KAREN OVERHIL I SVA NJENA LICA

Priredio:   Milan Đukić

Kako je uspešno izlečen slučaj poremećaja višestruke ličnosti

Čak i za psihijatrijskog pacijenta, Karen Overhil je ličila na osobu koja je bezizgledno lišena svake nade kada je pre 18 godina ušla o ordinaciju doktora Ričarda Baera iz Čikaga. Nedelje na terapiji prerasle su u mesece a antidepresivi joj nisu pomagali, barem ne dosledno i pouzadno. Imala je samoubilačke ideje - a zbog ravnog tona, bez ikakvih emocija u glasu, kojim je Karen saoštila svoju želju da umre, doktor Baer se uplašio da bi tu ideju zaista mogla da sprovede u delo. Jednoga dana Karen je samoinicijativnu počela da priča o zlostavljanju u detinjstvu. Uzgred je spomenula i čudne "rupe" u pamćenju. Ponekad bi se našla na nekom njoj nepoznatom mestu bez ikakve svesti o tome kako je do njega došla. Nije se sećala čak ni seksualnih odnosa sa suprugom kojih je svakako bilo jer su imali dvoje dece.

Baer je posumnjao na mnogo dublji i teži poremećaj nego što su depresija i samoubilačke misli, koje je Karen priznala. Ipak, svoje sumnje je zadržao za sebe tokom prve četiri godine terapije, plašeći se da bi mogao da usadi neke nove problematične ideje u Karenin um. Čekao je da ona dobrovoljno, bez njegovog podstrekivanja, otkrije važne informacije i dočekao je. U novembru 1993. godine primio je pismo s njenom povratnom adresom. U koverti je bio samo jedan list papira na kojem je dečjim rukopisom bilo napisano: "Zovem se Kler. Imam 7 godina. Živim u Karen."


Podvojena licnost


Izvanredan medicinski dnevnik koji je nakon toga nastao tema je Baerove nove knjige "Switching Time". U njoj je opisano 17 godina dugo lečenje, sa svim bolnim detaljima i novim uvidom u poremećaj višestruke ličnosti, kontroverzne bolesti od koje je bolovala. (Karen Overhil je pseudonim koji je Baer upotrebio da bi zaštitio svoju pacijentkinju i njenu porodicu.) Baer opisuje izazove koje je morao da savlada kako su se pojavljivali novi i novi Karenini alter egoi - muškarci, žene i deca. Bilo ih je ukupno 17 i svaki je imao sopstvene karakterne osobine, mentalne probleme i život. Baer je morao da ih sve upozna i da ih natera da "izbrišu" svoje pojedinačne identitete spajanjem u jedan. Taj slučaj je kruna njegove karijere, a uspeh koji je postigao je zasigurno spasio Karenin život.

Međutim, da li je Karen stvarno bolovala od poremećaja višestruke ličnosti? Psihijatri su sumnjali da neki njihovi pacijenti koji su navodno imali isti problem samo žele da privuku pažnju javnosti. No, Baer nije nimalo sumnjao u dijagnozu. Kako je istakao, postoje lakši načini da se postane poznat nego što je lečenje koje traje 17 godina. Pored toga, kako bi pozer mogao godinama da očuva jasno razdvojena sećanja, ličnosti, glas i manire a da ih nijednog trenutka ne pomeša? "To ne bi mogla da uradi ni Meril Strip", kaže Baer. Ličnosti koje su bile u Kareninom umu su mu čak pisale pisma različitim rukopisima.


MPD


Ipak, nije teško zaključiti zašto se poremećaj višestruke ličnosti i dalje smatra kontroverznim problemom. Iako ga psihijatri proučavaju već dvesta godina, a zvanično je i priznat od strane Američkog udruženja psihijatara, toliko se retko javlja da mnogi terapeuti nikada u svojoj praksi nisu imali nijedan slučaj. Ima psihijatara koji sumnjaju da taj poremećaj uopšte postoji i tvrde da je proizvod sugestije. U nekim slučajevima su verovatno u pravu. Bestseler iz 1973. godine "Sibil", koju je o najpoznatijem slučaju ovog poremećaja napisala Flora Reta Šrajber, izazvala je "poplavu" dijagnoza koje su postavljali terapeuti što nisu u potpunosti razumevali to stanje. U jednoj psihijatrijskoj bolnici u Merilendu "u celom jednom odeljenju bili su samo takvi pacijenti - muškarci, žene, a neki su mukali kao krave ili lajali kao psi", kaže doktor Pol Mekhju, nekadašnji načelnik psihijatrije u bolnici Džon Hopkins i vodeći skeptik. Nije pomoglo ni to što su televizijska ekranizovana verzija knjige, u kojoj je glumila Sali Fild, i film iz 1957. godine "Tri Evina lica" dali preuveličan portret osobe s radikalnim promenama ličnosti, pa je poremećaj izgledao bizarniji nego stvarniji - ili to što se kasnije javila kontroverza oko lažnog "obnovljenog pamćenja" u vezi zlostavljanja u detinjstvu. Poremećaj višestruke ličnosti postao je neprijatna dijagnoza u psihijatrijskoj zajednici.

Međutim, od nje se ne može pobeći. Doktor Frenk Patnam - koji je iscrpno proučavao ovaj poremećaj, prvo na američkom Nacionalnom institutu za mentalno zdravlje a kasnije u Dečjoj bolnici u Sinsinatiju - i dalje prima pozive od kolega psihijatara širom SAD koji su zapanjeni kada se ispostavi da neko od njihovih pacijenata ima rascepljenu ličnost. "Da biste poverovali da poremećaj višestruke ličnosti zaista postoji morate se suočiti s pacijentom koji od njega boluje", kaže on. Danas postoje jasni dijagnostički kriterijumi i bolje razumevanje uzroka. To stanje, kaže doktor Herbert Špigel koji je povremeno lečio Sibil (njeno pravo ime je bilo Širli Ardel Mejson) kada bi njen terapeut bio odustan, je "stvarno, ali retko".


MPD2


Prema saznanjima psihijatara, poremećaj višestruke ličnosti se javlja prvenstveno kod dece koja su izložena ozbiljnim fizičkim, seksualnim i emocionalnim zlostavljanjima. Pošto drugi izlaz iz tog pakla nemaju, deca "stvaraju" više ličnosti koja će se boriti s različitim delovima problematičnog života u stvarnosti - a zatim ih razdvajaju jednu od druge mentalnim barijerama, tako da nijedna ličnost nije previše opterećena. "Kao dete ste, kada bi otac hteo da vas zlostavlja, govorili: 'Otići ću na svoje tajno mesto gde mi se ništa neće dogoditi, a tata će naškoditi nekoj drugoj devojčici'", kaže Patnam.

U manjoj meri isto se redovno dešava žrtvama traume koje doživljavaju obamrlost, podvojenost pa čak i odvajanje od sopstvenog tela. "Žrtve silovanja često kažu da su tokom tog strašnog čina videle sebe kako lebde iznad tela i kako žale žrtvu", kaže doktor Dejvid Špigel, šef katedre za psihijatriju na Stanfordu i koautor novog udžbenika o traumatskim psihičkim poremećajima. Razlika je u tome što se odrasle osobe kod kojih na ovaj način dođe do rascepa ličnosti obično kasnije oporave. Hronično zlostavljana deca to ne mogu da postignu jer je njihov osećaj identiteta još uvek neizgrađen i pošto je trauma konstantna.

Zlostavljanje Karen Overhil, opisano u Baerovoj knjizi, je bilo do krajnjih granica nehumano. Dok je još bila u osnovnoj školi otac i deda su je primoravali da učestvuje u noćnim kvazireligijskim ritualima - vezivali bi je za sto ili stolicu i govorili da je zla. "Bog želi da patiš" uzvikivali bi, probadali je iglama i mučili odvrtkama, noževima pa čak i metalnim raspećima. Zatvarali bi je u mrtvački sanduk ili potapali u ledenu vodu. Njena majka, koja nije mogla ili nije htela da prihvati i prizna šta se događa u kući, pobegla je od problema prihvatajući rad noću. Nemoguće je dokazati ove navode, ali je 1993. godine Karenin otac osuđen po 19 tačaka optužnice zbog seksualnog zlostavljanja unuke, Karenine nećake.


MPD1


Možda je "rađanje" različitih ličnosti bizaran način borbe s problemom i nedaćama, ali on nema veze sa situacijama kada pacijenti umišljaju da su Kleopatra ili Napoleon. Svaka ličnost posvećena je nekom drugom aspektu života žrtve. Primera radi, alter ego Kler "pojavljivala" bi se kada bi Karen kasno noću bivala izvlačena iz kreveta, tako da se Karen ujutru ne bi sećala zlostavljanja. Kada bi mučenje započelo, na scenu je stupao Majls, dečak koji nije mogao da bude zlostavljan na isti način kao devojčica pa strahote nije u potpunosti mentalno "upijao". Elis je "rođena" da bi Karen mogla da ide u školu sledećeg dana i ponaša se normalno, uz obaveznu odeću dugih rukava i nogavica koje su sakrivale modrice. Sidni je bila razdragana devojčica koja se prema Kareninom ocu odnosila kao da se ništa ne dešava, pa je Karen mogla da živi u domaćinstvu u kojem je sve zavisilo od oca. Pošto nije imala normalne roditelje, Karen je čak stvorila Ketrin i Holdona koji su bile odrasle osobe odgovorne za njen život i razvoj, a modelovane prema ličnostima koje je videla u TV serijama kao što su "Otac zna najbolje" i "Šou Dika van Dajka". Sve te ličnosti su se pojavljivale po potrebi i preuzimale Karenine misli i ponašanje. Kada bi se vratila u stvarnost, jedino bi znala da je "izgubila vreme".

Taj je sistem zaštitio Karen u detinjstvu, ali u kasnim dvadesetim godinama upala je u duboku depresiju zbog koje se i javila doktoru Baeru. Ključ uspešnog lečenja je bila reintegracija njenih podvojenih ličnosti u jednu osobu kakva je Karen danas. Bio je to dug i mukotrpan proces, ali uspešan. Sa svakom reintegracijom Karen je prihvatala pamćenje i karakterne osobine te ličnosti - snagu, smisao za humor, ljutnju i bes, saosećanje... Nakon svake reintegracije postajala je potpunija verzija sebe same. Ipak, sve vreme je bila krhka i ranjiva. Trebalo je da prođe dodatnih osam godina terapije da bi izgradila samopouzdanje. Danas je Karen normalna osoba koja odiše toplinom, otvorenošću i zadivljujućim odsustvom želje za osvetom.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...