Odlazak "sjajnog menadžera"

Nije bio blesav onaj Gebels kad je rekao da se na pomen te reči hvata za pištolj. Tako je zvučao i Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda kad se nedavno iznervirao i izgovorio salvu glomaznih konstrukcija poput: „Glumci od sad postaju javni službenici!“; „Direktor pozorišta ne može da se bavi umetničkim poslom!“; „Potrebna nam je ozbiljna reforma i imamo novu sekretarku punu energije...“

Možda je (Gebels), hvatajući se za pištolj, mislio na štetočinstvo koje misleća kultura može da počini u ratno nevreme, ili se čovek samo grozio kulture kao jedne beskorisne, a tako uporne u želji da na nešto utiče, oblasti – koja na sve još i traži da joj se plati. Ustvari, možda se praktični Đilas grozi beskorisnog pozorišta čiji je ansambl uspeo da otera jednog sjajnog menadžera  (koji je, doduše, dopustio da pozorište ostane bez struje), Kokana Mladenovića, i čija je jedina, prema Đilasu, greška to što je hteo da nastavi da se bavi umetničkim delatnostima. Umesto da bude samo sjajan menadžer, šta god to značilo.

Negde u tom trenutku, nađavola, stiže vest da glumci Ateljea 212 predlažu Ivanu Dimić -  dramaturga za upravnika. I sad, kako bi to prema Đilasovom viđenju pozorišta imalo da izgleda? Ivana Dimić smesta da prestane da bude dramaturg i da upiše neki od privatnih fakulteta za menadžment, a glumci –  kako je poručio  – da nemaju pravo da odbijaju uloge u matičnim kućama i igraju gde im padne na pamet. Ili da idu u slobodne umetnike i skinu mu se s vrata.

Javni službenici - umetnici, kao što je nekad postojala institucija „narodnog umetnika“ u SSSR  treba, dakle, da ne izviruju iz svojih pozorišta (ako hoće platu) i da igraju sve što im se kaže. SFRJ je bila, u tom smislu, kud i kamo slobodnija. Glumci su, mrtvi hladni, vraćali uloge pod „izgovorom“ da nisu u skladu s njihovim senzibilitetom, da im se ne sviđa komad, ekipa ili im se jednostavno ne igra. Sovjetski narodni umetnik to nije mogao sebi da dozvoli. Mogao je da čeka neku turneju i da iskoristi priliku da pobegne iz hotela, ili kroz hodnik već nekog pozorišta, izvuče se na stražnja vrata i nikad se više ne vrati u Moskvu.

Ko je „javni službenik“?  Šalterski službenik neke opštine koji ne bi trebalo da govori građanima da se nose jer je on neraspoložen a oni, brate,  dosadni? Kontrolor u onoj Bus Plus skalameriji, u koju živ čovek ne sme da uđe ako nije verziran do u detalj -  na koja vrata i zašto, a i gde da kupi tu kartu i kako da ukuca tog đavola? Šinter? Onaj što lepi kazne na šoferšajbnama?

Šta, u tom smislu, znači „glumac javni službenik“? Neki čudan glumac koji odbija dobre uloge, igrajući šta mu daju u pozorištu u kojem prima nekakvu platu? Možda i tužibaba koja će reći na već nekom sastanku odbora da je taj i taj tajno pregovarao o angažmanu u nekom filmu? Maloletno lice koje mora da zamoli staratelja da ga pusti, ako je baš dotle došlo da je ponuda neodoljiva? Dosadan glumac koji sedi po ceo dan u svom javnom preduzeću, čiji je javni službenik, i strahuje da će biti otpušten ako ne odigra dovoljno predstava da ispuni gradonačelnikovu kvotu? Koliko uloga godišnje mora taj službenik da dobije (i ne odbije) da bi zadovoljio normu? Šta ako mu ne ponude dovoljno, a on sedi i čeka i ne sme da mrdne iz pozorišta – kao da je to neki sirotinjski voz, gde ako se samo makneš na sekud – evo ga novi gde ti zauzima sedište? A ti ima da putuješ i putuješ.

U koje se vreme uputio i na kakvo je mesto otputovao gradonačelnik dok je izgovarao tu stvar oko umetnika koji su javni službenici? Gradski službenici, tj službenici čiji je poslodavac gradonačelnik. I to gradonačelnik čudno opsednut pozorištem – toliko da je prvo zadržavao svog javnog službenika Mladenovića da ovaj na silu Boga sedi i upravlja pozorištem koje ga neće, a možda mu se i samom uveliko smučilo; i toliko da – pošto su mu oterali službenika – dobije napad izgovaranja parola koje liče na vic. A nisu.

U ovim čudnim danima sveopšte paranoje i ludila, kultura se – kako je lepo svojevremeno primetio Gebels – pojavljuje kao iritirajuća pokretna meta za upucati, koja kod ozbiljnih političara, ministara i gradonačelnika, izaziva opravdani bes.

Stvar počinje da poprima dimenziju fenomena. Usred najmutnijeg vremena, gde se ne zna ko će živu glavu izvući, što važi i za javne službenike, političare i za nebitne građane, najednom neka kultura. Ljudi (ovi s vlasti trenutne i bivše) ne znaju ko će završiti u zatvoru, ko zbrisati iz zemlje, ko daleko bilo pod zemlju a ko preživeti metež, i sad im samo fale neka pozorišta i glumačke priče, i to davanje na značaju nekoj kulturi koja ionako ne liči ni na šta. A i nevažna je. A i kakva crna kultura kad imamo problem nezaposlenosti, Kosova, korupcije, Vojvodine i da ne nabrajam.

Dakle, lepa vest je što je jedan čovek dao ostavku – posle toliko uvreda na račun ljudi kojima je šefovao. I lepa vest je što su u ovoj rundi pobedili radnici a ne preprodavci fabrika.

Loša vest, koja baca zabrinjavajuću senku na ceo slučaj, je to što se ova uspaničena vlast hvata rešavanja problema nekih pozorišta i ostrvljuje se na kulturu, kao najlakšu metu, verovatno ni sama ne znajući šta time hoće da postigne. To nije čak ni dobijanje na vremenu. Brod tone pa tone i nema putnika koji to nije primetio. Zašto se neko u državi u kojoj je više zaposlenih ljudi po nekim agencijama čudnih imena, nego u svim fabrikama zajedno, uopšte bakće malobrojnim glumcima koji nemaju status slobodnih umetnika? Zašto se niko ne bavi zaposlenima u ministarstvima i vladinim kancelarijama i opštinama i, uopšte, zašto niko nije postavio pitanje čemu tolika birokratija u zemlji koja ništa ne proizvodi? Pitanje je retoričko, naravno, i ne očekuje odgovor. 

Ljudi sa vlasti nit znaju koliko će ostati na tim svojim pozicijama, nit znaju kome smeju da se zamere, nit znaju gde će završiti kad jednom izgube svoje imunitete. Kao loši đaci koji se prave da nešto rade kad uđe učiteljica – udubili su se u neku papirologiju koja ima veze s kulturom i petljaju s tim, računajući da takvo simuliranje promena nikoga neće ozbiljno naljutiti. Jer, zaista, kome je do kulture? I koga briga za pozorišta po Srbiji, sem onih koji u njima rade?