KADA ĆE SRBIJA POSTATI SUVERENA ZEMLJA?

Srbija nije suverena zemlja. Njom se upravlja iz Vašingtona preko Brisela. Međutim, to i nije neka novost, jer Srbijom upravljaju Sjedinjene Države od raspada bivše Jugoslavije 1991. godine. U vreme Miloševića upotrebljavali su vojnu i ekonomsku silu, a posle su na čelo Srbije postavile marionetsku vladu na čelu sa Zoranom Đinđićem i njegovim sledbenicima. Dolaskom Vučića na vlast ništa se nije promenilo. Vučiću i njegovoj administraciji daju se smernice kojim putem bi Srbija morala da se kreće.

Američki "Prodor na istok"

Balkanske zemlje, pa i čitava Evropa, spadaju u američko geostrateško područje još od 1945. godine. Od pada Berlinskog zida (1989) i nestanka Sovjetskog saveza (1991), američka namera je bila da svoju vlast prošire dalje na istok, da poraze upravo osnovanu Rusku Federaciju (1991) i da od nje stvore 18 do 30 malih država koje bi bile pod njihovom upravom. Ti podaci su javni, jer su dve vladine komisije tokom više godina razmatrale različite strategije kolonizacije Rusije. Zbingnjev Bžežinski je 1997. godine u knjizi "Velika šahovska tabla" dao teorijski okvir rušenja Ruske Federacije preko Ukrajine.

Državni udar koji su Sjedinjene Države izvele u Ukrajini 2014. godine koštao ih je 5 milijardi dolara, prema svedočenju Viktorije Nuland, zamenice ministra inostranih poslova SAD-a zadužene za taj deo posla. SAD su imale samo jedan cilj – rušenje Rusije vojnom upotrebom Ukrajine. O tome su posvedočili Angela Merkel i Fransoa Oland, rekavši da su mirovni pregovori Minsk 1 i 2 (2014/15) bili samo strateško odugovlačenje radi naoružavanja Ukrajine i pripreme za rat sa Rusijom.

Ovaj američki "Drang nach Osten" i "Lebensraum" zamislila je američka nadnacionalna ekonomska elita koja predstavlja najradikalniji deo njihovih neoliberala, milijardera koji zagovaraju libertarijanizam. U SAD-u, libertarijanizam je, veštim manipulacijama, državu od oligarhije preveo u plutokratiju, sistem u kome vladaju samo najbogatiji. 

Libertarijanizam je, u teoriji, zasnovan na emancipaciji koja je suprotna potčinjavanju, iz čega proizilazi organizacija života u društvu, omogućavajući svakom pojedincu da uživa maksimalnu slobodu. Sistem kombinuje, u ekonomskom domenu, privatnu inicijativu, slobodnu konkurenciju i njenu posledicu, tržišnu ekonomiju, a u političkom domenu, minimalističke institucionalne moći i protivtežu kroz demokratske snage. Država je samo garant slobode i poštovanja prava i ona mora da odgovara za svoje postupke.

Američki neoliberali su ukazali da su u svom pristupu oslanjaju na Adama Smita (18. vek, Škotska), moralnog filozofa i praoca kapitalizma. Osnovna ideja Adama Smita bila je da rad pojedinca u slobodnoj ekonomiji vodi povećanju opšteg blagostanja. On ukazuje da, naizgled neuređen tržišni sistem ima unutrašnju logiku i povinuje se zakonitostima i regulacijama sâmog tržišta. Polazeći od sopstvenog interesa, pojedinci će prepoznati šta je potrebno ponuditi na tržištu što bi isljučivalo vantržišna mešanja.

Međutim, Adam Smit nije bio apostol divljeg kapitalizma. Tržišni princip, kako ga on opisuje, važio je za zanatsku privredu njegovog vremena i on je osuđivao industrijalce koji su sporazumima i monopolom pokušavali da zaobiđu zakone tržišta u svoju korist. Dakle, nije država ta koja najviše ugrožava tržišnu ekonomiju, već industrijalci, a na suverenoj vlasti je da obezbedi poštovanje tržišnih pravila. Smit je smatrao da država mora da se brine o zaštiti građana, o državnom obrazovanju siromašnih, o zaštiti ugovora i patenata, o regulaciji finansijskih poslova, o infrastrukturama...

Američki neoliberali grubo falsifikuju teorije Adama Smita tvrdeći da su tržišna samoregulacija, kao i slobodan protok robe i novca, osnovni principi demokratije. Veštom manipulacijom, oni nikada ne spominju kapitalizam, nego ga zamenjuju terminom "demokratija", lažno ukazujući na visoku moralnost svog delanja.

Američko gnječenje evropskih "partnera"

Preduzeće američkih neoliberala, usmereno ka vojnom porazu Ruske Federacije, proširilo se na čitav niz ekonomskih, finansijskih, društvenih i kulturnih zabrana, sprovedenih kroz američku državnu strukturu i briselsku vladu Evropske unije. Tada se ispostavilo da je Srbija bila jedina zemlja u Evropi koja to nije formalno uradila. Ukazujući na istorijske veze Srbije i Rusije, a bivajući podržani od strane Kine, Vučićeva administracija pokušala je da ostane na diplomatskoj klackalici. Da bi održala privid veštog političkog i diplomatskog manevrisanja i tako ostala na vlasti, Vučićeva administracija je zadovoljavala sve strane sile, dosta puta odlučujući da ide protiv interesa sopstvenog naroda i zemlje.

Međutim, neoliberali koji su prošle godine uočili da Ukrajinom neće uspeti vojno da savladaju Rusiju, počeli su da pritežu obruč oko svojih evropskih "partnera". Od njih su zahtevali sve veća ulaganja u ratni poduhvat u Ukrajini, a od Srbije su zahtevali eksplicitno osuđivanje Rusije i potpuni prelazak na stranu Nato strategije. Kako Vučićeva administracija nije bila spremna to da učini, američke plutokrate su iskoristile nezadovoljstvo jednog dela srpskih građana, kao i tragediju na novosadskoj železničkoj stanici i potpomogle su protest protiv Vučićeve administracije.

Protest su povele opozicija i nezavisne grupe studenata, legitimno se buneći protiv korupcije koja vlada sistemom. Pošto su američke Demokrate izgubile predsedničku trku, u Belu kuću se ponovo uselio Donald Tramp koji je vrlo brzo isekao sve fondove "pomoći" stranim zemljama. Taj novac je, inače, decenijama bio namenjen korumpiranju različitih političkih struktura da rade protiv sopstvenog naroda i zemlje, a u korist Sjedinjenih Država. Kao i uvek, američki cilj bio je zavladati što većim brojem zemalja i eksploatisati ih kao kolonije.

Tokom ove godine, protesti u Srbiji nastavili su se manjim tempom, ali uz upotrebu istih strategija koje Vučićeva administracija koristi da bi se održala na vlasti – manipulacije, lažno izveštavanje, korupcija, fizičko i psihološko nasilje, sarađivanje sa stranim zemljama... SAD, EU, Kina i Rusija ne osuđuju eksplicitno Vučićevu administraciju, ali je i ne pomažu previše, gledajući kako da iz takvih prilika izvuku što veće koristi za sebe. Za SAD je važno da je Vučićeva administracija de facto odustala od Kosova i Metohije i tako priznala fantomsku državu Kosovo. Evropska unija je uvrstila kopanje litijuma u Srbiji među najvažnije van-EU projekte. Kina investira novac u Srbiju radi što veće materijalne koristi za sebe. Rusija ima mogućnost kritike kolektivnog zapada na osnovu srpskih prilika.

Pri tome, Srbija ne samo da nema koristi ni od čega, nego je sve dalje od bilo kakve suverenosti.

Geopolitički, moralni i intelektualni pad Evrope

Brzom analizom prilika u Evropi zaključuje se da je sudbina Srbije vrlo slična sudbinama svih evropskih zemalja, osim Ruske Federacije i Belorusije. Evropa je postala najvažnija kolonija američke imperije, isto kao što je Indija, u 19. veku, bila središnji element britanske imperije. Pošto su uočili da neće dobiti rat protiv Ruske Federacije i da će izgubiti 80 godina fizičkim i ekonomskim nasiljem građenu hegemoniju, američka plutokratija pojačala je svoj nihilizam i opsednutost nasiljem. To je i dovelo do nemilosrdnog gaženja Evrope i zahteva da evropske države ulože 600 milijardi evra u američku industriju, 800 milijardi evra u kupovinu skupih američkih energenata i više stotina milijardi evra u kupovinu američkog naoružanja koje, vidljivo je, SAD ne mogu da proizvedu.

Politički i društveno fragmentisana Evropa i ne pokušava da se usprotivi američkom nasilju na svom kontinentu, ali ni izraelskom genocidu nad palestinskim narodom, još jednom od ciničnih i krvoločnih američkih projekata. Na taj način evropska elita jasno pokazuje da je pretrpela potpuni geopolitički poraz, ali još gore od toga, ukazuje da su ušli u potpunu moralnu i intelektualnu degenerisanost.

Dokaza o evropskom moralnom padu ima napretek, od donošenja briselskih zakona koji su protiv naroda i zemalja, a u korist malobrojne nadnacionalne ekonomske elite, preko zloupotrebe zajedničkih i državnih fondova, sve do sudskog ili fizičkog eliminisanja političkih protivnika i kritičara. Na čelnim pozicijama svih evropskih zemalja nalaze se korumpirani političari okrenuti nihilizmu, čiji jedini cilj predstavlja održavanje na vlasti po bilo kojoj ceni, čak i po ceni zloupotrebe sopstvenog naroda i zemlje. Svaki od tih političara ima podršku briselske vlade, odnosno velikih gazda iz SAD-a.

U takvim prilikama, smena Vučića deluje malo verovatno, jer se on ne razlikuje ni od jednog korumpiranog evropskog šefa vlade ili predsednika. Čak i ako bi on bio uklonjen, na njegovo mesto bi došao neko iz opozicije, podjednako korumpiran i željan bezgranične vlasti, spreman da služi inostranim gazdama. Jedino rešenje za Srbiju bilo bi promena sistema, onog istog koji je ustanovio Milošević, očuvao Đinđić i njegovi naslednici, a potom preuzeo Vučić sa svojom administracijom.

Srpski režim, opozicija, intelektualna elita i studenti

U Srbiji, kao i u svim ostalim evropskim zemljama, došlo je do podela i raslojavanja koje se, pre svega, vide u odnosu na podršku vlasti. Urbano stanovništvo, sačinjeno od obrazovanijih građana, okrenuto je ka prevaziđenoj ideologiji, koja je vladala na kolektivnom zapadu pre trideset godina, da su zapadne vrednosti najznačajnije na svetu i da je zapadnjačka demokratija najbolje moguće društvo. Ruralno i periurbano stanovništvo, sačinjeno najviše od poljoprivrednika i radnika, radije prihvata populističke ideologije koje se "bore" protiv društvenih elita.

Vučićeva administracija, u svom vladanju državom, najčešće poseže za demagogijom. Već opisana kod Platona i Aristotela, demagogija je oblik političkog govora sa ciljem da se laska određenim delovima naroda. Demagog je kameleon koji pokušava da bude "ogledalo" naroda, ne bi li tako dobio njegove glasove. Demagog ne vlada prema pravilima opšteg dobra, nego prema posebnim interesima za koje pretenduje da ga vode.

Nasuprot režimu, razjedinjena srpska opozicija, sa Đilasom kao najvidljivijim političarem, željna je apsolutne vlasti bez saradnje sa mogućim koalicionim partnerima. Iscepkana opozicija ne nudi ikakva rešenja i zato nema uspeha na glasanjima. Nemajući ozbiljne programe, oni samo pokušavaju da destabilizuju režim i da se bez izbora dokopaju vlasti, ali da sačuvaju postojeći sistem koji bi im omogućio da sprovode korupciju - u sopstvenu korist.

Vučić i Đilas, u svom obraćanju narodu, najčešće posežu za populizmom. Populizam je posebna vrsta demagogije koja se obraća širokim narodnim masama u njenoj opoziciji eliti. Međutim, srpski populisti i sâmi pripadaju političkoj eliti, tako da je njihova opozicija eliti lažna. Ova dva politička klovna pretvaraju državu u cirkus, razaraju prostor za razmišljanje, a samim tim i svaku mogućnost debate. Oduzimajući svaku vrednost promišljenoj diskusiji i delanju, oni zaglupljuju srpske građane. Uobičajeno je da na poslednjem stepenu zaglupljivanja dolazi do nasilja.

Ostaju studenti, podržani od strane određene intelektualne elite. Ta intelektualna elita Srbije oseća se povređenom u ovom sistemu, jer oni pretenduju da znaju šta treba da se radi. Oni se oslanjaju na status koji su intelektualci nekada imali i za koji smatraju da još uvek postoji u "demokratskim" zemljama kolektivnog zapada. Obrazovani srpski građani osećaju se nezadovoljno i frustrirano jer nemaju moć odlučivanja i zato podržavaju studentski pokret, nadajući se da će preko njih promeniti svoj status i zadobiti više društvene i političke pozicije u sistemu koji se neće promeniti.

Sa druge strane, studenti, mladi ljudi sa malo životnog iskustva i sa puno ideala, traže ne samo odlazak Vučića sa političke scene i ignorisanje Đilasove opozicije, nego i promenu sistema koju ne želi niko od gore spomenutih. Studentski predlozi i zahtevi za novi sistem su jednakost među ljudima, pravna uređenost, zabrana korupcije, poštovanje zakona, zaštita građana od pravne i ekonomske zloupotrebe, ukidanje monopola, ukidanje društvenih klasa, neposredna demokratija, plenarno odlučivanje... Njihovi predlozi i zahtevi su zaista najbolje društveno-političko i ekonomsko uređenje koje bi moglo da se zamisli, ali ono nikada, u istoriji, nije postojalo i nikada neće postojati, jer je ljudska priroda, već stotinama hiljada godina, okrenuta ka beskonačnom traženju vlasti i beskonačnom gomilanju dobara.

Kako studenti nemaju čvršću političku organizovanost, oni i ne mogu da osvoje političku vlast. U slučaju da se politički organizuju i osvoje vlast, njihovi čelnici će, kao i svi drugi, poželeti da se održe na vlasti i da od toga vide što veće koristi za sebe i partiju.

Američki projekat federalne Evrope

U trci za vlašću, svi političari smatraju da nema mesta ni za kakva moralna pitanja. Najvažnija pravila su da cilj opravdava sredstvo i da narod zaboravlja velikom brzinom. Svoje ponašanje oni pravdaju naporom uloženim u vođenje sopstvene karijere. Pošto je za političare osvajanje i očuvanje vlasti vrhunski životni cilj, oni su spremni da zbog toga rizikuju sopstveni, ali i tuđi život.

Demokratija može da postoji samo ako se za nju plati cena, najčešće kroz obaveze, odgovornosti i dostojanstvo svih građana. Kada se od toga odustane, odustaje se i od slobode, a živote u ruke preuzimaju profesionalno nepošteni političari.

Srbija, kao i sve ostale zemlje Evrope, nije suverena država i sama neće moći da postane samostalna i nezavisna u unutrašnjem i spoljnom odlučivanju, kao što to ne mogu da učine Grčka, Rumunija, Poljska, Francuska, Nemačka... Korumpirani političari donose odluke protiv svojih naroda i zemalja, a u korist šačice multimilijardera predvođenih američkom nadnacionalnom ekonomskom elitom. Tek kada većina evropskih zemalja odluči da više ne bude američka kolonija i kada počne da radi za sopstvenu dobrobit, Srbija će moći da se priključi tom pokretu i da izvrši neophodnu promenu sistema što bi dovelo do normalizacije društveno-političkog i ekonomskog života.

Nažalost, takav preokret se ne vidi u bliskoj budućnosti u kojoj će SAD pokušati da ukinu evropske države i da stvore federalnu Evropu, laku za vladanje iz Vašingtona.