MANJE (INFORMACIJA) JE BOLJE

Kada se Džozef Pristli, nećak Bendžamina Frenklina, našao pred složenom i važnom životnom odlukom, zatražio je savet od svog mudrog ujaka. U svom odgovoru iz 1772. godine Frenklin je Džozefu opisao sopstveni metod rešavanja složenih problema koji je nazvao "algebra morala". "Podeli list papira na dva dela", savetovao je Frenklin sestrića, "i sastavi obimnu listu razloga za i protiv donošenja neke odluke. Posle nekoliko dana ih uporedi i sve one razloge - za i protiv - koji su jednake težine precrtaj. Ono što preostane je najbolje rešenje."

Takvo odlučivanje pomoću "tabele ravnoteže" se i danas smatra najlogičnijim i najsistematičnijim metodom za izlaženje iz mnogih životnih dilema i nedaća. Deci se savetuje da na taj način biraju srednju školu ili fakultet odnosno svoje zanimanje, a menadžeri slično tome donose važne poslovne odluke. Neki ovaj metod primenjuju čak i po pitanju izbora životnog partnera.

Međutim, da li je algebra morala najbolji način za donošenja odluka u današnjem neverovatno složenom svetu? Da li je zapravo jednostavnost ključ za mnoge brave u svakodnevnom životu? Sve veći broj psihologa dovodi u sumnju zdravorazumsku postavku Frenklinovog metoda i njegove moderne iteracije, uključujući brojna izračunavanja koja mogu da obave moćni moderni računari.

Jedan od vodećih oponenata dogmi donošenja odluka je psiholog Gerd Gigerencer sa instituta Maks Plank u Nemačkoj, koji u svojoj novoj knjizi "Gut Feelings" daje veliki broj dokaza o nadmoćnosti intuicije nad obimnim "mrvljenjem" podataka i informacija. Predosećaji, intuicija, slutnja - sve su to sinonimi za ono što Gigerencer i njegove kolege zovu "heuristikama", brzim i efikasnim saznajnim prečicama koje (prema novoj teoriji) mogu - ako im dozvolimo - da nam pomognu da lakše savladavamo svakodnevne probleme.

Uzmimo za primer heuristiku "uzmite najbolje". "Uzmite najbolje" znači da treba promišljati i računati samo onoliko koliko je zaista neophodno. Tada treba zastati i uraditi nešto drugo. Primera radi, ako imate deset informacija koje treba odmeriti da bi se donela važna odluka, ali je jedna od njih nesumnjivo važnija od ostalih, onda je ona često sasvim dovoljna da bi se napravio pravi izbor. Ostale informacije vam nisu potrebne, jer samo usložnjavaju situaciju i troše vreme.

Gigerencer je to dokazao i u laboratoriji. Zatražio je od roditelja u izabranoj grupi ispitanika da razmotre situaciju u kojoj se njihovo dete budi usred noći jer teško diše, "šišti" i kašlje. Rečeno im je da doktor u kućnu posetu može da stigne za 20 minuta i da je to osoba koju poznaju ali ne vole baš mnogo jer nikada ne uzima u obzir njihovo viđenje situacije i mišljenje. Druga alternativa je da sami odvezu dete u kliniku udaljenu sat vremena. Na njoj rade njima nepoznati doktori ali za koje se zna da pažljivo slušaju roditelje svojih malih pacijenata. Koju od te dve mogućnosti izabrati?

U igri su zapravo četiri informacije: 20 ili 60 minuta, kućna poseta ili vožnja do klinike, poznat ili nepoznat doktor, dobar ili loš slušalac. Neki roditelji u Gigerencerovom eksperimentu su uzeli u obzir sve informacije, ali skoro polovina njih nije. Umesto toga, vrlo važnu odluku su doneli na osnovu samo jednog faktora i za većinu je to bila činjenica da li doktor ume i zna da sasluša roditelje ili ne - čak i ako to znači da se na postavljanje dijagnoze i početak lečenja čeka dodatnih 40 minuta. Mnogo je manje onih koji su odluku doneli na osnovu vremena čekanja. Skoro niko nije vodio računa o tome da li je reč o kućnoj poseti ili odlasku na kliniku.

Gigerencer takvo donošenje odluke naziva "dovoljan uslov za zadovoljenje potreba" (na engleskom je to kovanica satisficing od reči satisfy=zadovoljiti, udovoljiti i suffice odnosno sufficient=dovoljan, prim. prev.). Oni koji na takav način donose odluke ne osećaju potrebu da znaju sve o problemu ili situaciji, nasuprot maksimalistima koji žele da uzmu u obzir svaki mogući detalj da bi doneli čak i ne toliko važne životne odluke. Interesantno je da su istraživanja pokazala da su oni koji odluke donose na osnovu dovoljnog skupa informacija veći optimisti, da imaju veće samopouzdanje i da su generalno srećniji od maksimalista.

Gigerencer je s teškom mukom uspevao da ubedi druge naučnike koji se bave spoznajom u moć i preciznost heuristika. Niko do kraja ne veruje da se dobre odluke mogu doneti s manje informacija i za kraće vreme, što zagovornici teorije o heuristikama tvrde. Da bi dokazao svoje stanovište, Gigerencer se "suprotstavio" moćnim računarima, koji mogu da obrade ogroman broj informacija u maniru Frenklinove algebre morala.

Razmatran je još jedan slučaj u koji su uključeni roditelji: oni moraju da izaberu srednju školu u Čikagu za svoju decu i to onu s najmanjoj stopom odustajanja odnosno napuštanja škole. Međutim, ta informacija je nedostupna, pa se postavlja pitanje kako doneti odluku?

Ipak, na raspolaganju su druge informacije, uključujući rezultate prijemnih ispita, broj izostanaka s nastave, ocene s pismenih zadataka - sveukupno 18 informacija. Gigerencer je računaru "naložio" da uradi analizu "višestruke regresije", što je samo moderan izraz za Frenklinovu algrebru morala. Računar je procenio značaj svih raspoloživih informacija i obavio složena izračunavanja da bi predvideo stopu odustajanja za svaku školu. Računar je birao školu i pomoću strategije "izaberi najbolje". Prvo je u obzir uzeo prisustvovanje nastavi, odnosno broj izostanaka - međutim po tom osnovu nije bilo velike razlike među školama. Zatim je prešao na drugu informaciju, ocene učenika na pismenim zadacima. Na osnovu samo ta dva parametra, metod "izaberi najbolje" je bio precizniji od složene i vremenski zahtevne analize za određivanje stope napuštanja srednjih škola u Čikagu - i znatno brži.

Gigerencer je sa svojim kolegama obavio slične testove s mnogim drugim problemima iz stvarnog sveta, u brojnim oblastima od ekonomije preko biologije do zdravstvene zaštite. U svim slučajevima donošenje najboljih odluka je bilo superiornije kada je korišćen jedan dobar logičan izbor nego obimna matematička izračunavanja. Psiholozi danas veruju da su se te saznajne prečice razvijale hiljadama i hiljadama godina u neuronima mozga, verovatno jer su složeni i iscrpni proračuni bili često nepraktični (i nemogući) za naše davne pretke, koji su bili uvek jedan korak ispred svojih prirodnih neprijatelja. Danas smo mi korak ispred informatičko-informacionog cunamija, pa je utešno znati da su brze odluke koje moramo doneti "u letu" zasnovane na drevnoj ljudskoj inteligenciji.