, lumpovati... Kafana je za drugu vrstu provoda... Ali kad izadješ iz vojske em si željan da igraš, em ti je važan svaki dinar. I onda, kad te pozovu, zahvalno kažes hoću, ali od prvog trenutka igranja u tim okolnostima shvatiš da nema tih para koje mogu da plate muku sa kojom se probijaš do kraja predstave... Problem je što ta publika od tebe očekuje nešto drugo a ti insistiraš da igraš ono što igraš... I u tom nesporazumu j napetosti protiče predstava... Kojoj kao da nikada neće doći kraj... A aplauz na kraju je valjda zbog toga što si preživeo. Ja se jako dobro sećam te predstave, a publika – ne verujem da se iko od njih seća ijednog trenutka, ijedne reči... Osim, možda da je „bio u „Evropi“ sinoć neki glumac“...

rale glumac

Danas bi se možda jako dobro sećala. Kada bi joj neko doveo tu predstavu na noge. Verujem da više nema čoveka koji ne bi razumeo priču koju pričaju sva ta lica

Ma razumeju oni priču, ali nisu oni došli da gledaju pozorišnu predstavu nego da sede u kafani, piju i „bleje“, kako se to danas kaže... Razumeju sve, ali ih u tom trenutku na tom mestu jednostavno ne zanima da budu saučesnici. Kad bi tu istu publiku nekako priveo u pozorište, sve bi razumela, naravno... Jer je u toj predstavi sve postalo toliko očigledno, toliko do kosti ogoljeno, do svakog nervnog završetka ovog nesrećnog organizma zvanog Srbija.

Šta misliš, dakle, o pozorištu (kulturi ako hoćemo) koja ide ljudima na vrata, na noge... Koja nije (malo)građanska i elitistička nego svima namenjena? Kao da se stvorio veliki jaz između pozorišta (kulture) i ljudi, naroda? Narod je ljut na kulturu jer misli da je to igra, eksluziva, dok on nema šta da jede? Kako se na to odgovara?

Ako narod to misli – neko ga je tome naučio. Neka opasna neznalica. Ako je narod ljut – sklon sam da verujem da je neko bes naroda zbog mnogo bolnijih i za tzv. običnog čoveka vežnijih tema kurvinjski preusmerio na kulturu kao izvor bede, poniženja i svih drugih nevolja. Potreba za kulturom se stiče i uči. Potreba za kulturom je rezultat ogromnog truda na negovanju tradicije i kulture, a ne na razaranju tradicije i kulture. To da voliš da ideš u pozorište, to se uči. Ta se navika stiče... Od malena. I ne samo u porodici. I to zavisi od toga šta odlazak u pozorište predstavlja ne samo za tebe lično, već, još više i važnije, šta predstavlja za tvoje roditelje, za ljude sa kojim se družiš, sa kojima se srećeš na poslu, u komšiluku... Nije manje važno i to šta je odlazak u pozorište u smislu društvenih igara koje igramo. Taj „sport“, naprosto, nije u Srbiji u modi. Zahvaljujući, verujem, u najvećoj meri smeću koje simulira kulturu i u kome samozvana i nabeđena „elita“ uživa do mere da vrlo rado i sama uzima učešća u njemu, smeću. Ne možeš očekivati procvat kulture kad premijer peva Miljacku... Nemam problem sa premijerovim pevanjem, već sa repertoarom. Mogao bi da otpeva i nešto drugo, ako već mora da peva? Mogao bi on, ali ne zna. A šta ne zna on, naravno, i ne voli. Pa kad ne voli – zašto da peva!?  I ako je njegova muzička lektira takva kakva je, ako on peva ono što voli – šta će onda tzv. narod voleti da sluša? No, srećom, ima naroda i naroda... Ima naroda koji voli da ide u pozorište. nema ga mnogo, ali ga još uvek ima. I ima ogromna većina naroda koja nikad nije bila u pozorištu i verovatno se za svoga života ni po koju cenu ne bi upustila u takvu avanturu. To je tako kako je. Međutim, ono što je u svemu tome najpokvarenije je to denunciranje, to da narodu neko objašnjava kako su kultura i svi oni koji se njome bave zapravo paraziti.

rale milenkovic

Kada si bio profesor glume (i meni, između ostalih), ako se sećam, najviše si inststirao na čitanju. I pisanju. Koje bi danas knjige predlagao studentima glume? Tada je to bila "Filosofija palanke" (danas previše politizovana i koja upravo samu sebe deokazuje na negativan način) ili, recimo, "Umetnost gađanja iz luka", „Igre i ljudi“ Rožea Kajoa itd. Ne govorim o dramama. Šta bi danas predlagao studentima da rade? Kako da rade na sebi? I šta bi im rekao, šta će time dobiti, u ovim "našim danima"? Kad kažem  „Filosofija  palanke“ mislim isto na "grupu" koja ju  je prisvojila, mislim da je to knjiga koja je nadmašila autora - jer je i sam pristao na jednu vrstu palanke - pripadati grupi koja se identifikuje negacijom druge grupe.

Filosofija palanke je važna knjiga, jednako danas kao i tada pre dvadeset godina, ali bi bilo nophodno čitati je, kao uostalom, i svaku drugu knjigu, bez ikakvog ideološkog ulizivanja bilo kome, bez predumišljaja o mogućoj koristi interpretacije, bez zloupotrebe, makar i nehotične... onako, u čistom „prevodu“,  koji bi zanemario sve osim onoga što u toj knjizi zaista piše... Ali onaj koji svet gleda i razume sa predrasudom i predumišljajem – ne može nego da isto tako čita i knjige.

U tom kontekstu, voleo bih da ovde pomenem jedno drugo delo. Na primer, drama „Boj na Kosovu“ Ljubomira Simovića, za mene je najbolja drama napisana na srpskom jeziku. Pod uslovom da je niko ne koristi u druge svrhe osim u svrhu razumevanja sveta. Ako, na primer, zamislimo da je Kurosava snimio film o sudaru dva carstva, dva sveta, dva Boga... o boju u kome su poginula oba cara i nakon kojeg  i posle 600 godina ta bitka na mnogo drugih načina i dalje traje... I da je Kurosavin junak izabrao carstvo nebesko... Kakvo bi to remek-delo bilo... Ali Kurosava nije snimio taj film. Snimio ga je Šotra u Srbiji 1989. i budući da igram u tom filmu – neću da prosuđujem o tom filmu.

Hoću da kažem nešto drugo: i „Filozofiju palanke“ i  „Boj na Kosovu“ i svaku drugu značajnu knjigu, valjalo bi da čitamo otvoreni i čisti, bez zadnjih misli ili u najmanjoj mogućoj meri svoje površnosti. Jer kad po remek-delu počnemo da mrljajmo i muljamo (a neznalice rade upravo to), onda i samo delo može na mnogo načina biti dovedeno u pitanje, bez obzira koliko je ono u svojoj suštini večno i nenarušivo. Slika Monalize na ukrštenim rečima, po kojoj neko docrtava naočare, cigaretu, dim,  više ne predstavlja Monalizu, već  površnost i nedarovitost, zapravo nesvest onoga ko misli da je znanje sadržano u odgovoru na pitanje: „deo konjske opreme = am“.

Da se vratim na tvoje pitanje o čitanju. Ja, jednostavno, verujem da su u mnogim knjigama mnoga znanja. I da bez barem nekih od tih znanja malo toga možemo saznati o sebi, ljudima, svetu... A pošto su knjige dostupne – nema izgovora, naprotiv, izgleda sasvim lako. Samo, treba čitati! Moj sin, tinejdžer, rekao mi je pre godinu-dve: „Pisci pišu knjige, jer ne znaju da repuju“. Ne znam gde je to čuo (ili, možda, čak i pročitao), ali ja uporno pokušavam da mu objasnim da stvari sa tim stoje malo drugačije: reperi repuju zato što ne znaju da pišu knjige!

Čitanje je  važno iz milion razloga.  Iz svih razloga...

Čak i za glumce?

Naročito za glumce!  Kada je u pitanju učenje glume, bavljenje glumom – ne može se bez čitanja knjiga. Ne samo usko stručnih, već knjiga uopšte, svih knjiga koje su ikada napisane. Čitanje je neophodno da glumac ne bi došao u zabludu da, kad nešto prepoznaje, to automatski i zna. Od prepoznavanja, do znanja – put je dugačak... Nekada ni ceo život nije dovoljan da se taj put uspešno savlada.

Zamislimo kad bi tri i po miliona stanovnika u Srbiji redovno i puno čitalo makar polovinu vremena koliko provodi pred rijalitijima... kakva bismo mi zemlja bili... Ali, kome  bismo tada, tako načitani, dali za pravo da sebe naziva našim predstavnikom u onoj jazbini zvanoj Skupština... Zamislimo da je svih 7 miliona sasvim pismeno, potpuno pismeno i da bar polovina intenzivno čita knjige! Pa stvari bi izgledale malo ili sasvim drugačije, u svim sferama života, zar ne?!

Zamisli da su svi glumci temeljno obrazovani i da im u pozorište dolazi publika koja zaista čita... Pa kakvo bi to pozorište bilo! Ali to je, priznajem, teško zamisliti.

Dobro, znam ja da je moja utopija blesava... Ali volim da je izgovorim.

Da. Često imamo publiku koja nije ni čula za autora, kao što si gore rekao za Domanovića. Mada zvuči teško zamislivo da ovde neko nije čuo za njega

U Hrvatskoj, zaista, puno ljudi nije čulo za njega. A kod nas je, slava Bogu, još uvek u programu nastave srpskog jezika, pa mali Srpčići, 'teli ne 'teli,  prepoznaju makar ime i dva-tri naslova.

Imao si, devedesetih, i izdavačku kuću - ako se sećam Lapis? Da li bi smeo i danas da se upustiš u tu avanturu?

Ja sam „Lapis“ napravio sredinom 1992. da bih tih devedesetih spasio zdrav razum. Nemam ja dovoljno stručnog znanja da budem izdavač, no, srećom, oko „Lapisa“ sam imao veliku pomoć prijatelja, pre svih Mirka Beokovića i Drinke Gojković... A objavljivao sam ono sto sam želeo da i sam čitam prvi put prevedeno na srpski jezik...

Taj izlet u izdavaštvo imao je tada za mene posebnu važnost, jer je bio u svemu uprkos okolnostima – bedi, inflaciji, beznađu, poniženju i pucanju svih šavova i varova na lobanji društva... I lobanja mog života se raspadala, a izdavaštvo mi je bilo činija u koju sam panično pokušavao da uhvatim i sačuvam ono malo ostataka mozga koji su mi rodili mama i tata...

Imam još poneku posudicu iz tih vremena – pun mi je tavan knjiga Sondija, Kloca, Bergsona, Joneska, Deride, Bodrijara, Bruka, Encensbergera, Pintera, Rablea, Servantesa,  Molijera, Zeamija - koje, naravno, tada nisam uspeo da prodam. A danas mi je žao da ih prodajem. Radije ih poklanjam... 

Zašto je kuća imala ime „Lapis“ - poludragi, ustvari sada dragi kamen (od pre nekoliko godina postoje samo gemstones, nema više semi-precious, poludragog kamenja) Lapis lazuli je, inače, nebeski ili morski lep plavi kamen.

Lapis je i reč za kamen kojim se nakada pisalo, pa je otuda ta reč, kasnije, korišćena i za olovku... Znači lapis kao pisaljka, ono čime su deca pisala u vreme kad je pisanje bilo još retka pojava, ono čime su se opismenjavala. A to što ti pomogne da se opismeniš,  to ti je ZAUVEK I U SVAKOM SMISLU DRAGI KAMEN.

E sad jedno uobičajeno pitanje, ako može. Publika te iz filmova i serija zna kao jedno često sumanuto i opasno lice koje ništa nije dobro. Je l ti to prija, smeta, nije ti važno?

Popularnost nekih serija i filmova mi ne smeta, moja deca su već dovoljno velika da znaju razliku između onoga kakav sam u životu i onoga što igram... Iz nekog razloga reditelji me zovu za takve uloge i ja sam im zahvalan. Ponekad je to i glumački izazovno, desi se da pronađem i neku radost u tome što igram. A kada je u pitanju popularnost, osim što je potpuno beznačajna, ponekad zna da bude korisna – npr. odvedeš dete kod specijaliste i prime te ljubazno i preko reda zato što si za njih, na primer, Raka iz Barande... – ako si fer, onda je red i da platiš cenu slave, da se slikas sa raznoraznim likovima koji te posle kače i taguju po Fejsbuku. Ali, iskreno, ja o tome uopšte ne razmišljam ozbiljno. Malo je, jako malo stvari koje sam uradio i koje smatram zaista važnim, makar samo meni važnim. Možda „Vratiće se rode“ ili „Smrt čoveka na Balkanu“... U pozorištu ih je možda još nekoliko, ali to je zato što sam u pozorištu više radio... Kad pogledam sve zajedno, uglavnom je sve to poluvažno ili nevažno i skoro uvek nedomašeno, nepostignuto, uprkos poštenom trudu... A priroda našeg posla ne omogućava ti da išta ispraviš – u pozorištu i na filmu može biti bezbroj pokušaja dok se stvara, ali kad dođe publika nema prepravljanja i dorađivanja. Pa onda sa tim usudom živiš i tražiš radost u onome što imaš...

Je l' to skromno ili pametan nikad nije impresioniran samim sobom?

Ako o drugima sudim, imajući na umu sve što sam gledao, pročitao, pa moram onda tako i o sebi... Ne mogu sebi da dam popust samo zato što je radi o meni... To može da bude krajnje nezdravo, osim što je nevaspitano. Ako čovek makar malo poznaje sebe – pa kako bi mogao da bude impresioniran sobom?  To mogu samo nesrećnici koji žive u dubokoj nesvesti.

Šta bi, to valjda pitaju svakog glumca , igrao a nisi imao priliku?

Da to često pitaju glumce i ja volim da odgovorim na to pitanje, možda zbog toga što nemam direktan i pametan odgovor. Ne razmišljam ja tako o ulogama. Voleo bih da igram sa darovitim i vrednim kolegama i da nas kroz značajan komad vodi skroman, marljiv i maštovit reditelj, pa kako god prošli na premijeri! Meni je najvažniji proces. Siguran sam da dobrog procesa nema bez značajnog dramskog dela, ili bar duboko zahvaćene važne teme. A sve ostalo zavisi od tih pedesetak proba, od toga koliko smo zanatski spremni i ljudski otvoreni, koliko razumemo, koliko umemo da kombinujemo, koliko strasno komponujemo i koliko hrabro se kompromitujemo.

Pomet, Ricard III... priznajem, maštao sam o tim ulogama kao mlad... ali nikada od glumca ne zavisi sta će odigrati... Sviđa mi se Helen Bonam Karter i Debra Vinger i još poneka cura, ali ja već znam da nijednu od njih neću oženiti – one su uglavnom srećno udate a ni ja nisam više za ženidbu. Međutim okolnosti mi ne smetaju da budem zadivljen i ozaren nekom od njih.

I dalje, dakle, volim i Pometa i RičardaIII, iako ih sigurno nikada neću odigrati... To mi, međutim ne smeta da budem ozračen magijom tih genijalnih uloga i dela.

Isti, pretpostavljam, odgovor bi glasio i na pitanje "Šta bi režirao", ili ne?

Sa režijom je malo drugačije... Tu, ipak, i, makar donekle, ja biram.  Ali da li će doći do proba, do premijere, do publike – to se nikad ne zna... Ima komada koje bih voleo jednom, nekada, negde da režiram... Nekoliko  Šekspirovih komada, Preostali Čehovljevi (koje do sada nisam radio)... Ima i drugih... Ko zna, možda i bude nešto od toga...

Ima jedna knjiga intervjua  koja se zove "Zašto je Neron zapalio Rim", na pitanje su odgovarali uglavnom ljudi iz sveta pozorišta. Meni se dopalo pitanje. Zašto je Neron zapalio Rim?

Kad je Car takav i kada je Grad takav – drukčije nije moglo ni biti, bilo je neminovno

I na kraju, šta je Proces teatar? Kad je nastao? Zašto baš „proces“? Radi li još nešto osim Naših dana?

„Proces teatar“ je sve ono što ja radim. U tom smislu „Proces teatar“ je koproducent svih produkcija u kojima sam učestvovao, bilo kao glumac, bilo kao reditelj. Samo što oni to ne znaju. Na primer, jedini vlasnik „Naših dana“ je Proces teatar.

Ali , uzalud ćete ga tražiti u privrednim registrima i katastru nepokretnosti. Nije tamo i nikada neće biti. Van sistema je! Iz razloga neophodne odbrane mog delića margine, koju ljubomorno čuvam i koju ne dam nikom!

 

Insert, snimak iz  novembra 1987, snimljeno u Pozorisnom salonu JDP-a

http://www.youtube.com/watch?v=MI9nZ3L1uxA&feature=youtu.be

Inseret, snimak iz maja 2013, snimljeno na sceni Kult, UK Vuk Karadzic u Beogradu

http://www.youtube.com/watch?v=JFiRAliBRqU


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...