Posledice posete „Milosrdnog anđela“ Srbiji 1999. godine (3)

Knjiga „Zločin u ratu-genocid u miru“, u izdanju Službenog glasnika i Društva za borbu protiv raka, delo je tri autora i predstavlja pogled na NATO bombardovanje 1999. godine, u kome je korišćena municija sa osiromašenim uranijumom, iz ugla diplomate Vladislava Jovanovića, bivšeg ministra spoljnih poslova, generala Slobodana Petkovića, koji je komandovao ABH jedinicom i akademika Slobodana Čikarića, radiologa koji je pratio širenje smrtonosnih tumora među stanovništvom, uzrokovanih radioaktivnim bombama.

Ovo izdanje, štampano na srpskom (ćiriličnim pismom) i na engleskom jeziku, predstavlja tužno podsećanje ali i strašnu opomenu na posledice bespravnog i bezumnog akta agresije.

U trećem nastavku objavljujemo istraživanja i zaključke o eksploziji malignih oboljenja među srpskim stanovništvom i prognoze o rastu obolelih i umrlih od tumora prof dr. Slobodana Čikarića, člana Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva i predsednik Društva za borbu protiv raka:

Slobodan Čikarić

„U junu 1999. Kumanovskim sporazumom prekinuta su ratna dejstva NATO alijanse na prostoru bivše SR Jugoslavije (Srbije i Crne Gore). Stručnjaci raznih profila počeli su da procenjuju materijalnu štetu, ljudske žrtve (vojne i civilne), kao i ostale nedaće koje su proistekle iz ove agresije.

Onkološki stručnjaci u Srbiji naročito su se interesovali za izveštaje koji su stizali iz vojnih izvora, a koji su se odnosili na radioaktivni otpadni materijal – osiromašeni uranijum, koji su NATO avioni izbacili na prostor Srbije za vreme ratnih sukoba u martu, aprilu i maju 1999. godine. Prema tim izvorima, NATO alijansa je po Srbiji (rubna područja Pčinjskog okruga i na Kosmetu) „prosula“ oko 15 tona osiromašenog uranijuma (238U), koristeći bojevu municiju raznih kalibara s penetratorom od osiromašenog uranijuma (otpadni radioaktivni materijal).

Na jednom simpozijumu u Beogradu posvećenom NATO agresiji na Srbiju, autor ove publikacije skrenuo je pažnju učesnicima (bili su prisutni i strani novinari) da će 15 tona osiromašenog uranijuma bačenog na Srbiju tokom marta–maja 1999. imati za posledicu znatno povećanje malignih tumora u Srbiji, ali će se klinička manifestacija sistemskih malignih neoplazmi (leukemije/limfomi) dešavati tek kroz 5–10 godina, a solidnih tumora kroz 10–20 godina, koliko traje kancerogeneza u jednom i drugom slučaju (vremenski interval od trenutka dejstva kancerogenog agensa do kliničke manifestacije maligne bolesti). Gotovo svi inostrani masmediji objavili su ovu našu konstataciju.

Proteklih 10–12 godina objavili smo određeni broj kraćih studija koje su se odnosile na nuklearnu energiju, osiromašeni uranijum, radioaktivni otpadni materijal, jonizujuće zračenje i rak, i dizajnirali epidemiološku mapu malignih tumora u Srbiji na bazi Izveštaja Registra za rak Instituta za javno zdravlje Srbije „Doktor Milan Jovanović Batut“ (dr D. Miljuš i sar.). Već objavljene tekstove, uz neznatnu dopunu uključili smo u ovu publikaciju, verujući da ćemo delimično rasvetliti i medicinsko-onkološki aspekt NATO agresije na Srbiju.”

                                                                                      * * *

Rak u Srbiji

Zahvaljujući izveštaju tima Registra za rak u centralnoj Srbiji Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ (D. Miljuš, S. Živković, S. Savković, Z. Božić), u mogućnosti smo da pratimo kretanje malignih tumora (incidencija, mortalitet) u centralnoj Srbiji 2001–2009. godine. Izdvojili smo 17 tumora različitih lokalizacija, kod kojih sirova stopa incidencije prelazi 10 novootkrivenih slučajeva malignoma na 100.000 stanovnika. Poslednji izveštaj Instituta za javno zdravlje Srbije odnosi se na 2009. godinu.

Mogu se donositi, prema našem mišljenju, bazični zaključci, koji mogu poslužiti za izradu najcelishodnije strategije borbe protiv raka u Srbiji.

1. Sirova stopa incidencije malignih tumora koja se odnosi na stanovnike centralne Srbije raste u proseku 1,9% godišnje. Za 2009, ova stopa (499 / 100.000 stanovnika) približila je Srbiju Zapadnoj Evropi. Te godine otkriveno je u Srbiji (7,2 miliona stanovnika) 35.000 novoobolelih slučajeva malignih tumora svih lokalizacija. Za 2010, 2011. i 2012. godinu, broj novoobolelih od raka treba povećati za 1,9% za svaku godinu. Od ovih brojeva onkološki stratezi Srbije treba da polaze prilikom planiranja kadrova, opreme, prostora za primarnu i sekundarnu preventivu i kurativu, vodeći računa o evropskim standardima i normativima.

2. Sirova stopa mortaliteta od malignih tumora u centralnoj Srbiji raste u proseku godišnje 2,3%. Ako se uzme u obzir činjenica da u Zapadnoj i Severnoj Evropi ova stopa opada u proseku 1% godišnje već 15 do 20 godina (slična situacija je i u SAD i Kanadi), onda onkološki stratezi u Srbiji treba veoma ozbiljno da razmisle kojim putem treba krenuti u pogledu sekundarne preventive i kurative malignih tumora u državi. Ukoliko se bude čekalo sa iznalaženjem najoptimalnijih rešenja, a ona postoje, moglo bi se desiti da se mortalitetna stopa približi stopi incidencije, što bi značilo da svekoliko zalaganje onkoloških radnika proizvede efekat lečenja onkoloških pacijenata koji je ravan nuli.

Dakle, mortalitetna stopa u centralnoj Srbiji za 2009. (282 / 100.000 stanovnika) pokazuje da je u Srbiji te godine umrlo od raka (282 h 72) 20.304 stanovnika. Za 2010, 2011. i 2012. godinu ovaj broj treba da se povećava za 2,3% za svaku godinu (2012. godina: 21.800 onkoinkurabilnih slučajeva u Srbiji).

Danas se u Srbiji mnogo raspravlja o smeštaju i nezi onkoinkurabilnih slučajeva. Od Evrope je Srbija dobila za palijativno zbrinjavanje onkoinkurabilnih bolesnika 2,7 miliona evra, ali samo za edukaciju profesionalnih lica koja bi se bavila ovom delatnošću. Problem stacionara i personala za palijativno zbrinjavanje ovih bolesnika ne može se radikalno rešiti otvaranjem nekoliko „sestrinskih kuća“, sa 10 do 15 bolesničkih kreveta i nekoliko medicinskih sestara. Na ovaj način se može rešiti problem za par desetina ili stotina onkoinkurabilnih bolesnika godišnje. Za 22.000 ovih bolesnika trebalo bi iznalaziti radikalnija rešenja, kao npr.: ozakoniti u Parlamentu Srbije obavezu stacionarnih zdravstvenih ustanova u Srbiji da izdvajaju 2–4 procenta bolničkih kreveta i personala za palijativno zbrinjavanje ovih bolesnika i/ili da u domicilarnim uslovima ove bolesnike zbrinjavaju obučena profesionalna lica.

3. Vodeće lokalizacije u obolevanju i umiranju od malignih tumora kod muškaraca zadržale su isti redosled kao i u prethodnim izveštajima Registra za rak (i dalje je vodeća lokalizacija rak pluća). U ženskoj populaciji ovaj redosled je nešto izmenjen, dok je karcinom dojke kod žena i dalje vodeća lokalizacija.

4. Leukemija i maligni limfomi (S81–S96) oba pola i svih uzrasta zajedno zadržali su visok pik i jedne i druge stope u odnosu na ove stope stanovnika centralne Srbije i stope ovih neoplazmi do 2006. godine. I pored najbolje volje, mi se ne možemo oteti utisku da se radi o posledicama posete „Milosrdnog anđela“ Srbiji 1999. godine.

Mortalitetna stopa pacijenata s ovim neoplazmama raste brže nego stopa incidencije, što ima za posledicu smanjenje stope preživljavanja obolelih od ovih neoplazmi (Protokol o lečenju?).

5. Vidi se povećan rast stope incidencije i mortaliteta i kod pojedinih solidnih tumora: prostate, tela materice, dojke, pluća, kolona/rektuma, raka i malignog melanoma kože, pankreasa.

6. Posebno treba istaći da je mortalitetna stopa veća od stope incidencije kod raka jetre i pankreasa, a 2009. i kod raka želuca. Ova činjenica govori o malom ili nikakvom uspehu u lečenju ovih neoplazmi današnjim specifičnim onkološkim tretmanima. Stopa preživljavanja obolelih od raka pluća sa 26,9% iz 2001, spala je na 10,4% u 2009. godini (Protokol o lečenju?!).

Da zaključimo. Na onkološkom „placdarmu“ tri osnovne onkološke jedinice biju žestoki boj protiv nemani koja se zove rak – hirurgija, radioterapija i hemioterapija. Kao i u svakom ratu, svi rodovi vojske trebalo bi skladno i koordinirano da napadaju neprijatelja. Međutim, u Srbiji se poslednjih 10–15 godina primećuje tendencija potiskivanja važne grane onkologije – radioterapije na periferiju onkološkog „placdarma“, da bi se povećao manevarski prostor trećoj, takođe važnoj, grani onkologije – hemioterapiji.

                                                   * * *

Znanje i neznanje, poštenje i nepoštenje

U aprilu 2012. u jednim dnevnim novinama objavljen je tekst pod naslovom NATO bombe i rak i podnaslovom „Treba imati neophodnu dozu znanja i iskrenosti, pa građane pošteno informisati“.

1. NATO bombe i rak, iako u figurativnom značenju, ne odgovara događaju koji je u vezi sa 10–15 tona osiromašenog uranijuma koji je izbačen iz NATO aviona na Srbiju (pretežno na Kosmet) 1999. godine. Radilo se o bojevoj municiji različitog kalibra, s penetratorom od uranijuma (238U), koji se, u sudaru s tvrdim predmetom (čelični oklop tenka, kamen, betonski zid), zapali, stvarajući uranijumove okside u vidu radioaktivne prašine mikronskih dimenzija (1–5 mikrona). Vazdušne struje raznose ovu prašinu na razdaljinu od nekoliko desetina do nekoliko stotina kilometara (praktično na celo Balkansko poluostrvo). Najveći deo ove radioaktivne prašine taloži se na zemlji, dospeva u površinske vode, biljke, divlje i domaće životinje.

2. „Za sva zla okrivljuje se osiromašeni uranijum.“ Koliko je nama poznato, takvu tvrdnju nije niko nikad u Srbiji saopštio niti napisao.

3. „Izloženosti osiromašenom uranijumu na području centralne Srbije nije ni bilo, osim desetak projektila, koji su pali u slabo naseljenom rubnom području Pčinjskog okruga. Valja napomenuti da je odatle deo zagađenog zemljišta bezbedno upakovan i prebačen na 12 kilometara od Beograda u Vinču.“

a) Nije nam poznato da je iko ikada u Srbiji tvrdio da je osiromašeni uranijum pronađen na 3–4 lokaliteta u Pčinjskom okrugu, odgovoran za povećanje malignih tumora u Srbiji. Najveći deo (10–15 tona) osiromašenog uranijuma bačen je na Kosmet tokom tromesečnih dejstava NATO alijanse. Pri tome se stvarala radioaktivna prašina koje su vazdušne struje raznosile po celom Balkanskom poluostrvu. Ova prašina, kao i njen najveći deo, koji je dospevao na zemlju, površinske vode, biljke, životinje, dovela je do indukcije raka i u centralnoj Srbiji, na koju se odnose epidemiološka istraživanja u protekloj deceniji.

b) Prenos radioaktivnog otpadnog materijala kakav je uranijum (238U, VPR 4,5 milijarde godina) s nenaseljenog područja (Pčinjski okrug) u gusto naseljeno područje (12 kilometara od Beograda, u Vinču), ma koliko taj prenos i smeštaj bili bezbedni, predstavlja autoagresiju opasnim radioaktivnim otpadnim materijalom. U slučaju elementarnih nepogoda – zemljotres, poplava, požara i sl., taj materijal, kao i ostali radioaktivni otpad u Vinči, predstavljao bi veliku opasnost po stanovnike Beograda i okoline.

4. „Čak je i laicima poznato da statistički podaci ne moraju da odražavaju celu istinu.“

Slažemo se da postoje statističke greške. Ali ove greške bi se u konkretnom slučaju odnosile podjednako na epidemiologiju svih tumora u centralnoj Srbiji, a ne samo na sistemske neoplazme, koje su statistički visoko signifikantno porasle od 2006. – sedam godina nakon „uranijumskih padavina“ po Srbiji.

5. „Srbija se nalazi u takozvanoj trećoj fazi epidemiološke tranzicije, kada neminovno rastu stope obolevanja i umiranja od nezaraznih bolesti.“

S ovom konstatacijom se apsolutno slažemo. U protekloj deceniji stopa incidencije svih malignih tumora u centralnoj Srbiji rasla je u proseku 1,9% godišnje, a u Zapadnoj i Severnoj Evropi 0,5–1%. Mortalitetna stopa od svih tumora za isto područje i isti period rasla je u proseku 2,3% godišnje. U Zapadnoj i Severnoj Evropi, SAD i Kanadi ova stopa već 15 godina opada u proseku 1% godišnje. Ali od ove konstatacije odstupaju sistemske neoplazme u centralnoj Srbiji proteklih 10 godina. Do 2005. trendovi rasta solidnih i sistemskih neoplazmi u centralnoj Srbiji podudaraju se, a od 2007. u rastu ove dve grupe malignih tumora dolazi do velike diskrepancije, što se ne može objasniti „trećom fazom epidemiološke tranzicije“.

6. „Populacija ove zemlje nezadrživo stari, a rak pretežno pogađa osobe zamakle u godine.“

Ova konstatacija je tačna, ali ne daje objašnjenje za nagli porast sistemskih neoplazmi u centralnoj Srbiji od 2006. godine.

7. „Imigranti i odabir: stariji ostali u centralnoj Srbiji, a mlađi odlaze u inostranstvo.“

Ova konstatacija bi se možda mogla prihvatiti ali sa velikim upitnikom. Ali i ova konstatacija ne može da objasni veliku diskrepanciju između epidemioloških trendova sistemskih i solidnih tumora u centralnoj Srbiji od 2006. godine.

8. „Treba imati potrebnu dozu znanja i iskrenosti, pa građane pošteno informisati o stvarnim uzrocima raka i drugih bolesti.“

Ovaj stav zaslužuje apsolutnu podršku. Samo je potrebno pronaći adresu na koju će se poslati ovaj nesumnjivo uzvišeni princip.