Senka interesa industrije nad epidemijom u Francuskoj: zatvara se jedina fabrika medicinskog kiseonika

Posle manjka testova i medicinskih maski koje su volšebno nestale iz strateških rezervi, da li će se ionako dramatično stanje u francuskim bolnicama još više pogoršati uskoro i zbog nedostatka medicinskog kiseonika?

Jedina fabrika u Francuskoj koja proizvodi medicinski kiseonik, vlasništvo britanskog holdinga Luxfer, kotiranog na berzama – zatvorena je prošle godine. Ujedinjeni u sindikat, njenih 138 bivših radnika sada traže da je država nacionalizuje i obnovi proizvodnju. Vlada ćuti, a krajnja desnica i krajnja levica iz očiglednog političkog predumišljaja -  podržavaju radnike.

Radnici su branili fabriku od uništavanja dok nije ograničeno kretanje zbog epidemije 16. marta

Uništavanje fabrike uz podršku države

Britanski holding Luksfer je 2001. godine kupio ovu fabriku od francuske grupe Péćiney. U novembru 2018. zaposlenima je najavljeno zatvaranje. Radnici su se borili protiv ove odluke i pokušavali makar da spasu alat i mašine koje je država kupila u vreme kada je fabrika bila „cvet francuske industrije“.

Reč je ovde o klasičnoj neoliberalnoj priči u kojoj jedna multinacionala, koja je vlasništvo jednog penzijskog fonda, spekuliše i odlučuje da zatvori fabriku koja dobro posluje i ostvaruje dobit.

„To je jedina fabrika u zemlji koja može da proizvede 140 hiljada boca medicinskog kiseonika, laganih, visokog kvaliteta koje upotrebljavaju naše bolnice i naši vatrogasci“, rekao je Aksel Peronšik (Axel Peronczyk), bivši radnik fabrike i sindikalni delegat u intervjuu za nedeljnik Marian. „Naši najveći konkurenti nalaze se u SAD, u Kini, Turskoj i Velikoj Britaniji, objasnio je on.

Bivši zaposlenici Luksera žele da spreče uništavanje mašina u njihovoj fabrici, koja je zatvorena 2019. godine (snimljeno 2. marta 2020.)

Kada su odlučili da zatvore fabriku zbog toga što nije konkurentna, ona je još uvek imala profit od million evra i obrtala 22 miliona evra.

„Kada nas je zatvorio, britanski Luksfer je to učinio kako bi ojačao svoju dominantnu poziciju na tržištu gde može sada skuplje da prodaje boce daleko slabijeg kvaliteta od naših“, objašnjava Peronšik. Da je ovo tačno ukazuje i činjenica da je Luksfer, kako bi formalno zadovolji francuske propise, pokušao da proda fabriku ali je potencijalnom kupcu prodaju uslovio obavezom da ne proizvodi boce sa medicinskim kiseonikom. On dodaje da je inspekcija rada dala za pravo vlasnicima, utvrdivši da ih je Luksfer otpustio iz razloga koji nisu bili ekonomski, ali da je ministarstvo rada odobrilo odluku vlasnika.

Radnici, međutim, nisu odustali i žalili su se administrativnom sudu. Ostali su da čuvaju fabriku sve do 16. marta kada je u Francuskoj zabranjeno kretanje zbog epidemije koronavirusom. 

Njihova fabrika prozvodila je sto hiljada boca medicinskog kiseonika godišnje za zdravstvene ustanove i tako ostvarivala 60 odsto svog prihoda. To su one iste boce koje ovih dana u odelenjima za reanimaciju i intenzivnu negu upotrebljavaju francuske bolnice, prepune zbog epidemije koronavirusom.

„Bili smo jedina fabrika u Evropi koja je proizvodila medicinski kiseonik. U Italiji vlada nestašica (medicinskog kiseonika). U Francuskoj uopšte ne znamo u kakvom su stanju zalihe… ali kada shvatimo da nemamo dovoljno – biće prekasno“, upozorio je Peronšik.

Aksel Peronšik, sindikalni delegat i bivši radnik fabrike kiseonika

Naizgled preobraćeni predsednik

Pošto je otkrio da nema maske i drugu zaštitnu medicinsku opremu u strateškim rezervama, da manjkaju lekari i bolnički kreveti, zahvaljući politici štednje i smanjivanja budžeta koju je i sam sprovodio, predsednik Makron je 12. marta, obraćajući se naciji, rekao da sve „ne može da bude podređeno zakonima tržišta“, da će u budućnosti doći do „prekida“ sa takvom politikom i da će država preuzeti kontrolu nad dobrima i uslugama od vitalnog značaja za Francusku.

Čuvši ovo, naizgled, preobraćenje predsednika Republike od ekstremnog neoliberala u zagovornika državne intervencije, sindikat fabrike se aktivirao i zatražio od vlade da donese odluku o nacionalizaciji i obnavljanju proizvodnje. 

Pokrenuta je i peticija (pétition), koju je potpisalo već 15 hiljada građana. U tekstu se podseća da je uprava „već tri puta pokušala da uništi industrijski alat kako bi se onemogućilo ponovno pokretanje proizvodnje ali su bivši zaposleni to sprečili“.      

Peronšik je novinarima potvrdio da bi proizvodnja mogla odmah da se pokrene i da bi polovina nekadašnjih radnika bila spremna da odmah dođe na posao.

Vlada međutim ćuti pre svega iz doktrinarnih razloga. 

Po prvom načelu neoliberalne ekonomije „tržište samo organizuje“, država se u to ne meša po načelu laisser faire.

Kada je fabrika kiseonika radila, proizvodila je oko 950 ovakvih boca dnevno

Prvo spasavanje berze pa - stanovništva

Radnici su mogli da budu otpušteni, a fabrika zatvorena iako za to nije bilo ekonomskog razloga, zahvaljujući dekretima koje je izdala Makronova administracija - upravo ime načela „tržište se samo organizuje“, čak i kada je u pitanju privredna aktivnost od strateškog javnog značaja.

Malo je verovatno da je francuski predsednik Makron sada, zbog epidemije korona virusom, zaista odlučio da promeni politiku i počne da radi u interesu građana i države umesto u interesu krupne industrije i nadržavnih cenatara finansijske moći.

Kada je postalo jasno da je epidemija ozbiljna stvar, Makronova administracija nije krenula da povećava budžet bolnicama već je prvo pomagala pariskoj berzi na kojoj su u drugoj nedelji marta akcije počele vrtoglavo da gube vrednost. Državna banka za investicije počela je da kupuje te akcije 40 najvećih preduzeća na pariskoj berzi - novcem poreskih obveznika, iako je bilo jasno da će one i dalje padati.

Dakle, novcem građana prvo su zaštićene velike grupe čija je dobit od dividendi prošle  i pretprošle godine bila rekordna – prešla je 90 milijardi evra. Uz to, da bi je još povećale, ove grupe su samo 2018. otpustile 15 hiljada radnika.

Da li u ovom ludilu ima metode – kako bi rekao Šekspirov junak – možda ćemo jednog dana i saznati.