POREKLO MESECI U RIMSKOJ GODINI

Rimski kalendar

Rimljani su poznavali "kalendar", ali su ga označavali terminom fasti. To je u suštini bio sakralni kalendar u kome su posebno označavani dani, utvrđeni od strane sveštenika, u kojima su najviši magistrati (konzuli, pretori) mogli obavljati javne aktivnosti vezane za organizaciju pravosuđa (dies fasti), dani kada su mogle biti sazivane skupštine (dies comitiales), dani kada se obeležavao trenutak posvećenja pojedinih svetilišta i hramova (dies natalis), kao i dani za odmor i svetkovine (dies feriae).

Patriciji su ovaj kalendar dugo držali u tajnosti, sve dok ga, prema legendi, u vreme slavnog cenzora i prvosveštenika Apija Klaudija „Slepog“ (oko 300. p.n.e.), nije objavio njegov pisar Gnej Flavije. Termin fasti biće zamenjen tek mnogo kasnije novolatinskom kovanicom calendarium (kalendarium), nastalom od naziva za prvi dan u mesecu (Kalendae).

Mrtvi meseci

Model antičkog Rima

Najstariji rimski kalendar, koji se pripisuje Romulu, obuhvatao je samo deset meseci važnih za obavljanje poljoprivrednih radova (ukupno 304 dana). Godina je počinjala martom i okončavala se decembrom, tako da je postojalo međuvreme tokom zime koje se nije računalo. Ti „mrtvi“ meseci se nisu uzimali u obzir ni kod nekih drugih zemljoradničkih naroda sa severa, od kojih je verovatno takvo računanje vremena i preuzeto. Oni su zimske mesece ignorisali jer je priroda (zemlja) koja ih je hranila tada mirovala, i smatrali su da ti dani ne donose sreću. Kasnije su dodati Ianuarius i Februarius, što se pripisuje Numi Pompiliju, Romulovom nasledniku.

Godina se tada završavala protekom meseca februara, s tim što je periodično (svake druge godine) umetan dodatni mesec (od 22 ili 23 dana), nazivan „prestupni“ ili „interkalarni“ (od intercalare – umetnuti). To je bilo neophodno jer je kalendar bio lunarni, zasnovan na mesečevim menama (kao i mnogi drugi drevni kalendari), pa kalendarskih dvanaest meseci nisu odgovarali solarnoj godini. Svi meseci su imali po 29 dana, a njih četiri (Martius, Maius, Quintilis, October) imali su po 31 dan, a Februarius 28 dana, tako da je godina imala ukupno 355 dana.

Mitološki nazivi

Kako su usklađeni lunarni i solarni kalendar?

Nazivi prvih šest meseci u godini vezani su za rimsku mitologiju: januar nosi ime boga sa dva lica Janusa, Februalia su svečanosti očišćenja po kojima je nazvan februar, bog rata Mars je dao naziv mesecu Martu, a Apriliis je pojam vezan za bujanje vegetacije, kada se zemlja otvara (aperire – otvoriti). Mesecu maju ime je dala Maia (Maja), drevna staroitalska boginja prirode, plodne zemlje i biljaka, kojoj je Vulkanov sveštenik žrtvovao svinju na majske Kalende (tj. početkom tog meseca), dok je Iuno (Junona) boginja neba i žena Jupitera, svoje ime dala junu. Preostali meseci označavani su rednim brojevima („peti“, „šesti“, „sedmi“, itd), ali prema prvobitnom redosledu u kojem je godina započinjala mesecom martom. Tada kopne snegovi, kreću duži dani i Rimljani uz prizivanje boga Marsa otpočinju sa svojim vojnim kampanjama, koje se produžavaju sve do sledeće zime.

Tek će krajem republike (posle 153. godine p.n.e.) Rimljani uvesti računanje kalendarske godinu od 1. januara. Doduše, i dalje će se zadržati raniji nazivi za mesece, tako da je, na primer, novembar (=„deveti“) tada postao jedanaesti, a decembar (=„deseti“) dvanaesti mesec u godini. Vremenom su meseci Quintilis i Sextilis nazvani Iulius (u čast Julija Cezara) i Augustus (u čast Oktavijana Avgusta).

Reforma Julija Cezara

Julije Cezar

Međutim, proizvoljnim umetanjem ili izostavljanjem dana u mesecu, često su se vršile razne političke manipulacije (npr. skraćivanjem ili produžavanjem magistratskih službenih godina), pa je u računanju vremena došlo do potpune zbrke, pogotovo kada je oficijelni kalendar krajem republike bio oko tri meseca ispred solarnog. Otuda su neke religijske svetkovine, koje su, na primer, po zvaničnom kalendaru bile predviđene da se održavaju u kasno proleće, sada padale mnogo ranije, u kasnu zimu.

Da bi se okončala ova konfuzija, Julije Cezar je u svojstvu vrhovnog sveštenika (pontifex maximus), i uz pomoć aleksandrijskog matematičara Sozigena, reformisao kalendar na taj način što je naredio da se 46. godini p.n.e. pridoda 67 dana između novembra i decembra, čime je produžio tu godinu izuzetno na 445 dana. Od sledeće godine (45. p.n.e.), umesto lunarnog počeo je da se primenjuje solarni kalendar, koji je preuzet iz Egipta i prilagođen rimskom računanju time što je u kraće mesece umetnut neophodan broj dana da bi ukupni zbir bio 355. Time je nastao tzv. julijanski kalendar koji se uz manje izmene održao sve do 1582. godine, kada je papa Grgur XIII uveo novi način računanja, tzv. gregorijanski kalendar.

Zatokada, posle "mondijalističke", slavimo "srpsku" Novu godinu, mi se na neki način vraćamo rimskoj tradiciji, i računanju vremena koje je uspostavio Cezar - julijanskom kalendaru, koji se od gregorijanskog razlikuje 14 dana.Drevni kalendar još uvek poštuju Srpska, Ruska i Gruzijska pravoslavna crkva, Jerusalimska patrijaršija i monasi Svete Gore.

Na grčke kalende

Rimska imperija u I veku (skica iz atlasa izdatog 1884. godine)

U zabludi su oni koji misle da je četrnaesti januar crkveni početak nove godine, jer ona započinje prvog, odnosno četrnaestog septembra. Sve do reformi Perta Velikog, uvedenih početkom 18. veka, Rusi su praznovali Novu godinu u septembru, a to su činili i Srbi. Prvog, odnosno četrnaestog januara pravoslavna Crkva obeležava jedino Obrezanje Gospodnje i Dan sv. Vasilija, koji je u narodu poznat kao Mali Božić. Toga dana se u seoskim sredinama pristupalo ponavljanju običaja vezanih za Badnje veče i Božić: opet se unosio badnjak, lomila se "vasilica" (kolač sličan česnici u kome su skriveni novčići), a spaljivanjem badnjaka dobijala se vatra kojom su se ukućani čistili od grehova i plamena svetlost koja je donesila radost ljudima.

Ove godine je tu svetlost 14. januara nekome donela Svetlana ("Ceca"), dok se drugima od nje - smračilo. Ko će Srbima ugoditi? Ipak, i te noći smo se opet približili Rimljanima, ne samo po Cezarovom kalendaru, već i po poštovanju drevnog načela panem et circenses ("hleba i igara"). Međutim, za razliku od Rimljana koji su vekovima izbore održavali svake godine, kod nas su oni tek svake četvrte - sem ukoliko se moćnici drugačije ne dogovore.

U međuvremenu, igara ima koliko ti duša poželi, a hleba i mnogo čega drugog – kako kome. Od izbora do izbora naši političari, poput Cezara, "Dođu, vide i pobede" (Veni, vidi vici!), pređu Rubikon pošto prethodno bace kocku (Alea iacta est!) i tako se igraju s nama i našim sudbinama. Predizborna obećanja ispunjavaju na nepostojeće "grčke Kalende" (Ad Kalendas Graecas), ili kako narod kaže "na Kukov dan".