Najava štrajka glumaca Ateljea 212

Umetnost je nepotrebna. Njena svrha je da zabavlja buržoaziju. Dok ta buržoazija, u jednom trenutku, ne shvati da je u problemu, da je – na primer - u zemlji mnogo besnih i glasnih. Tada umentost igra novu ulogu. Sada služi kao primer jedne dekadencije, ona je parazitska, ništa ne proizvodi i lumpenproletarijat novog doba nove i sve bednije Srbije treba podsetiti na te neradnike, što se – beskorisni – bune, a ovamo se po čitav dan samo slikaju u novinama i ljute sirotinju svojim glamurom.

U tom smislu, ovu ulogu će najbolje odigrati (hteli ne hteli) glumci. Oni ionako samo nešto glumataju. Izloženi su, slikaju se više od ostalih. A  narod odlično zna,  kad se nečija slika pojavljuje u novinama – taj je pun para.

Da ne dužim, radi se o štrajku, najavi štrajka glumaca pozorišta Ateljea 212 i velikoj podršci koju su dobili od kolega iz drugih pozorišta, od muzičara, zvučnih i manje zvučnih imena, onih koje narod smatra bogatašima i onih za koje nije čuo.

Neki novi kolhozi, a liči na pežorativnu sintagmu na račun kapitalizma trka pacova

Naizgled, radi se o pobuni glumaca jednog pozorišta (za grad Beograd ne baš nebitnog) koji traže smenu nekog Kokana Mladenovića. Vest o tome obilazi sajtove srpskih medija i često je zasuta komentarima onih od kojih ta ruka koja piše i briše tekstove stvara novi lumpenproletarijat. Većina ljutih na glumce i njihov glamur i njihovu razmaženost, nikada nije čula za Kokana. Ali oni brane Kokana, napadajući glumce. Postoji ona priča o Stokholmskom sindromu, gde žrtva brani ugnjetača, a okreće se protiv sapatnika. Kokan, nebitan skoro koliko i glumci, nije ugnjetač svetine koja se naljutila na glumačku razmaženost. On je samo ispostava, šef stanice u bestragiji, poslednji u nizu, službenik bačen u neku zabit. Daleko od velikih poslova. Isto tako, daleko od posla kojim je možda želeo da se bavi kada se i sam, jednom, upisivao u umetnike.

Međutim, ne radi se ni o kakvom Kokanu. Radi se o ideji da pozorišta postanu privatne firme koje neće imati svoje ansamble i gde će se raditi po ugovoru. To, dalje, znači da se umetnici koji rade po projektu međusobno neće ni poznavati ni međusobno štititi, nego će početi da liče na pacove koji se otimaju o poslove, ne zamerajući se pri tome nikome ko bi mogao da im bude od koristi. Dalje, to znači da će pozorišta spolja  ličiti na (a sve više i liče) na reklamne panoe kojekakvih i koječijih preduzeća, gde će (ko zna koja i kakva) publika imati da vidi revijalno izvođenje ponekog komada, posle kojeg će moći da degustira najnoviji sok, namaže lice krememom protiv bora od lažnog smeha, pojede hamburger. Glumci će ponovo biti podobni, oni koji prežive trku pacova, i jedini problem – istina nebitan – biće to što više neće biti pravog gledaoca.

Huškanje sirotinje na sirotinju

Postoji još jedan fenomen, ili tačnije metod, u celoj ovoj otužnoj priči  gde gladan narod pljuje bahate glumce. Nahuškati sirotinju na sirotinju, skrenuti pažnju s bitnog na sporedno, razbesneti nekog zlosrećnika, koji je jedva platio Internet, pričom o nekakvim nepostojećim basnoslovnim zaradama glumaca. Ne treba zlosrećnik; taj, silom prilika pretvoreni konzument vesti u lumpenproletera, da bude besan na gradonačelnika. Ili premijera. Ili predsednika. Ili ministra za kulturu. On treba da bude besan na svog komšiju, glumca. Onog istog uz čije je uloge proveo neke lepe sate, odmarao dušu gledajući ga na TV-u ili skidajući filmove s tog, jedva plaćenog, Interneta.

Zabluda nacionalno osvešćenih kritičara političke podobnosti glamuroznih glumaca

A postoji, u ovoj ružnoj predstavi, i  još jedan fenomen. Nacionalno osvešćeni konzument vesti o bahatosti kulturnih pregalnika, rezignirano će zaključiti: Pa da, a polovina vas je izigravala mečke tokom predizbornih cirkuskih tački i Eto vam sad vaši i Tako vam i treba. I biće u pravu. Ali će sasvim promašiti temu. I vreme. Nema njihovih, nema naših i svako ko kaže to su vaši - ne zna, nije shvatio da ne živi u državi u kojoj su na vlasti ikada bili njegovi. Bilo je nekih koji su mogli da skidaju predstave s repertoara, pa je onda došao rat i niko se nije mnogo bavio time šta rade neki nebitnici po pozorištima, pa je onda došla demokratija i nema zabranjenih predstava ali ima zabranjenog mišljenja o  predstavama. Nema kritike, ima samo šaputanja, konspirativnog, nepodobnog i onog koje tužno podseća na sliku gde je neko od ljudi napravio miševe i saterao ih u rupe, da tamo među sobom nešto cijuču. Daleko od javnosti. Nacionalno osvešćeni konzument vesti o bahatim umetnicima, dakle, ne samo da nije osvešćen nego je pitanje da li je uopšte shvatio gde živi, koja je godina, gleda li taj vesti na televiziji, razume li išta od onoga što sluša.

Ima li razlike između horde otpuštenih radnika i dvestotinjak otpuštenih glumaca?

Svi ti ljudi koje napada simulacija nekog vox populi, jer ne postoji glas naroda i komentari su, na onom jedva plaćenom netu s početka, simulirani isto koliko i vesti – nisu ništa drugo do one horde otpuštenih radnika iz privatizovanih fabrika. Samo ih je manje. I jeftiniji su. I nisu ništa drugo, do lica za koja se taj otpušteni iz privatizovane fabrike vezao, pratio neke serije, smejao se i bio radoznao – kako li živi taj s ekrana. Živi slično. Samo je drugi zanat izučio. I ponekad se slika za novine.

Buržuji iz rezervata i njihovi glumci – svi na istoj strani žice

I kako ona buržoazija s početka ne bi ostala da visi kao neispaljeni metak pomenute puške, dopustiću sebi da svratim u sećanju na Kosovo. Na trenutak. U Orahovac. Bili su neki glumci, dok je taj rezervat još bio ograđen žicom, i postavili nekakvu improvizovanu pozornicu nasred trga. I narod se skupio. Žene obukle najlepše haljine, i decu uparadile, muškarci izvukli sakoe, poneki i šešir stavio na glavu. Dede došle, sa štapovima. I babe, u crnini. Sjatio se, narod, strčao niz strme ulice i to je bila parada. Na čas su svi zaboravili na uniformisane vojnike čije oružje nije nikoga zaštitilo, i na žicu, i na to da svakog časa može da padne kiša. Ili bomba. To je buržoazija kojoj je potrebno pozorište. To su oni što nedeljama, mesecima, ponekad decenijama ponavljaju replike svojih glumaca koje su zapamtili gledajući svoje predstave, njima namenjene. O njima pisane.

Snimajte reklame

Da su ti i takvi ansambli bili rasturani, da se za te i te glumce nije pisalo to i to, da reditelji i drugi nevažni ljudi nisu znali da baš taj i taj glumac treba da igra ovo ili ono  – ovaj narod ne bi imao čak ni sećanje na svoje pozorište. Bile bi to hladne predstave koje rade neki korporativni tipovi, okruženi hordom svojih umetnika. Koji više ne bi bili naši. Bili bi, i biće, njihovi. A onda mogu slobodno da zatvore pozorišta, baš kao i fabrike, i da angažuju ponekog glumca da reklamira Koka kolu bez šećara ili kafu bez kofeina – neku tamo, koja nije naša. Kao ni ta lica s reklama.