VERA U RAZUM

Ove nedelje , list Itogi posvećuje naslovnu stranu naučniku Sergeju Petroviču Kapici. Ruski naučnik, fizičar i matematičar, bio je dugogodišnji voditelj naučne televizijske emisije „Očigledno - neverovatno“, po njemu, jedine naučne emisije u Rusiji. Dao je svoj doprinos fizici kao i teoriji progresivnog demografskog rasta. Njegov otac, Pjotr Leonidovič Kapica, fizičar i dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1978 godine, došao je u Sovjetski Savez 1934. godine iz Engleske, na jednu konferenciju. Tom prilikom mu je oduzet pasoš i tu je ostao. Ubrzo je došao na čelo instituta za fiziku Ruske akademije nauka gde je radio. Četrdeset godina kasnije njegova dostignuća su krunisana Nobelovom nagradom. Odbio je da radi na atomskom oružju 1946. godine i izgubio položaj koji mu je vraćen posle Staljinove smrti. Bio je jedini član Akademije nauka koji nije bio član komunističke partije.

 

 

 

„Najpopularniji Rusi su, počev od predsednika Putina, pevačice Pugačove, preko političara, umetnika, muzičara, čak i fudbaleri a negde pri kraju te liste je i naučnik, nobelovac Alferov. Danas naučnici nisu toliko važni ljudima i to je tužno. U jednoj državi, lakše je upravljati budalama“, smatra Sergej Kapica.

 

„Takva država nema budućnost, a izgleda da to nikoga ne dotiče“, zaključuje on.

 

U nedavnom razgovoru sa akademikom Krugljakovim, predsednikom komisije Ruske akademije nauka za borbu protiv pseudonauke i falsifikovanja naučnih istraživanja, Kapica je ustanovio da problem kvazinauka postaje prava katastrofa. U trećem milenijumu, na visokim školama predaje se astrologija, a fantastična i apsurdna teorija Fomenko okreće istoriju naglavačke (inače, Anatolij Fomenko, matematičar i član Ruske akademije nauka, postavio je glavne principe teorije „nove hronologije“ po kojoj je dosadašnja potpuno pogrešna). „Ni poslovi se više ne sklapaju bez horoskopa“, kaže Sergej Kapica.

 

Sergej Kapica smatra da treba razlikovati bezazleno od opasnog šarlatanstva. „Marginalci koji vekovima smišljaju perpetum mobile i kamen mudrosti, nikome ne smetaju. Naprotiv, takvi čudaci su čak neophodni jer bi nam bilo dosadno bez njih. Danas je, međutim, reč o organizovanoj nadrinauci koja je slična organizovanom kriminalu. I jedno i drugo predstavlja veliku opasnost“, kaže Kapica.

 

 

Sergej Kapica

 

Stvaranje pseudonaučnog sveta, Sergej Kapica objašnjava demografskom situacijom. Niko više ne veruje u budućnost, ne želi decu, bojeći se da ih pusti u svet. Čovečanstvo prolazi kroz tešku fazu brzog razvoja i teško je predviđati. „Pred očima nam se uništava javna svest, događaji se prebrzo smenjuju, a duh nema mogućnosti da sazreva“, smatra on.

 

„Klasičan primer je atomska bomba. Jasno je da se politički problemi među državama ne mogu rešiti atomskom eksplozijom. Samo Sovjetski Savez i Sjedinjene Države, toliko su se naoružavali da danas imamo po trideset bojevih glava, što znači tri tone eksploziva po stanovniku na ovoj planeti, računajući stogodišnjake i novorođenčad. Kada eksplodira pola kilograma TNT-a, digne se velika prašina, sve novine pišu i televizije prikazuju. Šta bi bilo kada bi pukla atomska bomba? Ljudi nisu uspeli da procene posledice trke u naoružavanju kao što nisu umeli sebi da kažu „Stop!“

 

Kako tvrdi Kapica, danas postoji neki jaz između generacija. Stari su otišli, a mladi se ne žure da zauzmu prazna mesta. Rusija je poslednjih godina izgubila mnogo naučnika. Bez ikakve prisile, „oterano“ je na hiljade ljudi. Da bi ostali u Rusiji, potreban je, između ostalog, i finansijski podsticaj, a i državi su opet potrebni naučnici. U razgovoru sa ministrom finansija Kudrinom, koji je pitao koliko treba platiti ruske naučnike, Sergej Kapica je odgovorio: „Onoliko dolara koliko dobijaju sada rubalja.“ Tako, ako Amerika nudi mladom čoveku umesto hiljadu i po rubalja, hiljadu i po dolara, velika je razlika.

 

„Ovakve teme ne trebaju televiziji.“, žali se osamdesetogodišnji naučnik. Smatra da je poslednjih decenija, u zemlji uništeno sve što se dalo uništiti, a obnavlja se s mukom i sporo. Nedavno je bio u Majkrosoftu i zapazio da ima mnogo Rusa među vodećim menadžerima. Jedan od tvoraca Gugla je Rus.

 

„Rušiti, ne znači graditi. Nema ljudi, tradicije i nasleđa. Dok mi tapkamo u mestu, svet ide dalje. Kina i Indija guraju napred...Nastavljamo da se razbacujemo talentima, uništavamo mozgove. Živimo kao poslednjeg dana u Pompejima. U svakom slučaju, biće bolje jer, kako optimisti govore, gore ne može biti. To je smešno. Ako ozbiljno govorimo, ne možemo da izgubimo veru u razum. Šta još ostaje čovečanstvu? Ja sebe, na primer, nazivam ruskim pravoslavnim ateistom.“

 

Zapadna duša Turske

Naslovna strana međunarodnog izdanja ovonedeljnog lista „Nesweek“ posvećuje pažnju Turskoj i njenim težnjama da uđe u Evropsku uniju. Sarkozi i Merkel mogu Turskoj danas da kažu „ne“. Turski muslimanski lideri imaju viziju na duge staze neprestano gradeći slobodno zapadno društvo po meri Evropske unije.

 

 

 

Turski premijer Redžep Tajip Erdogan, neće prihvatiti „ne“ kao odgovor. Njegova partija prava i razvoja (AKP), islamskog korena, došla je na vlast uz obećanje da će uvesti Tursku u Evropsku uniju. Početak na vlasti, bio je impresivan. Ukinuta je smrtna kazna, smanjena politička i vojna moć kao i restrikcije u odnosu na jezik i kulturu Kurda. Evropa, međutim, umesto da prizna činjenicu da je Turska napravila veliki pomak, povlač se i odbija Erdogana na svakom sledećem koraku. Francuski predsednik Sarkozi izjavio je da se protivi ulasku Turske u Evropsku uniju jer je ona, kako kaže, „azijska zemlja“ i upućuje da bi ona jednoga dana mogla da postane deo buduće Mediteranske unije. Nemački kancelar, Anđela Merkel, upozorava da će Turska smetati Evropi. Ona, kako kaže, nudi „privilegovano partnerstvo“ umesto puno članstvo.

 

Erdogan nije obeshrabren. On nastavlja sa promenama najavljujući, do sada, najveći paket reformi. AKP se nada da će stvoriti društvo po meri Evrope koje jednostavno neće moći da se odbije. „Za nas je najvažnije da se pregovori sa Evropom nastave kako je i predviđeno“, rekao je ministar inostranih poslova Turske, Ali Babakan. Erdogan dugo zastupa ideju o Turskoj kao „mostu između različitih kultura“, naglašavajući da Turska ne može da opstane sama. Tu su i strane investicije, a sa tim u vezi i modernizacija industrije. Erdoganov entuzijazam vezan za Evropu, iznenađuje mnoge koji pamte da je bio veoma sumnjičav prema evropskim i zapadnim vrednostima uopšte. Osim političke, nastala je i ekonomska kriza 2000. i 2001. godine kada je turska lira izgubila dve trećine svoje vrednosti. Najjednostavniji način da se stvari poprave je ulazak u Evropu. „Evropa je sredstvo koje može da pomogne Turskoj da napravi red u sopstvenoj kući“, izjavio je Erdogan za Njusvik, 2002. godine, pre nego što je došao na vlast. „Naš najvažniji cilj je da stavimo Tursku na evropski put“, rekao je on.

 

„Erdogana i njegovu vladu zanima pre islamizacija nego li demokratizacija Turske“, rekao je Čengiz Aktar, stručnjak za Evropsku uniju, na Bahčesehir univerzitetu. Slobode misli i reči, još su daleko.

 

Erdogan je i dalje ozbiljan kada je u pitanju Evropa, dokazujući dobre „zapadne“ namere Turske. Da li će i da ostane pri tome, pitanje je, piše Njusvik.

 

Sarkozi, kameleon

U ovonedeljnom broju lista Nouvel Observateur, kao i u većini francuskih nedeljnika i dnevnika, i dalje je glavna, neiscrpna tema na naslovnoj strani, Nikola Sarkozi.

 

 

 

Stvara se neka nova veza između „oltara i prestola“. Otkada se vratio iz Vatikana, Nikola Sarkozi obožava „hrišćanske korene“ Francuske. Postao je novi prorok „republike vernika“. To nije slučajno. Predsednik već dugo priprema ovaj napad, piše Nuvel Observater koji je sproveo anketu o njegovim političko-religioznim i ubeđenjima „katoličke partije“ koja ga okružuje. List se interesuje za njegove veze sa jevrejskom i muslimanskom zajednicom. Na ovom polju postoji jasan procep i to je ono što brine branioce svetovnosti u Francuskoj. Sarkozi ukazuje na „svetovnost koja se iscrpljuje“ i tvrdi da učitelj nikada ne može da „zameni sveštenika u prenošenju sistema vrednosti“. Predsednik često govori o religiji i ide u pravi krstaški pohod. Zašto? Da li se uzda u Boga da umiri buntovnička razmišljanja đavolice Bruni? Da li pokušava da smiri francuske biskupe koji su neprijateljski raspoloženi prema njegovim zakonima o imigraciji ili je sve to odraz jednog vremena? Da li je on čovek od politike i „civilizacijskog projekta“, fasciniran religijom, strateg ili proračunat, pita se Nuvel Observater. Sve po malo.

 

Govoreći otvoreno o svojoj religioznosti, potpuno se udaljava od francuske tradicije, po kojoj javne ličnosti zadržavaju za sebe lični odnos prema transcedentnom. Drugo udaljavanje je političko. Sarkozi ponovo želi  da uvede temu religije u javnu raspravu. On je ubeđen da je islamska najezda posledica gubitka starih vrednosti, što uznemirava i vernike i nevernike. Da li je zbog toga postao papista, pita se Nuvel Observater, i da li će iskoristiti trenutak kada Francuska bude imala predsedavajuće mesto u Evropi, da pokrene pitanje hrišćanstva u evropskom Ustavu. „Bila je velika greška okrenuti leđa našoj prošlosti, na neki način, poricati hrišćanske korene koji su očigledni“, rekao je Sarkozi, krajem januara, pred nemačkim kancelarom, Anđelom Merkel.

 

„Da je svetovnost u modi, Nikola bi pojeo sveštenike“, rekla je osoba koja tvrdi da dobro poznaje predsednika, navodi Nuvel Observater. Sarkozi, aktivista, hoće da bude svuda, na svakom mestu, u centru pažnje, prvi i da ga svi vole, slobodoumni, muslimani, katolici i jevreji. Igra se vatrom, zaključuje Nuvel Observater.