Bili smo izloženi ekološkom genocidu (2)

priredio M.O.

Slobodan Petković: U toku vojne agresije na SR Jugoslaviju, u kojoj su učestvovale združene snage NATO pakta, izazvana je ekološka katastrofa, po karakteru, obimu i obliku nezabeležena u istoriji ljudske civilizacije - izvod iz knjige Zločin u ratu-genocid u miru, u izdanju Službenog glasnika i Društva za borbu protiv raka
(ilustracija: Na prostoru bivše SRJ, snage NATO pakta vodile su nuklearni – radiološki i hemijski rat)

Knjiga „Zločin u ratu-genocid u miru“, u izdanju Službenog glasnika i Društva za borbu protiv raka, delo je tri autora i predstavlja pogled na NATO bombardovanje 1999. godine, u kome je korišćena municija sa osiromašenim uranijumom, iz ugla diplomate Vladislava Jovanovića, bivšeg ministra spoljnih poslova, generala Slobodana Petkovića, koji je komandovao ABH jedinicom i akademika Slobodana Čikarića, radiologa koji je pratio širenje smrtonosnih tumora među stanovništvom, uzrokovanih radioaktivnim bombama.

Ovo izdanje, štampano na srpskom (ćiriličnim pismom) i na engleskom jeziku, predstavlja tužno podsećanje ali i strašnu opomenu na posledice bespravnog i bezumnog akta agresije.

Ovde predstavljamo delove knjige koje je napisao general major Slobodan Petković, koji je u toku NATO agresije bio načelnik ABHO i iz prve ruke bio upoznat sa upotrebom municije sa osiromašenim uranijumom 1999. godine. Preko vlade SR Jugoslavije pokrenuo je postupak dekontaminacije kontaminiranih površina na teritorijima republika Srbije i Crne Gore.

petkovic gen ou nato

Slobodan Petković

“Uvek će biti sveža i bolna naša sećanja na jednostranu odluku o agresiji združenih snaga NATO pakta na teritoriju nekadašnje SR Jugoslavije, danas prostora država Srbije i Crne Gore. Bila je po mnogo čemu jedinstvena, izvršena je kršenjem mnogih međunarodnih konvencija i dokumenata, bez odobrenja Saveta bezbednosti OUN, a najvidljiviji akt bilo je bombardovanje njene teritorije. Ona je predstavljala presedan, jer jedan po definiciji  defanzivni vojni savez prvi put u svojoj istoriji napada zemlju koja nije ničim ugrožavala nijednu od njegovih članica. Izvršena je u interesu i savezu s jednom terorističkom organizacijom (OVK), prema zemlji koja nije htela da se odrekne dela svoje teritorije u njenu korist. Izvršeno je oko 26.100 letova, od čega borbena avijacija 18.170 letova i 2.300 vazdušnih napada po objektima na zemlji, lansirano je oko 415.000 različitih projektila, ukupne mase oko 22.000 tona. Mimo svih međunarodnih konvencija, pored klasičnih ubojnih sredstava koristili su municiju sa osiromašenim uranijumom (municija sa OU), zbog koje u pojedinim delovima Srbije gde je ona upotrebljavana imamo pojavu znatno većeg broja obolelih od karcinoma i drugih bolesti. Saznanja o posledicama tog čina ne daju nam mira i obavezuju nas da se na to stalno podsećamo.

Taj čin izazvao je katastrofu. Trenutne posledice ovih akcija imali smo prilike da vidimo, o naknadnim posledicama nedovoljno znamo, ali ih već preživljavamo. A koliko će to trajati? I zar je sve to bilo potrebno?

U ratnim i poratnim vremenima najugroženije ljudsko pravo jeste pravo na istinu. Nakon završetka agresije, javnost je bila podeljena u prosuđivanju o mogućim negativnim efektima upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom po životnu sredinu, a time i na budući život i zdravlje mnogih generacija. Postoji, i opravdan je strah o evidentnoj ekološkoj katastrofi na teritoriji Srbije i susednih zemalja. S druge strane, oni koji su učestvovali u agresiji i bombardovanju, razne interesne grupe i komisije koje su pod njihovim patronatom krstarile ovim prostorima, uglavnom tvrde da u postojećem stanju životne sredine štete i posledica nema, a da su tamo gde ih je moralo biti – minimalne. Kakve li ironije!

A gde je tu istina?

Nažalost, istinu sve više oseća naše stanovništvo. Ona je u sve većem broju kanceroznih i drugih oboljenja na ovim prostorima, koje niko zvanično i javno neće da saopšti, analizira i  komentariše. Ona je i u oboljenjima vojnika koji su boravili na prostoru Kosova i Metohije (KiM) ili drugim delovima bivše SFR Jugoslavije, i u čiju zaštitu glas sve više diže štampa i stručna javnost u nekim zapadnim zemljama.

I zato u ime istine podignimo glas i recimo jasno: U toku vojne agresije na SR Jugoslaviju, u kojoj su učestvovale združene snage NATO pakta, izazvana je ekološka katastrofa, po karakteru, obimu i obliku nezabeležena u istoriji ljudske civilizacije. Bili smo izloženi i ekološkom genocidu – uništavanju životne sredine i ugrožavanju života i zdravlja ljudi u širim razmerama i s dugoročnim posledicama, zbog upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom. Na ovim prostorima, prema nekim karakteristikama, snage NATO pakta vodile su nuklearni – radiološki i hemijski rat.       

Osiromašeni uranijum

Osiromašeni uranijum (OU) jeste nusprodukt u pripremi goriva za nuklearne reaktore i nuklearno oružje. Naziv „osiromašeni“ potiče otuda što je u ovom „ostatku“ uranijuma (posle prerade fisionog goriva) manje izotopa uranijuma 235 (U235 - koji je fisiono gorivo) nego u prirodnom uranijumu. Prirodni uranijum ima tri izotopa: 234U, 235U i 238U.  Njihov maseni udeo u prirodnom uranijumu iznosi: 0,007 odsto, 0,72 odsto i 98,28 odsto. Za nuklearnu energetiku značajan je samo 235U. Međutim, njegova koncentracija u prirodnom uranijumu nije dovoljna.

Stoga se vrši ekstrakcija 235U sve dok mu sadržaj u tretiranoj rudi ne padne ispod 0,2–0,3 odsto. Sve češće se koristi dodatno izvlačenje i ispod 0,2 odsto. Ono što ostane je osiromašeni uranijum, tako da se pod pojmom „osiromašeni uranijum“ podrazumeva uranijum sa sadržajem izotopa 235U ispod 0,7 odsto, ali su najčešće vrednosti sadržaja 235U oko 0,02 odsto. On je osiromašen u pogledu prisustva 235U,  ali je obogaćen 238U (preko 99 odsto). Ovakva definicija ne ukazuje na poreklo i  sadržaj ostalih izotopa, što dopušta mogućnost da on bude proizvod obogaćivanja prirodnog uranijuma ili prerade potrošenog goriva. Sva tri uranijumova izotopa radioaktivna su, a takođe i njihovi produkti. Zbog prisustva elemenata potomaka u svakom uzorku uranijuma, osim primarnog α prisutno je i β i γ zračenje. Osiromašeni uranijum je u stvari vrlo opasan radioaktivni otpad, i njegovo čuvanje predstavlja veliki problem za svaku zemlju s razvijenom nuklearnom tehnologijom.

Njegova velika gustina, oko 19,07 g/sm3 (1,7 puta gušći od olova, a 2,42 puta gušći od gvožđa), doprinosi velikoj probojnoj moći municije koja se koristi za probijanje oklopa tenkova i utvrđenih objekata. Opiti su pokazali da pri istoj brzini prilikom ispaljivanja penetrator od OU ima za oko 20 odsto bolje penetracione karakteristike u odnosu na druge teške metale. To ga, pored niske cene, dostupnosti i problema s čuvanjem, čini pogodnim za primenu u mnogim oblastima vojne i civilne industrije. U vojnoj industriji primenjuje se za izradu protivoklopne municije, pošto poboljšava probojnu moć zrna, u nekim tipovima krstarećih raketa „tomahavk“ za povećanje stabilnosti leta, za izradu teško probojnih tenkovskih oklopa i drugo. U civilnim programima koristi se kao zaštita od γ-zračenja u medicini, za izradu kobilica na jahtama, u grnčarstvu kao katalizator u hemijskim procesima, kod aviona kao kontrateg i drugo. 

                                                             * * *

Upotreba municije sa OU i preduzete mere

Odmah po otpočinjanju agresije, vazduhoplovne snage NATO pakta prilikom vazdušnih napada na prostorima SR Jugoslavije koristile su municiju sa OU. Avioni A-10 iz sastava vazduhoplovnih snaga SAD 28. i 30. marta 1999. gađali su projektilima sa OU širi rejon Prizrena. Ovakva dejstva nastavljena su u daljem toku agresije. Na taj način veštački je stvarana dugotrajna radioaktivna kontaminacija teritorije, opasna po ljude, životinje i uopšte po životnu sredinu. Novonastala situacija zahtevala je preduzimanje sledećih mera:

• davanje signala nuklearno-hemijsko-biološke opasnosti;

• osmatranje i evidenciju svih udara aviona A-10 (vreme, mesto, broj naleta...);

• radiološko izviđanje gađanih rejona i pouzdano detektovanje radioaktivne kontaminacije, utvrđivanje vrste i nivoa kontaminacije;

• određivanje granica radiološki kontaminiranog zemljišta, te njegovo obeležavanje da bi se ljudstvo (vojnici i civili) koji borave u blizini kontaminiranih lokaliteta pravovremeno upozorilo na opasnost od postojanja kontaminacije;

• udaljavanje vojnika i civila iz kontaminiranih rejona i napuštanje kontaminiranih materijalnih sredstava;

• izolacija i sanacija kontaminiranih lokaliteta i materijalnih sredstava.

Sanacija uglavnom nije mogla biti sprovedena u ratnim uslovima (vršeno je samo prikupljanje ostataka municije radi čuvanja na određenim i osiguranim mestima), a druge aktivnosti sprovođene su u skladu s postojećim uslovima, koje je diktirao intenzitet vazdušnih udara.

Praktičnu realizaciju navedenih aktivnosti u ratnim uslovima sprovodile su stručne ekipe iz jedinica atomsko-biološko-hemijske odbrane (ABHO) Vojske SR Jugoslavije. One su vršile radiološko i hemijsko izviđanje objekata i rejona dejstva avijacije, kontrolu prisutnosti radiološke kontaminacije na teritoriji i materijalnim sredstvima, prikupljanje ostataka municije sa OU i obeležavanje rejona kontaminacije. Ova aktivnost usporavana je i otežavana stalnim napadima NATO avijacije. Komande jedinica evidentirale su 99 udara municijom sa OU na oko 90 lokacija na prostoru SR Jugoslavije. Primerci municije sa OU pronađeni su prvi put u rejonu sela Samoljica kod Bujanovca i u rejonu rta Arza na poluostrvu Luštica.

U praćenje stanja radioaktivne kontaminacije tokom NATO agresije, pored jedinica ABHO, bile su na odgovarajući način uključene i sve relevantne vojne i civilne institucije: Vojnomedicinska akademija, Vojnotehnički institut, Institut za nuklearne nauke Vinča, instituti za fiziku iz Beograda i Novog Sada, Institut za medicinu rada i radiološku zaštitu „Dr Dragomir Karajović“ iz Beograda, Centar za ekotoksikološka istraživanja Crne Gore, Prirodno-matematički fakultet u Podgorici, zavodi za preventivnu medicinsku zaštitu i druge. U skladu sa svojom opremljenošću i mogućnostima, angažovani su na specijalističkim zadacima.

Ekipe zavoda za preventivnu medicinsku zaštitu Beograda, Niša, Novog Sada i drugih nabrojanih institucija, s odgovarajućom opremom, obilazile su lokalitete bombardovanja iznad 44. paralele, posebno objekte pogađane krstarećim raketama. Izmerene vrednosti jačine apsorbovanih doza, s imajućim instrumentima, kretale su se u granicama prirodnog fona – nije dokazano prisustvo OU.

Uzorci ostataka municije kontaminiranog zemljišta, pored ispitivanja u laboratorijama jedinica ABHO VSRJ, slati su i u Institut za nuklearne nauke Vinča, koji je najkompetentniji za tu vrstu merenja. U svojim izveštajima 23. aprila 1999. i 21. maja 1999, pored ostalog, navode: „Na osnovu rezultata gamaspektrometrijskih merenja i identifikacije prisutnih radionuklida, sa sigurnošću se može tvrditi da uzorak sadrži osiromašeni uranijum [...] Izmerena vrednost jačine gama doze na kontaktu je 0,1 mGy/h [...] Na osnovu literaturnih američkih podataka o toj municiji, vrednost beta/gama doze na kontaktu penetratora od OU je 2,5 mGy/h. Na osnovu izloženih vrednosti može se zaključiti da će neposredan kontakt sa samo jednim projektilom u relativno dužem vremenskom periodu  (nekoliko desetina do nekoliko stotina sati) proizvesti doze koje su jednake propisanim granicama za stanovništvo, odnosno, u slučaju kontakta sa kožom, i promene na njoj. Na osnovu granica koje je propisala Međunarodna agencija za atomsku energiju iz Beča u svojim najnovijim Osnovnim standardima za zaštitu od jonizujućih zračenja iz 1996, ispitivani materijal jeste radioaktivni materijal, čija je primena moguća samo uz propisane mere zaštite [...], jer je specifična aktivnost 238U u municiji za tri reda veličine veća od propisane granice od 10 kBq/kg. Imajući u vidu brzinu kojom se municija ispaljuje, odnosno procenjene količine pri dejstvima, visoku verovatnoću samozapaljenja kao i izmerene aktivnosti, koje su nekoliko stotina hiljada puta veće od prosečnog prirodnog sadržaja 238U u zemljištu (10–50 Bq/kg), može se zaključiti da primena ispitivane municije dovodi do kontaminacije životne sredine sa dugoročnim posledicama po životnu sredinu i lokalno stanovništvo.“ 

Po okončanju agresije, otpočelo se s detaljnim izviđanjem i prikupljanjem ostataka te municije iz rejona dejstava aviona A-10 na teritoriji SR Jugoslavije van KiM. Radioaktivna kontaminacija stvorena upotrebom municije sa OU bila je praktično inkorporirana u prirodnu radioaktivnost. Zato direktna primena propisanih vojnih procedura, vezanih za radioaktivnu kontaminaciju koja nastaje upotrebom nuklearnog oružja, borbenih radioaktivnih materija i prilikom nuklearnih udesa u nuklearnim reaktorima, nije bila moguća. Stoga se prišlo svestranijem angažovanju civilnih institucija koje su radile na praćenju prirodne radioaktivnosti, a imale su potrebna sredstva, kadar i iskustva u praćenju radioaktivne kontaminacije na terenu. U Republici Srbiji formirana je mešovita ekipa od pripadnika jedinica roda ABHO i stručnih lica iz Instituta za nuklearne nauke Vinča. Značajan doprinos dale su ekipe Zavoda za preventivnu medicinsku zaštitu iz Vranja.

U Republici Crnoj Gori, pored navedenih, učestvovali su stručnjaci Ekološkog centra Crne Gore. Ovako formirane ekipe realizovale su sve planirane i zakonom predviđene zadatke. Primaran zadatak bio je konačno definisanje granica radiološki kontaminiranog zemljišta, dekontaminacija zemljišta i smeštaj radioaktivnog materijala u odgovarajuće skladište radioaktivnog otpada.

Izvršena su ponovna izviđanja svih gađanih rejona na teritoriji Republike Srbije (van KiM) i Republike Crne Gore. Analizom uzoraka iz gađanih rejona definisan je stepen opasnosti za svaki rejon,  koji je zatim izolovan ograđivanjem betonskim stubovima, žičanom ogradom i vidnom zabranom prisustva na srpskom i albanskom jeziku.

Stanovništvo je informisano o stepenu opasnosti, mogućim rizicima ukoliko se ne poštuju mere upozorenja i zabrane, te o preduzetim i planiranim merama da se opasnost kontaminacije umanji i otkloni, a stanovništvo zaštiti.

Sav radioaktivni materijal pronađen i prikupljen u toku izviđanja deponovan je u odlagalište radioaktivnog otpada Instituta za nuklearne nauke „Vinča“.

Preduzete su mere za pojačan medicinski nadzor pripadnika Vojske SR Jugoslavije (aktivnih vojnih lica, civilnih lica i vojnih obveznika) i policije koji su boravili u rejonima dejstva municijom sa OU. Od oktobra 2000. organizovano je i sistematski praćeno zdravstveno stanje pripadnika jedinica koji su boravili na kontaminiranom zemljištu. Organizovana je planska medicinska kontrola onih koji su po bilo kom osnovu boravili u zonama upotrebe municije sa OU. Komande jedinica su na medicinske preglede uputile osobe koje su u momentu upotrebe municije sa OU bile u objektu-prostoru dejstva ili njegovoj neposrednoj blizini (oko 50 m), koje su učestvovale u izvlačenju tehnike i ranjenih iz vozila oštećenih tom municijom, koje su bile u ekipama za radiološko izviđanje i dekontaminaciju terena i materijalnih sredstava, povređene delovima projektila od OU ili na bilo koji drugi način dolazile u kontakt s objektima dejstva. Formirana su tri centra  za pregled i praćenje njihovog zdravstvenog stanja. Napravljen je i utvrđen protokol pregleda, koji je sadržao: prikupljanje anamnestičkih podataka o ekspoziciji, kliničko ispitivanje, rezultate fizičke dozimetrije i laboratorijskih analiza.

Prvi pregledi obavljeni su u periodu oktobar–decembar 2000. godine. Obuhvaćeno je oko 2.000 pripadnika VSRJ i nekoliko desetina civilnih lica. U toku pregleda nešto češće su konstatovane povećane vrednosti transaminaza. Promene na jetri opisane su kao masne degeneracije jetre ili lezije jetre. Tokom 2001, posle izvršene selekcije, izdvojena je visokorizična grupa, čije će se zdravstveno stanje pratiti sledećih 10 godina. U tri centra ukupno je izdvojeno oko 300 ovakvih osoba. Prisutne su bile i dalje povećane vrednosti transaminaza kod određenog broja ispitanika. Bio je povećan broj lica kod kojih je konstatovan sindrom posttraumatskog stresa. U 2002. odazvalo se oko 230 od 300 pozvanih iz visokorizične grupe. Nije konstatovano prisustvo oboljenja i oštećenja zdravlja u povećanom obimu. I dalje su prisutne povećane vrednosti transaminaza kod određenog broja ispitanika, a konstatovan je i povećan broj lica s primetnim sindromom posttraumatskog stresa. Pregledima u 2003. odazvalo se 240 lica iz visokorizične grupe. Analize nisu pokazale povećan broj hromozomskih aberacija, povećane vrednosti transaminaza su i dalje prisutne, ali sada kod znatno manjeg broja osoba. Stres sindrom bio je i dalje izražen.  Kod dece pregledanih lica, koja su rođena posle 1999, evidentne su povećane učestalosti kongenitalnih anomalija, koje se ogledaju u sledećem: deformacija stopala, displazija kukova, disfunkcija mokraćne bešike, slabljenje imunološkog sistema, hromozomske promene – Down Sy, anomalije krvotoka i srca (22,22% 2003. u odnosu na 0,8% 1999. godine). Odgovor koliko OU može uticati na plod kod trudnica čiji su supruzi bili u zonama moguće kontaminacije (razvoj NS, smanjenje IQ, smanjenje i gubitak mentalnih funkcija u kasnijem životnom dobu, genomska nestabilnost i nastanak maligniteta u kasnijem životnom dobu) nije mogao biti konačan, jer je za tako nešto potrebno dugogodišnje praćenje. 

Zaključak je da su kod pojedinaca i članova njihovih porodica uočene neke promene koje se mogu vezati za problem koji se prati. Nema obolelih od očekivanih bolesti, ali s obzirom na dug latentni period za nastanak radijacionih ozleda neophodno je dugogodišnje praćenje. Zaključeno je da rezultati ne mogu biti konačni, i da je za konačan stav potrebno praćenje uz odgovarajuću opremu i instrumentarij (ICP-MS i drugo).

Ovaj veoma važan proces praćenja zapao je u krizu zbog problema materijalno-kadrovske prirode, i obustavljen je. Nedostatak finansijskih sredstava ne može da bude opravdanje za nebrigu o ljudima koji su kao prave patriote branili svoju zemlju, i ne svojom krivicom dovedeni u situaciju da možda imaju posledice po zdravlje. Njima se mora dati pravi i siguran odgovor, posebno u narednom periodu, kada se zbog sve većeg protoka vremena može očekivati pojava bolesti izazvanih primenom municije sa OU. Niko nema pravo da im to uskrati. 

                                                       * * *

Nedostatak finansijskih sredstava, politička pristrasnost, niti bilo šta drugo, ne mogu da budu opravdanje za nebrigu o ljudima koji su kao prave patriote branili svoju zemlju ili žive pored prostora koji su bombardovani, i koji su ne svojom krivicom dovedeni u situaciju da možda imaju posledice po svoje zdravlje. Njima se mora dati pravi i siguran odgovor, posebno u narednom periodu, kada se zbog sve većeg protoka vremena može očekivati pojava bolesti izazvanih primenom municije sa OU. Niko nema prava da im to uskrati.

I zato ne smemo ćutati sve dok se ne razjasne sve dileme i dok postoji ijedno ljudsko biće koje pati zbog posledica agresije u kojoj je upotrebljeno ovo zastrašujuće oružje.


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...