STAROST I SREĆA: VELIKA KRIVINA ŽIVOTA

Kada pitate ljude šta misle o starenju verovatno će odgovoriti u duhu Morisa Ševalijea: „Starost nije tako loša kada se u obzir uzme alternativa.“ Kruta kolena, oslabljeni mišići, sve lošiji vid i zamagljeno pamćenje, zajedno sa popularnim potcenjivanjem i nebrigom za starije, predstavljaju zastrašujuće izglede za budućnost – možda su od smrti bolji, ali ne puno. Ipak, čovečanstvo nije u pravu što se plaši starenja. Život nije dugačko i sporo spuštanje sa osunčanih brežuljaka prema dolini smrti. Pre bi se reklo da je „velika krivina“ (U-bend).

Kada zakorače u odrasle godine, ljudi su obično prilično raspoloženi. Stvari idu nizbrdo od mladosti do srednjih godina dok ne dostignu najnižu tačku poznatu kao „kriza srednjeg doba“. Posle toga, nastupa onaj iznenađujući deo. Iako, kako zalaze u godine, gube osobine koje su im važne, kao što su vitalnost, oštrina uma i izgled, ljudi takođe dostižu ono za čim se čitavog života teži: sreću.

Iznenađujuće otkriće proizašlo je iz nove grane koja istražuje šta bi društvo više zadovoljilo od novca. Konvencionalna ekonomija koristi novac kao meru javnog dobra – tmuran metod u kojem disciplina odlučuje o sreći. Ali neki stručnjaci, ne tako ubeđeni da postoji direktan odnos između para i čovekovog dobra, odlučili su da zagaze u suštinu stvari i izmere - samu sreću.

Ove ideje prodrle su na područje propisa, počevši od Butana, gde koncept „velike nacionalne sreće“ (VNS) oblikuje dalje planiranje. Svi novi propisi moraju da imaju procenu VNS-a, slično procenama uticaja na životnu sredinu koje su česte u drugim zemljama. Francuski predsednik Nikola Sarkozi je 2008. zatražio od dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju Amartija Sena i Džozefa Stiglica da pronađu meru nacionalnog zadovoljstva širu od BDP-a. Onda je prošlog meseca Dejvid Kamerun u saosećajnom tonu netipičnom za Britaniju, saopštio da će britanska vlada početi sa prikupljanjem podataka o dobrobiti za građane.

O ovoj temi već postoji dosta podataka koje su, između ostalih, prikupili američka Generalna društvena služba, Eurobarometar i Galup. Ankete se sastoje iz dve osnovne vrste pitanja: jedna se tiče načina na koji ispitanici procenjuju sopstvene živote a druga se odnosi na to kako se osećaju u određenim trenucima. Prva pitanja otprilike obuhvataju to kako se čovek oseća kada razmisli o životu u celini, a druga kako se osećao, na primer, juče i da li je bio srećan/zadovoljan/ljut/nervozan. Što se tiče prve grupe odgovora, oni bi, kako se tvrdi, trebalo da izmere globalno stanje duha, dok bi druga trebalo da pokaže hedonističko ili emocionalno stanje. S druge strane, pitanja ne donose recipročne odgovore, odnosno kada govore o deci, ljudi imaju tendenciju da odgovaraju pozitivno jer se zbog dece bolje osećaju u odnosu na svoj život u globalu, dok se povećava mogućnost da su upravo juče bili ljuti i nezadovoljni.

Statističari se probijaju kroz veliku količinu podataka u ovakvim anketama i pokušavaju da nađu odgovor na večito pitanje: šta ljude čini srećnim.

Kao bitni faktori pokazali su se pol, ličnost, spoljne okolnosti i starost. Žene su, većinom, malo srećnije od muškaraca, ali su i podložnije depresiji: od petine do četvrtine ukupnog broja ispitanih žena imalo je despresivne epizode u nekom momentu svog života, u poređenju sa možda desetinom ispitanih muškaraca. Ovo ukazuje ili na to da su žene verovatnije više sklone da iskuse jake emocije, ili da je nekolicina žena nesrećnija od muškaraca dok su ostale radosnije i zadovoljnije.

Dve crte ličnosti se izdvajaju iz složenosti analize stručnjaka: neurotičnost i ekstrovertnost. Neurotični, koji su skloni osećaju krivice, besu i nezadovoljstvu, uglavnom su nesrećni. Studije koje su nadgledali ljude godinama, pokazale su da je neurotičnost stabilna crta ličnosti i dobar okidač za razne nivoe sreće. Ali, oni nisu samo skloni negativnim osećanjima, već imaju tendenciju da razviju lošu emocionalnu inteligenciju koja ih sprečava da ostvare i održe vezu, što ih zauzvrat čini nesrećnima.

Tamo gde neurotičnost pravi prostor za mračne tipove ličnosti, ekstrovertnost čini upravo suprotno. Oni koji vole da rade u grupi i koji uživaju u društvu, pre će biti srećni nego oni koji zatvaraju vrata svojih kancelarija u toku dana i učaure se u svojim domovima uveče. Ova crta ličnosti može da pomogne i da se objasne neke od raznih kulturoloških razlika. Tako su istraživanja uporedila srodne grupe Britanaca, Kineza i Japanaca i pokazala da su Britanci u proseku i ekstrovertniji i srećniji u odnosu na druge dve grupe.

Takođe, tu su i okolnosti, gde raznorazna dešavanja u životima ljudi, počevši od odnosa sa drugima, obrazovanja, prihoda i zdravlja, oblikuju to kako se oni osećaju. Brak ljudima daje značajan polet, ali ne toliki koliko nezaposlenost može da izlije turobnog osećanja. U Americi su ljudi crne boje kože dovođeni u vezu sa nižim nivoima sreće, iako najnovija ispitivanja pokazuju da su oni, kao i ljudi latino porekla, mnogo srećniji u poređenju s drugima. Ljudi koji u kući imaju decu manje su srećni od onih koji ih nemaju. Obrazovaniji su zadovoljniji, ali taj efekat nestaje kada se dovede u vezu sa primanjima. Drugim rečima, obrazovanje čini ljude srećnim jer ih čini i bogatijima. A bogati su srećniji od siromašnih, iako je otvoreno pitanje - koliko.

Pogled iz „hladnog“

Na kraju, tu su i godine. Ako pitate grupu tridesetogodišnjaka i onu u svojim sedamdesetim koja je od njih srećnija, obe će ukazati na prvu. Pitajte ih da ocene sopstveno stanje duha, i sedamdesetogodišnjaci će ispasti srećnija družina. Akademici su citirali stihove Pita Taunzenda iz grupe „Who“ kada je imao 20 godina: „Stvari deluju užasno hladno, valjda ću umreti pre nego što ostarim.“ Oni su istakli da je Taunzend, prešavši 60. rođendan, pisao na blogu i vrcao od dobrog raspoloženja.

Taunzend je možda za sebe mislio da je radikalni mladić, ali ovaj stav je starinski i konvencionalan. Dominantna slika u 16. i 17. veku bila je predstava „čovekovih sedam doba“ prema kojoj su položaj i neko zadovoljenje mogli da se dostignu do srednjih godina, posle kojih sledi oštro spuštanje ka sanduku. Ideja da se zamene uspon i pad je skorašnjeg datuma. „Nekolicina nas je zapazila ’veliku krivinu’ ranih devedesetih godina“, kaže Endrju Ozvold, profesor ekonomije u Vorik školi za biznis: „Zakazali smo konferenciju na tu temu, ali niko nije došao.“

Od tada je interes za „U krivinu“ porastao. Njen uticaj na sreću je značajan, i to u periodu od podnožja srednjih godina do vrhova starosti, i ima otprilike pola onog efekta koji daje nezaposlenost. Pojavljuje se u čitavom svetu. Profesor sa Dartmud koledža Dejvid Blenčflaur i Ozvold posmatrali su stanje u 72 zemlje. Donja tačka varira od zemlje do zemlje, pa je tako Ukrajina gornja granica gde su građani najnesrećniji sa 62, dok se u Švajcarskoj najlošije osećaju sa 35 godina. Ipak, u većini zemalja važi pravilo da je populacija najnezadovoljnija u četrdesetim i pedesetim, a globalni prosek je 46 godina.

Ispitivanje koje su 2010. godine objavili Artur Stoun, Džozef Švarc i Džoan Broderik sa Stoun Bruk koledža, i Angus Diton sa Prinstona, deli stanje duha na pozitivne i negativne osećaje, vodeći računa o tome kako se njihovo doživljavanje pojavljuje tokom života. Uživanje i sreća su u sunovratu u srednjem dobu, a zatim se ponovo uzdižu; stres raste tokom ranih dvadesetih, a onda oštro opada; briga doživljava vrhunac u srednjim godinama i odmah zatim se survava; ljutnja opada tokom života; tuga će malo porasti u srednjem dobu, a zatim opasti.

Srećniji, bez obzira

Uvek postoji mogućnost da su varijacije rezultat ne samo promena tokom života već i razlika između grupa. Sedamdesetogodišnji Evropljanin drugačije se oseća u odnosu na tridesetogodišnjaka, ne zato što je stariji nego zato što je odrastao za vreme Drugog svetskog rata, te se time kao ličnost i formirao posredstvom drugačijeg iskustva. Međutim, Amerikanci i Zimbaveanci nisu imali slična iskustva, a „U krivina“ se ipak pojavljuje i kod jednih i kod drugih. Da je pomenuti efekat bio presudan, „krivina“ se ne bi konstantno pojavljivala u poslednjih 40 godina.

Još jedno moguće objašnjenje je da nesrećni ljudi umiru ranije. Teško je ustanoviti koliko je to tačno, ali pošto je smrt koliko-toliko retka u srednjim godinama, to bi objasnilo samo deo fenomena. Možda je „U krivina“ tek izraz uticaja spoljnih okolnosti. Ljudi u četrdesetim, na primer, često imaju decu tinejdžere. Da li na nezadovoljstvo srednjeg doba može da se gleda kao na posledicu prostora koji se deli sa nervoznim adolescentima? Stariji su, takođe, bogatiji. Da li njihovo relativno zadovoljstvo može da proizađe iz nagomilanog novca?

Kako se ispostavlja, odgovor je – ne: kontrola novca, posao i deca, a „U krivina“ se ipak pojavljuje. Stoga, rastuće zadovoljstvo koje sledi iza lošeg raspoloženja srednjeg doba mora biti rezultat unutrašnjih promena, a ne spoljnih okolnosti.

Studije pokazuju da se ljudi drugačije ponašaju u različitim dobima. Stariji se manje svađaju i bolje rešavaju sukobe. Lakše kontrolišu emocije, prihvataju nesrećne okolnosti i manje su skloni besu. U jednom su istraživanju, na primer, anketirani zamoljeni da preslušaju snimke na kojima su ljudi navodno govorili o njima s potcenjivanjem. I mlađi i stariji su se približno isto snuždili, ali su stariji bili manje ljuti i manje naklonjeni tome da iznesu mišljenje, zauzmu stav, kako je jedan od njih rekao - „ne možeš da zadovoljiš sve ljude u svakom trenutku“.

Postoje različite teorije zašto je to tako. Profesor psihologije na Stenford Univerzitetu Lora Kasrtensen govori o „jedinstvenoj ljudskoj mogućnosti da prepozna sopstvenu smrtnost i posmatra svoje domete“. Ona kaže da pošto stariji znaju da su bliži smrti, oni postaju bolji u sadašnjosti. Fokusiraju se na stvari koje su sada važne, kao što su osećanja, a manje na dugoročne ciljeve. „Kada mladi pogledaju vremešne ljude misle da je sigurno strašno približavati se kraju života. Ali, stariji znaju šta je najvažnije. Na primer, mladi će otići na koktel prijeme jer će možda naleteti na nekoga ko bi im u budućnosti mogao koristiti, iako niko koga poznajem zapravo ne voli da ide na takve prijeme“, kaže ona.

Prihvatanje umesto ambicije

Možda ljudi dođu u stanje da prihvate svoju snagu i slabosti, odustanu od nade da će postati direktori kompanija ili da će im se fotografija pojaviti na Kraljevskoj akademiji, i nauče da budu zadovoljni kao zamenici ili da njihov akvarel bude predstavljen na crkvenoj svečanosti. Jedan od likova u priči Edne Ferber, (neudate) američke književnice, uporedio je usedelicu sa smrću davljenjem - „izuzetno čaroban osećaj kada prestanete da se batrgate“. Možda je prihvatanje starenja upravo izvor olakšanja. „Kako je dan prijatan“, napisao je američki filozof Vilijam Džejms, „kad prestanemo da se upinjemo da budemo mlađi i vitkiji“.

Koji god da su razlozi za „U krivinu“, on ima posledice daljekosežnije od emocija. Sreća ne čini samo da se ljudi osećaju zadovoljnijim, nego i zdravijim. Profesor psihijatrije na Kings koledžu u Londonu Džon Vajnmen pratio je nivoe stresa na grupi volontera i onda im naneo manje povrede. Ranice na onima sa najmanje stresa zarasle su duplo brže nego onima koji su bili najnervozniji. Na Karnegi Melon univerzitetu u Picburgu Šeldon Koen je ispitanike zarazio prehladom i virusom gripa. Otkrio je da su manje šanse da oni koji su srećniji zakače virus, a i kada bi se razboleli pokazivali su manje simptoma bolesti. Stoga, iako su stariji ljudi obično manje zdravi od mlađih, njihovo stanje rasploženosti može da pomogne kao protivudar vremešnom osipanju.

Srećniji ljudi su takođe i produktivniji. Ozvold je sa još dvoje kolega (Eugenio Proto i Daniel Sgrua), oraspoložio grupu volontera prikazavši im komičan film, a onda su ih testirali i uporedili rezulate sa odgovorima koje su dali članovi grupe koja je gledala neutralan film ili im nije upriličena nikakva projekcija. Prva grupa se pokazalo za 12 odsto boljom, što vodi do dva zaključka. Prvo, ako ćete da volontirate za neko istraživanje, pre izaberite eksperimente ovog tipa nego psihološke ili psihijatrijske. Drugo, raspoloženje kod starijih trebalo bi da nadomesti njihov gubitak produktivnosti kroz opadanje kognitivnih funkcija – zaključak koji je vredno upamtiti u momentu kada se svet bori s ostarelom radnom snagom.

U bogatijim zemljama, starenje se uzima kao teret ekonomije i problem koji treba nekako rešiti. Stvar bi morala da se pogleda iz pozitivnijeg ugla upravo zbog „U krivine“. Što svet više osedi, to je bistriji – ove prognoze bi trebalo da su posebno ohrabrujuće za čitaoce Economista koji u proseku imaju 47 godina.

prevela: D. Ćirović