Presađivanje političke volje

Goran Kozić

Kadaveri, osobe s moždanom smrću, potencijalni davaoci, putuju na onaj svet noseći sa sobom sve svoje organe iako im tamo gde idu nisu potrebni. Kažem sada a ponoviću hiljadu puta: Zakon treba da reguliše ovu oblast, svest neka pomogne a Crkva je svoje rekla: Na nebo ne primaju bez duše a bez organa se može...
(foto, Tomas Starcl, piionir u transplantaciji jetre)

Pa, neka je i zahtev Evrope, ali ako je iznuđena odluka ondašnjeg predsednika Tadića da zavešta organe, pa zatim i deklarativno izjašnjavanje tadašnjeg ministra zdravlja, te izjava tadašnje predsednice Skupštine na tu temu taj toliko čekani znak političke, da, političke volje da u Srbiji transplatacije organa postanu obična a ne udarna vest, onda je u pitanju suštinska promena koju podržavam s radošću.

Jer ja kao pacijent sa presađenom jetrom i relativno mlad čovek koji je odbrojavao poslednje dane u bolnici, čekajući da neko padne s motora, imam na to pravo.

A šta je drugo, do skoro, pacijentu s jetrom koja ga je izdala, (ili koji je izdao nju) preostalo osim da prati crnu hroniku i nada se da će porodica preminulog u sred svoje muke imati sluha, snage i to potrebno zrno plemenitosti da organima svog preminulog člana spašava živote nepoznatim ljudima?

Spisak očajnika

A uzdati se u svest Srbina kome je poginuo jedinac i nadati se da će u tom trenutku on smoći snage za herojsko delo ravno je čudu.

Pa tako i ja kažem da su u mom slučaju, uz naše fenomenalne lekare, pripomogli i Sveti Vrači!

Hiljade ljudi umire u Srbiji svake godine od bolesti koje se mogu „izlečiti“ transplatacijom, jer ne stignu ni do kompetentnih zdravstvenih ustanova a kamo li do spasonosnog spiska za život na kome se sporo pomeraju ka vrhu jer donora nema.

Kadaveri, osobe s moždanom smrću, potencijalni davaoci, putuju na onaj svet noseći sa sobom sve svoje organe iako im tamo gde idu nisu potrebni...

Kažem sada a ponoviću hiljadu puta: Zakon treba da reguliše ovu oblast, svest neka pomogne, a Crkva se izjasnila: na nebo ne primaju bez duše, bez organa se može...

Iako smo među prvima u regionu u ona „grozna vremena“ koja sada svi pljuju, pristupili transplatacionim operacijama koje se smatraju vrhom medicine, izgubili smo dobru pol poziciju.

Prvu uspešnu transplataciju jetre u SR Jugoslaviji izveo je 12.07.1995. godine profesor dr Božina Radević sa saradnicima u Institutu za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ u Beogradu. Njegov prvi pacijent danas je živ, zdrav i ima uspešan biznis!

bozina radevic dr

Dr Božina Radević

Kako to rade napolju

Danas smo prinuđeni da slušamo hvalisanje Hrvatske, Poljske, Češke, a odavno Italije, Austrije i Švajcarske te čitamo i slušamo o proslavama dvestotih i petstotih operacija.

Nijanse su u pitanju od zemlje do zemlje ali princip je sledeći - sa prvim dokumentom koji označava punoletnost, mlada osoba odlučuje da li će izričito naglasisti da je protiv da se u slučaju smrti koriste njeni organi.

Ako nije protiv smatra se da je za i da je dala dozvolu i tu odluku naknadno ne može da promeni ni rodbina ni iko drugi.

Tako, samo tako može da se dođe do kritičnog broja organa, te transplatacije postanu rutina.

Zbog činjenica da ovo važno polje kod nas nije uređeno nevoljnici su prinuđeni da traže pomoć u inostranstvu. Tu će ih dočekati dve činjenice i većinu zauvek ostaviti bez svake nade. Naime, transplatacija jetre u svetu najskuplja je hirurška intervencija i takvu operaciju naše zdravstveno osiguranje ne želi da pokriva.

Ili ne može, uz opasku da je pacijentu to svejedno.

Najjevtinije u Tuzli

Najskuplja je Britanija, ispod trista hiljada evra ne treba ni pomišljati. Jevtinija je Italija, Poljska sa oko sto pedeset a najpovoljnija šansa stiče se u Tuzli za oko pedeset hiljada evra. Sve ovo primite vrlo uslovno. Jer često su to samo prve, inicijalne sume. Na njih treba dodati troškove putovanja, pratioca, prevodioca, hotel, čekanje...

Da, i ležarinu plaćate jer jetra nikoga ne čeka, već se na nju čeka, a to može da potraje mesecima dok se troškovi gomilaju a zdravstveno stanje onoga koji se nada pogoršava.

Amerika je to uradila na svoj način. Transplatacija jetre tamo je postala rutina. Populariše se ova oblast medicine i stimulišu se potencijalni davaoci. Sedmog dana posle operacije pacijent se otpušta kući ali, komentariše zlobno jedan od naših sagovornika, taj se pacijent već posle tri dana vraća i traži pomoć i postoperativno praćenje što se dodatno naplaćuje.

Potencijalni davaoci stimulisani su tako što je čovek koji je zaveštao svoje organe zaradio prioritet za sebe i svoju porodicu onoga dalekog a tako bliskog dana kada u starosti ili u bolesti organi zatrebaju njemu ili članovima njegove porodice.

Dakle, sve je izmišljeno, ali kod nas nije prekopirano.

Svaki lekar će vam reći da su u pitanju doktorske sujete, skupoća operacije, nesposobnost rukovodećih struktura pa i ministarstva zdravlja da uvede red u oblast medicine koju ćemo potpuno namerno opet nazvati vrhom u medicini. Reći će vam i da su najčešće transplatacije bubrega između članova porodice pa se tako od jednog bolesnika prave dva!

Reći će vam lekari i da se od kadavera obično uzimaju bubrezi a da se jetre – bacaju. Kao  i srce, pluća, pankreas, zenica, creva...

Podvig dr Starcla

Za sve ovo vreme u Srbiji je urađeno ukupno tridesetak transplatacija jetri od kojih je dvadeset četiri obavio prof. dr Božina Radević s velikim uspehom.

Do nedavno, ideja o transplataciji jetre bila je imaginacija. Prvi ekperiment izveden je 1955. godine a žrtva nauke bio je jedan mladi pas.

Dr Tomas Starcl (Thomas Starzl) je prvi u svetu 1963. godine, uradio neuspelu, a 1967. uspelu transplataciju jetre čoveku. Godinu dana kasnije dr Roj Kaln napravio je prvu uspešnu kliničku transplataciju jetre u Evropi.

Veliki napredak napravljen je 1980. godine središnjim hlađenjem organa perfuzijom in situ, zatim pojavom novih rastvora 1988/89. i veno-venskom bajpas procedurom 1982. što je popravilo uspeh operacija.

Cyclosporin A uveden 1980. dao je veliki doprinos uspešnosti transplatacije. Ostvareni rezultati doveli su do toga da je transplatacija jetre 1983. godine registrovana kao metoda izbora za lečenje nekih bolesti jetre u terminalnoj fazi.

Bilo je potrebno ogromno fundamentalno i hirurško znanje da se transplatira deo jetre živog davaoca. Uradio je to prvi dr Raia 1989. godine.

Ne manje značajna bila je i ideja o transplataciji pomoćne jetre što je dr Absolon uradio 1964. a dr Fortner u nekoliko pokušaja 1973. godine.

U samo tridesetak godina zgusnuto su poređani značajni događaji, ali najznačajniji je da sada u svetu postoje brojni centri za transplataciju jetre i da sve duže preživljavanje pacijenata opravdava ovu metodu.

Transplatacija jetre jedan je od najsloženijih ali i najzahvalnijih zahvata u smislu prognoze i preživljavanja pacijenata!

Ali ova oblast vapi za uređenjem!

Većina ne dočeka

Aktuelno, u Srbiji je na listi čekanja oko 70 bolesnika za transplataciju jetre, oko 1.500 bolisnika za transplataciju bubrega, kao i drugih bolesnika koji čekaju za transplataciju drugih organa i tkiva.

Nažalost,većina njih ne dočeka da im se presađivanjem organa produži život.

Suštinski problem je - nedostatak organa.

Srbija nije član ni „Evrotransplantanta“ (u procesu) te naši pacijenti kojima je potrebna operacija nisu prioritet zemljama članicama. Tako da mogu da postanu vlasnici organa koji nije potreban pacijentima u matičnoj zemlji, što će reči dobiće neuslovan, nekvalitetan organ.

Isto može da se desi u svakom svetskom centru za transplatancije gde odete za svoj novac. Prvo rezidenti, pa članovi EU, pa ostali. Mi smo ostali...

Jedan centar

Neophodna je edukacija zdravstvenih i pratećih radnika, neophodno je da se napravi mreža donacije i da se, po mom mišljenju, napravi jedan centar za transplataciju. Dakle, jedan centar u koji treba da uđu lekari ove oblasti iz svih ustanova koje razvijaju ove programe.

Postati regionalni centar za transplataciju, pa od zarade pokrivati skupu doživotnu imunosupresivnu terapiju domaćih pacijenata logično je, zar ne?

Niko nema prava da usporava razvoj ove vrste operacija!

Kao najsloženiji program lečenja, transplatacija se mora organizovati kao nacionalni program, treba uključiti sve zdravstvene centre u donatorski sistem, doneti zakon, formirati nacionalni registar za donore, dalje razvijati sistem donatorskih kartica.

Veoma je važno da se kod ljudi stalno razvija svest o potrebi doniranja organa ili davanja saglasnosti da se mogu uzeti organi od najbližeg srodnika kod koga je nastupila moždana smrt...

Ali, verujte nekom ko je brojao poslednje dane: Najvažnija je ona politička volja s početka teksta!

Sestra

Kupovao sam lubenicu na Palilulskoj pijaci. Prošlo je godinu dana od kada imam novu jetru. Osećao sam se dobro i snažno. Onda, kad ne treba, zazvonio je mobilni: Da li sam ja Goran Kozić, da li sam radio u Politici, da li mi je tačno pre godinu dana presađena jetra, raspitivala se ženska osoba koja se nije predstavila.

-    Šta hoćete vi od mene, pitao sam ljutito.

-    Da čujem kako ste, ja sam rođena sestra vašeg donora!

Kad se nisam srušio. Užurbano sam objašnjavao da sam hteo kontakt, da sam želeo da pokažem koliko sam zahvalan ali da sam poštovao volju porodice da ostane anonimna..

-    Samo želim da čujem kako ste.

-    Dobro sam, kažem, radim, ćerke opet imaju oca.

-    Radujem se, rekla je, samo sam htela da vas čujem, teško mi je na ovaj dan...

 

 


Upozorenje:

Web časopis Balkan Magazin ne odgovara za sadržaj objavljenih komentara. Sva mišljenja, sugestije, kritike i drugi stavovi izneseni u komentarima su isključivo lični stavovi autora komentara i ne predstavlja stavove redakcije Web časopisa Balkan Magazin.

captcha image
Reload Captcha Image...