PREMINUO ALEKSANDAR SOLŽENJICIN

Vest o smrti poznatog ruskog pisca prenose svi inostrani mediji. Od ostalih vesti izdvajamo tragedije u Indiji i na Himalajima, i pripreme evropskih kompanija za ekonomsku krizu.

Smrt poznatog ruskog disidenta

Aleksandar Solženjicin, ruski pisac i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine, preminuo je juče u 89. godini života, prenosi svetska štampa kao udarnu vest.

Francuski Figaro navodi da je Solženjicin bio više od pisca - bio je legenda. "Uprkos svemu, ponekad samo jedan uzvik može pokrenuti lavinu", napisao je ovaj čovek dugog proročkog lica. Njegov uzvik se čuo širom sveta. Solženjicin je želeo da razotkrije komunizam kao apsolutnu laž. Njegova borba protiv totalitarne mašine, njegovo protivljenje "jedinoj i pravoj doktrini", učinili su ga direktnim svedokom tortura po logorima širom Rusije. I pored svega, ništa ga nije zaustavilo u njegovo misiji.

Njegov dug život je čudo samo po sebi, navodi Figaro. Tri puta je Solženjicin izbegao sigurnu smrt: na ruskom frontu za vreme Drugog svetskog rata, tokom tortura u gulagu, i za vreme bolovanja od raka koji je čudom pobedio tokom zatočeništva.

Kako je hrabri vojnik Crvene armije, koji je zbog pokazane hrabrosti u ratu napredovao od običnog vojnika do zapovednika artiljerijske brigade, postao otvoreni kritičar sovjetskog režima? Sve je počelo 1945. godine kada je u pismu drugu iz detinjstva izneo tvrdnju da je Staljin napustio Lenjinove ideale. Tajna policija je presrela pismo i Solženjicin je uhapšen i optužen kao "neprijatelj naroda" na osam godina zatočeništva u logoru. Posle odslužene kazne 1953. godine prognan je u Sibir. Slomljen, ali odlučan, Solženjicin želi da bez obzira na cenu razotkrije pravo lice komunizma.

Za vreme Hruščova je rehabilitovan, što je značilo kraj njegovog progonstva. Zaposlio se kao profesor fizike u Rjazanu, gradu nekoliko kilometara udaljenom od Moskve. U ovom periodu života proslavlja ga roman "Jedan dan Ivana Denisoviča", objavljen 1962. godine, koji se temelji na opisu jednog dana pakla Rusa u logorskom zatočeništvu. Time je dao glas bezbrojnim žrtvama koje nisu imale sreću da kao on žive izađu iz pakla gulaga. Iznenađujuće, delo je prošlo cenzuru - Hruščov lično je odobrio objavljivanje, a "Jedan dan Ivana Denisoviča" bio je nominovan i za Lenjinovu nagradu, tada najprestižniju u Sovjetskom savezu. Delo je čitano širom Rusije, a Solženjicin postao slavan kao jedan od boraca protiv staljinizma.

Okolnosti se brzo menjaju, i 1964. godine Brežnjev dolazi na čelo Sovjetskog saveza. Ali, Solženjicin nije spreman na ustupke. Objavljuje romane "Odeljenje za rak" i "Prvi krug", oba delom autobiografska - prvo se odnosi na autorovo iskustvo na odeljenju za tumore u bolnici u Taškentu, a drugo na samo zatočeništvo u gulagu. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1970. godine. Iz straha za bezbednost svoje porodice, Solženjicin nije otišao u Stokholm da primi nagradu, ali ga to nije odvratilo od puta koji je sebi zacrtao - upoznati svoj narod i ceo svet sa pravom prirodom sovjetskog režima, bez obzira na cenu.

Njegovo sledeće ostvarenje je trotomno delo "Arhipelag Gulag", objavljeno u nastavcima od 1973. godine. "Arhipelag Gulag" nije roman, već skup dokumentovanih iskustava logoraša. Kada je prijateljica kojoj je Solženjicin poverio rukopis na čuvanje pronađena obešena, pisac je javno objavio rat režimu. Za sovjetski režim to je kap koja je prelila čašu - Solženjicin je uhapšen, pa onda i proteran iz Sovjetskog Saveza kao izdajnik. Prvo je živeo u egzilu u Švajcarskoj, da bi potom prešao u Sjedinjene države.

Hroničar tiranije Sovjetskog Saveza

I američka štampa sa pažnjom izveštava o smrti sovjetskog disidenta. Vašington post Solženjicina naziva jednim od najuticajnijih pisaca XX veka. Slično Tolstoju i Dostojevskom, majstorima ruske književnosti XIX veka, i Solženjicin kao osnovnu temu kroz svoja dela provodi borbu između dobra i zla u ruskoj duši.

Njegova dela su bila noćna mora za komunistički režim u Sovjetskom savezu, i ona su otkrila njegove mane na takav način da se on nikada nije oporavio. "Književnost je živo sećanje nacije. Ona čuva njenu istoriju od zaborava. Loše se piše onoj naciji čijom književnosti upravlja sila", zapisao je Solženjicin.

Tokom boravka u izgnanstvu završio je "Crveni točak", masivnu seriju istorijskih romana čija je tema komunistička revolucija u Rusiji. Po objavljivanju ovog za njega najvažnijeg dela, zahvalio se svojim američkim komšijama na gostoprimstvu i 1994. godine vratio u svoju voljenu Rusiju, kao što je oduvek i verovao da će uraditi. Primljen kao nacionalno blago, Solženjicin je u trijumfalnom stilu proputovao zemlju vozom. Ali, kasnije je stekao reputaciju namrgođenog čoveka koji nema kontakt sa stvarnošću, pa se povukao u svoj dom u Moskvi.

Bez dlake na jeziku, Solženjicin je osuo paljbu i po Zapadu. Tvrdio je da Zapadu nedostaje moralna snaga da bi se usprotivio komunizmu. Smetali su mu i komercijalizacija, obamrlost koju izaziva televizija i nepodnošljiva muzika. U Rusiji se zalagao za slovensku solidarnost i izjavio je da nijedan deo teritorije, poput Čečenije, ne sme biti izgubljen. Zbog svojih stavova na Zapadu je etiketiran kao ruski pravolsavni nacionalista i antisemita. Ipak, to ne umanjuje značaj njegovog dela.

Možda bi se kroz jednu rečenicu moglo sumirati celokupno Solženjicinovo delo: "Vremenom sam shvatio da linija koja razdvaja dobro i zlo ne prolazi kroz države, niti kroz klase ili političke partije, već pravo kroz svako ljudsko srce".

Devet alpinista poginulo u najgoroj nesreći ikad na vrhu K2

Najmanje devet alpinista poginulo je na najopasnijoj planini na svetu posle serije incidenata koji su doveli do haosa na padinama vrha K2, prenosi današnji Independent na naslovnoj strani.

Vrh K2 na Himalajima, u severnom delu Pakistana, drugi je po visini planinski vrh na svetu. Pakistanski zvaničnici strahuju da bi broj poginulih mogao biti i veći pošto se još četiri članova ekspedicije vode kao nestali. U nesreći je nastradao i srpski alpinista Dren Mandić. Ovo je jedan od najcrnjih vikenda za alpiniste, pošto je još troje poginulo u odvojenim incidentima.

Do nesreće je došlo u subotu, kada je grupa od 22 alpinista iz osam različitih ekspedicija počela da se vraća sa vrha K2. U jednom trenutku lavina ih je povukla u opasnoj klisuri nazvanoj "Grlić boce". Izgleda da je lavinu izazvao odlomljeni stub leda, koji je direktno ubio neke od članova grupe i uništio fiksirane konopce za spuštanje. "Grlić boce" se nalazi na 8.200 metara nadmorske visine, a alpinisti ovaj deo nazivaju "zona smrti".

Vrh K2, koji se nalazi na granici Pakistana i Indije, jeste 800 metara niži od Everesta, ali se stručnjaci slažu da je izazovniji i prema statistici predstavlja jedno od najsmrtonosnijih mesta na svetu. Najmanje 70 alpinista poginulo je na ovom vrhu. Oni koji eventualno uspeju u nameri da osvoje K2, imaju mnogo veće šanse da stradaju pri silasku - čak 27 odsto njih nije doživelo povratak sa ovog vrha. Leto 1986. je poznato kao "crno" pošto je 13 od 27 alpinista koji su se uspeli na K2 poginulo pri silasku.

Najmanje 145 mrtvih u stampedu u indijskom hramu

Najmanje 145 hinduističkih hodočasnika, od toga 30 dece, poginulo je u stampedu u hramu Naina Devi u severnoj Indiji, piše britanski list Gardijan.

Na desetine hiljada hodočasnika okupilo se u hramu da proslavi devetodnevni praznik Šaravan Aštami, koji se održava u čast indijske boginje Šakti, majke božje. Većina hodočasnika došla je iz susedne indijske države Pendžab. Izgleda da je stampedo izazvan glasinama o pomeranju klizišta na obroncima Himalaja gde se hram nalazi. Indijski zvaničnici navode da je većina poginulih nastradala od gušenja. Postoje izveštaji da je i ograda hrama popustila. Uspaničeni ljudi su trčali zakrčenim stepeništem, gazeći one koji su posustali.

Preživeli su se žalili da su putevi bili blokirani zbog velikog priliva hodošasnika, pa da je pomoć zato kasnila. Drugi tvrde da je lokalna bolnica očajno opremljena i da nije imala dovoljno lekova. Izgleda da su svi bili iznenađeni brojem hodočasnika koji su pristizali u hram, najvećim u poslednih 20 godina.

Stampeda su česta stvar na indijskim religijskim festivalima, gde se radi molitve okuplja na hiljade ljudi, a mere bezbednosti su minimalne. Pre tri godine 265 hodočasnika poginulo je u stampedu u zapadnoj državi Maharaštra.

Internet forumi i lokalna glasila su puna besnih poruka. Gardijan citira jednog Indijca: "Uzroci devalvacije vrednosti ljudskog života u Indiji su ekstremno siromaštvo i ograničeni resursi. Upravljanje tako velikim brojem vernika uvek će biti rizik, pošto je zbog siromaštva zemlje nemoguće učiniti sva svetilišta bezbednim".

Evropske kompanije spremne za usporavanje ekonomije

Kompanije širom Evrope počele su sa otpuštanjima i smanjenjem proizvodnje da bi spremne dočekale recesiju ili oštro usporavanje ekonomskog rasta krajem godine. Ove preventivne poteze potežu kompanije iz različitih sektora, poput proizvođača automobila i aviona, bankara i revizora.

"Naša strategija je da smanjimo troškove svega što nije neophodno", navodi Džon Grifit Džons, direktor revizorske kuće KPMG u Velikoj Britaniji. "Upražnjenja radna mesta koja nisu neophodna nećemo ni popunjavati, a štedimo i na operativnim troškovima." Grifit Džons navodi da KPMG predviđa "bum" u poslovima restruktuiranja, pa da i dalje prima nove zaposlene za strateške pozicije, ali i da nije optimista kada je u pitanju opšte stanje ekonomije.

Proizvođači automobila, poput italijanskog Fijata i nemačkih Mercedesa i BMW-a, smanjuju proizvodnju i ukidaju rad po smenama. Avioprevoznici Britiš Ervejz i Rajaner najavljuju manji broj letova. Kompanije poput Simensa, Henkela i italijanske banke UniKredit nedavno su objavile planove za otpuštanje radnika.

Očigledno je da poslovni sektor nije optimističan po pitanju ekonomskih kretanja u Evropi u bliskoj budućnosti. Poslovni rezultati u drugom kvartalu nisu sjajni, mada su bolji nego što su neki analitičari predviđali.

Prognoze nisu mračne u svim zemljama. Dok su Irci, Britanci i Španci pesimisti, u Nemačkoj i zemljama Beneluksa za sada ne predviđaju ozbiljnije ekonomske probleme.