KOMUNIZAM KAO „SUPERKAPITALIZAM“

Dragan Krstić

Kada je uspostavljen, kao realan društveni poredak, komunizam je počeo da pokazuje svoje pravo lice, i ono je zaprepašćujuće počelo da liči na kapitalizam, i to u njegovom najradikalnijem obliku

Dok su se borili za vlast, pripadnici komunističkog pokreta verovali su, neko manje, neko više, u svoju „revolucionarnu“ ulogu, koja je trebalo da ima neki svoj pozitivni istorijski doprinos. Pošto su došli na vlast, morali su da primene nasilje nad većinom stanovništva, naročito u Srbiji i prema Srbima uopšte, jer su oni praktično bili jedini njihovi pravi protivnici. Posle tog nasilja komunistički pokret je zatekao sebe u negativnoj ulozi, koja je uništavala mnogo, a gradila je malo.

Osim praktičnog toka stvari – da sve što se pod tim podrazumeva nazovemo tako bezazleno – u političkom duhu komunističkih partija odigravali su se i mnogo skriveniji i fundamentalniji preobražaji. Sama praksa bila je očigledna, i ona je delovala neposredno, na samu svest komunista, koji su je tada mogli i racionalizovati, i to su činili na mnogo načina i opravdanja, znamo kako su se ponižavajuće prevrtali preko glave i kako su se prenemagali. Za duh komunističkih partija bili su mnogo opasniji oni nesvesni procesi, upravo u onoj oblasti, iracionalnoj, u kojoj je komunistički duh stvarno i formiran. Mnogo je posebnih vrsta psiholoških procesa koji su se u ovoj oblasti u međuvremenu odigrali i svi su oni doprinosili toj velikoj promeni opšteg statusa komunističkog pokreta, sa prelaskom iz pozitivne u negativnu psihološku i istorijsku ulogu. Te promene jedva da su i bile shvaćene od komunista, ili su oni pred njima bili nemoćni, jer u toj nesvesnoj oblasti nisu mogle da se izvrše njihove racionalizacije.

Jedan od takvih procesa odnosio se na prirodu komunizma. Kada je uspostavljen, kao realan društveni poredak, komunizam je počeo da pokazuje svoje pravo lice, i ono je zaprepašćujuće počelo da liči na kapitalizam, i to u njegovom najradikalnijem obliku, onom koji su komunisti kao sliku imali pred sobom kada su ga žestoko napadali. Za onog koji nije gubio iz vida činjenicu da komunizam kao ideologija i razrađen sistem potiče iz zapadne Evrope, iz esencije njenog duha, ta „superkapitalistička“ slika jednog prividno novog režima nije predstavljala veće iznenaenje. Naročito ne za onog koji je znao za poreklo komunističke (boljševičke) partije u Rusiji, proizašle iz kruga „zapadnoevropejaca“, koji su svojevremeno tražili „ubrzano prenošenje zapadne Evrope u Rusiju“, a kasnije, kada su organizaciono prerasli u komunističku partiju, baš oni, zapadnoevropejci u Rusiji, izvršili su revoluciju. Po tom prototipu izvršene su i sve kasnije „socijalističke“ revolucije, bilo spontano, bilo da su „uvezene“, a najveći, i možda jedini pravi, ozbiljni protivnici tih revolucija bili su Rusi i Srbi, i zato su tako teško nastradali pod komunističkim režimom i „superkapitalizmom“. Sami komunisti zastali su pred sluđujućom slikom i činjenicom da je njihovo čedo, nastalo iz njihovih velikih napora, ali i zločina, upravo ono protiv čega su mislili da se doživotno bore. Možda bi ta slika stvari za njih bila utešnija da je njihovo čedo uspelo makar i kao kapitalizam, a oni bi se i dalje pravili ludi i nazivali ga komunizmom ili „socijalizmom“, ali na njihovu nesreću ni taj njihov radikalni kapitalizam nije uspeo, bilo je to ipak jedno obično mrtvrorođenče, kakvih je bilo mnogo u istoriji. Ako se grubo generalizuje, onda ispada da su to i jedine razlike između zapadnog i istočnog kapitalizma. Zapadni kapitalizam je uspeo, on je uspeo da izvrši veliku koncentraciju kapitala, zatim koncentraciju ljudi, uspeo je da manifakturira pojedince, da ih prevede na materijalni sistem vrednosti, da standardizuje njihovo ponašanje i njihove ukuse, uspeo je da organizuje masovnu proizvodnju i potrošnju, uspeo je da napravi masovno društvo. Sve su to, baš to, pokušali komunisti, ali u tome nisu uspeli. I to je osnovna karakteristika našeg doba.

U tim uslovima komunistički režim se uglavnom zadovoljavao činjenicom da je bio „realan“, da je istorijski ipak postojao, kako-tako postojao, ne hajući mnogo za kasnije istorijske ocene. To je očajnički položaj u istoriji, ali je ipak položaj, i režim se trudi da ga sačuva, opet i po cenu zločina i podlosti, opet čini sve ono što je činio i kada je dolazio na vlast. Jedna od najvećih briga mu je da ništa što svedoči o njegovoj prirodi ne dođe u institucionalni sistem u javnost, jer institucionalno ponašanje jedino i čini njegovu „realnu“ osnovicu. Zabranu istinitih iskaza u institucionalnom sistemu i javnom opštenju režim ne čini samo da bi sebe neposredno zaštitio (sa obrazloženjem da ne sme da dođe do „uznemiravanja javnosti“), već i zbog toga da ne bi ostavio o sebi nikakvu dokumentaciju. Ako i budu nešto saznale, docnije generacije će o režimu zaključivati apstraktno, daleko od životnij sadržaja. Sa neprebolnim patnjama pojedinaca i čitavih generacija koje su provodila ili provele vek pod tim režimom.

Komunisti u vlasti dovoljno dugo istrajavaju da su zaista obezbedili priznanje da su postojali kao istorijska činjenica. Možda ne sebi, ali drugima sada već dovoljno jasno pokazuju da ih u istoriji ništa drugo i ne zanima. Možda se samo poneko od njih, posebno u samom vrhu vlasti, naivn nada da će u istoriji ostati kao poitivna činjenica. To se može razumeti, s obzirom na njihov autistički, shoizoidan položaj prema realnosti, iz koje ne dobijaju nikakvu povratnu informaciju. Oni su montirali jedan institucionalni sistem, sa kojim jedino održavaju neki dodir, ali taj sistem je stvarno montiran, i funkcionište nezavisno od realnosti, ii čak i nasuprot njoj.

Nesporazumi oko psihološke, pa zatim i objektivne prirode onoga što se danas naziva komunizmom ili socijalizam morali su se proširivati i na nekadašnje pristalice komunizma, a kasnije njihove odpadnike. Govoreći opet u generalizacijama, i zanemarujući ponešto, sve ono što se može reći za komuniste u vlasti može se reći i za one koji su otpali od te vlasti, a bili su prethodno u njoj. Komunistički disidenti su po pravilu denuncirali komunizam, onako kako je realno dat, ukazujući na njegovu hipertrofiranu kapitalističku prirodu (često koristeći termin „državni kapitalizam“), misleći da je to neka „greška“, a ne svojstvo same ideološke koncepcije. Ni oni uporno nisu prepoznavali skrivenu kapitalističku prirodu „revolucionarne“ ideologije pa su, da bi se ispravila ona „greška“, predlagali još strožu primenu iste one ideologije, što bi neminovno vodilo do još oštrijih oblika „superkapitalizma“ i još većem neuspehu koncentracije kapitala, manifakturacije ljudi, proizvodnje i potrošnje u „istočnom kapitalizmu“. Kao jedan od dokaza može se navesti i slučaj M. Đilasa i njegove knjige „Nova klasa“, koju su oni i mnogi drugi, naročito zapadna javnost, shvatili kao proizvod „socijalizma“ i komunističke ideologije u njenom formalnom smislu, iako je očigledno da se neka društvena klasa može javiti samo u kapitalizmu, i to onom klasičnom (u novom je i ona sporna). Sama pojava jedne klase i činjenica da se razvijala i da je opstala i logički i sociološki ne ostavlja sumnju u njeno ekonomsko poreklo (u kapital odnosima i u moći upravljanja tim odnosima – i u novim oblicima zapadnog kapitalizma pojedinac je takoe lišen privatne svojine i njegov status zavisi od korišćenja i upravljanja kapitalom, upravo kao i u istočnom kapitalizmu). Tu činjenicu potvrđuje i psihologija „nove klase“, koja je istovetna sa psihologijom članova klasa u zapadnom kapitalimu. Istočni kapitalisti iz „nove klase“, takođe nisu ni o čemu drugom brinuli, do o svom kapitalu, svojim kućama, letnjikovcima, godišnjim odmorima, bankovnim knjižicama, naročito onim sa devizama i sa „zdravim“ parama iz zapadnog kapitalizma, koji je bio ekonomski uspešan, za razliku od njihovog, ističnog, neuspešnog kapitalizma.

Sličan nesporazum sa prirodom „socijalizma“ i kapitalizma imali su studenti, a naročito njihovi profesori (marksisti) tokom studentskih nemira 1968. I oni su smatrali da je pojava hipetrofiranog kapitalizma u Jugoslaviji neka „greška“, a da ne proizilazi iz samog marksizma. Zato su tražili „povratak Marksu“, naročito „mladom“, zaboravljajući da Marks nije ni pisao Der Kapitalismus, već Das Kapital. Neki su još dopuštali da ona „greška“ još i može imati sistemski karakter, ali zbog pogrešnog tumačenja Marksa, naročito „starog“, kasnijeg, ali i oni su smatrali da bi pravi lek, bio povratak Marksu, samo onom „mladom“. To je ceo studentski pokret odvelo u slepu ulicu, i od odvajanja od naroda, koji je u početku imao mnogo simpatija za studente. Jednog dana stajao sam u velikoj skupini ljudi ispred Univerziteta, nas nekolicina (nismo se poznavali od ranije) pokušavali smo da pročitamo parole izvešene na zgradama. Jedna je bila obešena na pročelju zgrade i trebalo je da obeleži novo ime beogradskog Univerziteta: „Crveni univerzitet Karl Marks“. Dobio sam mučninu u stomaku od te parole, i mislio sam da sam usamljen u toj mučnini. U toj grupi bili smo svi odrasli, neki su jetko i sa vicevima pričali da su videli još gluplje parole, a jedan od nas, nešto stariji od mene, obratio mi se sa polustisnutim vilicama, i poluglasno i sa nekim grčem u glasu mi je rekao: „Ovi profesori su ili obični ludaci, ili su obične neznalice, pa ništa ne razumevaju od onoga što bi morali znati. U svakom slučaju, veoma su neodgovorni, i to je jedino što je neobično u njima“.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...