Niske zalihe gasa u Evropi: predstoji skok cena, američke kompanije očekuju profite

Ruski predsednik Vladimir Putin predložio da Rusija odmah obustavi isporuke gasa evropskim tržištima kako bi se okrenula novim „tržištima u razvoju“ koja smatra perspektivnijim.

Ako se sukob na Bliskom istoku nastavi, snabdevanje bi moglo postati skupo. U Evropi, efekti rata su direktni i već se osećaju – preneli su francuski mediji, pozivajući se na stručne analize.

Situacija je još delikatnija s obzirom na to da se EU obavezala da će do oktobra 2027. godine obustaviti kupovinu ruskog gasa, koji i dalje predstavlja 12,7% njenog uvoza LNG-a i 10% gasa koji se transportuje cevovodima, prema podacima Evrostata.

„Četiri godine Evropa nije ništa učinila po pitanju svojih zaliha. Zatekao nas je još jedan rat“, optužuje Tjeri Bros ekonomista i profesor na Fakultetu političkih nauka u razgovoru za Figaro. „Kampanja za obnavljanje rezervi gasa za sledeću zimu biće veoma komplikovana. Ubrzaće deindustrijalizaciju.“

Figaro ističe da je tekuća blokada izvoza dovela je do skoka cena gasa za 70%, a cena nafte za 12%. Evropska referentna vrednost za gas, holandski TTF, porasla je sa 32 evra na preko 53 evra po megavat-satu (MWh) pre nego što je u sredu pala na 49 evra.

List zaključuje da ipak “nema potrebe za panikom“ i podseća da je ovaj skok je relativno mali u poređenju sa poskupljenjima dostignutim u februaru 2022. godine, tokom ruske invazije na Ukrajinu, a zatim u avgustu 2022. godine, kada je tržište shvatilo da će protok ruskog gasa u Evropu verovatno prestati. Cene gasa su tada prešle 190 evra, a zatim 330 evra.

U Francuskoj „ne postoji rizik od kratkoročnog snabdevanja“ gasom i benzinom, potvrdio je u utorak ministar ekonomije Rolan Leskir.

Situacija je danas manje kritična nego tokom invazije na Ukrajinu zato što je Evropska unija diverzifikovala svoje izvore gasa – ocenjuju analitičari.

Prema podacima Evrostata, Katar je četvrti najveći dobavljač tečnog prirodnog gasa (TPG) Evropi, posle Sjedinjenih Država, Rusije i Alžira. Kao rezultat toga, samo 6% evropskog uvoza TPG-a mora da tranzitira kroz Ormuski moreuz, koji predstavlja kapiju ka Zalivu, i trenutno je blokiran. To predstavlja samo 3% ukupnog uvoza gasa EU i približno 1,7%  ukupne potrošnje. Poređenja radi, pre četiri godine, udeo gasa iz kritičnog izvora bio je mnogo veći: 45% uvezenog gasa i skoro 40% gasa koji je potrošila Evropska unija dolazilo je iz Rusije.

Ipak, Evropa završava ovu zimsku sezonu sa posebno niskim zalihama gasa. Rezerve su bile popunjene samo 30% krajem februara i moraće se dopuniti u roku od mesec dana. Ako se situacija na Bliskom istoku ne smiri, katarski kupci će morati da pronađu alternativne zalihe.

Figaro navodi ocenu Simona Taljapjetra, stručnjaka Instituta Brojgel koji kaže da je „Evropa  daleko manje zavisna od nafte i tečnog prirodnog gasa iz Zaliva nego Kina, Indija, Japan ili Južna Koreja“. Više od 80% nafte i prirodnog gasa proizvedenih u Persijskom zalivu ide u Aziju, „ali Evropa nije imuna“, dodaje on i naglašava da bi, s obzirom na svoje niske rezerve gasa ove godine, mogla biti „primorana da se takmiči sa azijskim kupcima“. Drugim rečima, verovatno će se pojačati tenzije oko cena. Ako se sukob nastavi, evropski gas bi mogao da dostigne 150 evra po MWh za šest meseci, ocenjuje Tjeri Bros.

Ovo su dobre vesti za američke proizvođače tečnog prirodnog gasa. Pogotovo što je Evropa oklevala da zaključuje dugoročne ugovore sa njima, što bi joj sada omogućilo da izbegne oštre fluktuacije cena. Situacija postaje mnogo povoljnija za američke kompanije, koje su nedavno pokrenule izgradnju brojnih LNG terminala (za tečni gas) i rizikovale da se nađu u problemu zbog prekomernih kapaciteta i brige zbog profita.

„Bolje smo opremljeni nego što smo bili pre četiri godine“, uzvraća Fuk-Vin Ngujen, šef energetskog centra u Institutu Žak Delor. Evropa je diverzifikovala svoje izvore snabdevanja, posebno okrećući se američkom gasu koji je predstavljao 60% kupovine tečnog prirodnog gasa krajem 2025. godine i četvrtinu ukupne potražnje za gasom u EU. A potrošnja je opala. Francuska je takođe manje izložena, dodaje ekonomista, jer veliki deo njene električne energije, koja je dekarbonizovana, ne zavisi od gasa.

Što se tiče nafte, čija je cena manje porasla, situacija još uvek nije kritična za globalnu ekonomiju. Niti je to slučaj sa EU, koja se prvenstveno snabdeva iz Sjedinjenih Država, što čini približno 15% njenog uvoza, a slede ih Norveška (14%) i Kazahstan (12%), znatno ispred zemalja Bliskog istoka.

Rastući je uticaj Sjedinjenih Država, koje bi mogle da obezbede 40% potrošnje gasa do 2030. godine. Međutim, Fuk-Vin Ngujen ističe: „Neke studije predviđaju da će, po sadašnjoj stopi, 40% našeg gasa dolaziti iz Sjedinjenih Država do 2030. godine. Ovo je zabrinjavajuće i trebalo bi da podstakne EU da više ulaže u druge resurse, kao što je zeleni gas, ili da dodatno smanji njegovu potrošnju.“

U tom kontekstu, evropski plan elektrifikacije, koji se trenutno priprema, je ključna inicijativa, pod uslovom da se bavi i teškim pitanjima kao što su oporezivanje električne energije i gasa, dodaje ekonomista iz Instituta Delor.

„Evropa je puna lepih reči i impresivnih modela. Ali to ne funkcioniše“, tvrdi Tijeri Bros i dodaje: „Trebalo bi da proizvodimo biometan i gas u Evropi. Danci su nedavno ponovo pokrenuli proizvodnju, diskretno, u Severnom moru. Francuska i druge članice EU trebalo bi da urade isto.“