Zločin u ratu-genocid u miru (1)

Knjiga „Zločin u ratu-genocid u miru“ u izdanju Službenog glasnika i Društva za borbu protiv raka delo je tri autora i predstavlja pogled na NATO bombardovanje 1999. godine u kome je korišćena municija sa osiromašenim uranijumom iz ugla diplomate i bivšeg ministra spoljnih poslova Vladislava Jovanovića, iz ugla generala Slobodana Petkovića koji je komandovao ABH jedinicom i akademika Slobodana Čikarića, radiologa koji je pratio širenje smrtonosnih tumora među stanovništvom uzrokovanih radioaktivnim bombama.

Ovo izdanje, štampano na srpskom jeziku, ćiriličnim pismom i na engleskom jeziku, predstavlja tužno podsećanje, ali i strašnu opomenu na posledice bespravnog i bezumnog akta agresije iz koje prenosimo neke delove.

U prvom nastavku predstavljamo delove knjige koje je napisao Vladislav Jovanović, nekadašnji ministar inostranih poslova, koje bacaju svetlo na političku i pravnu pozadinu agresije:

Vladislav Jovanović

„Agresija NATO-a sa SAD na čelu, koja je otpočela 24. marta 1999, bila je kruna ciljanih političkih, propagandnih i psiholoških priprema koje su tekle mesecima. Skoro godinu dana pre toga napuštena je zvanična kvalifikacija OVK-a kao terorističke organizacije. Sredinom 1998, zapadne sile predvođene SAD, sprečile su uništenje OVK od strane jugoslovenskih antiterorističkih jedinica i kupile im vreme da se reorganizuju i eskaliraju terorističke napade na policijske i civilne ciljeve na Kosovu i Metohiji. Na alibi-pregovorima u Parizu, SRJ su otvoreno pretili ratom ako ne prihvati ultimativni dokument o kapitulaciji ne samo na Kosmetu nego i na celoj preostaloj teritoriji. Nije poštovan stav međunarodnog prava od nirnberškog suđenja 1946. pa naovamo da pregovori pod pretnjom rata nisu dopušteni. Posmatračka misija OEBS-a zloupotrebljena je za pravljenje i pojačavanje crno-bele slike o situaciji na Kosmetu, dodeljujući SRJ ulogu „lošeg momka“, a terorističkoj OVK ulogu žrtve. Insceniran je „slučaj Račak“ radi dobijanja izgovora za „humanitarnu intervenciju“ NATO-a, pod ciničnim nazivom „Milosrdni anđeo“.“

                                                                    * * *

„Posebna nečovečnost bila je sadržana u odluci da se masovno i neselektivno koriste oružja sa osiromašenim uranijumom. Iako upotreba takvih oružja nije u vreme agresije bila formalno zabranjena ni sankcionisana, njihovu upotrebu nije dozvoljavao zdrav razum, s obzirom na moralnu neprihvatljivost i nesagledive posledice koje rasuti osiromašeni

uranijum ima za sadašnje i buduće generacije. Političko i vojno vođstvo NATO-a nije smelo tako olako i neodgovorno da pusti zlog duha iz boce. Ako se međunarodno ratno pravo dotle nije bavilo razmatranjem štetnih posledica punjenja projektila

osiromašenim uranijumom, postojala je analogija sa „dum-dum“ mecima i hemijskim i biološkim oružjem, koji su stavljeni van zakona upravo zbog toga što izazivaju daleko veće patnje i gubitke u životima vojnika i civila nego što je to opravdano razumnim potrebama rata. Neprihvatljivost korišćenja osiromašenog uranijuma u vojnim konfliktima nalazi se ako ne u slovu, ono u duhu i objektu zaštite međunarodnih sporazuma o neširenju nuklearnog oružja, čiji je cilj da sprečavanjem daljeg rasprostiranja nuklearnog oružja i obavezivanja priznatih nuklearnih sila da rade na postepenom smanjivanju nuklearnih arsenala, dovedu do konačnog povlačenja nuklearnog Damaklovog mača opasno nadvijenog nad čovečanstvom. Ali i da ne postoje pomenute analogije, trebalo je da progovori toliko isticana i glorifikovana demokratska savest društava razvijenih članica NATO-a da se u ratu, kao i u miru, ne čini veća šteta nego što je to apsolutno neophodno, a posebno da se ne ugrožavaju životi civila i njihovog potomstva u budućnosti na ratom zahvaćenim područjima.“                                                          

                                                                  * * *

„Umesto očekivanog izvinjenja i izražavanja spremnosti da Srbiji nadoknade svu materijalnu štetu i novčano kompenzuju gubitke u životima njenih građana, čelnici NATO-a i njegovih članica ne prestaju s upućivanjem poziva Srbiji da im se pridruži i postane punopravni član Atlantskog pakta. Pri tome se ne ustručavaju od otvorenog mešanja u njenu unutrašnju politiku i vršenja pritisaka, direktnih ili preko od njih zavisnih nevladinih organizacija, da se proces donošenja takve odluke ubrza, po mogućstvu uz izbegavanje referendumskog izjašnjavanja. Iz depeša američke ambasade u Beogradu koje je objavio Vikiliks, a koje nisu demantovane, vidi se da se od srpskih simpatizera SAD i zaduženih političara, analitičara i drugih revnosnika neprestano traži da ubrzaju preoblikovanje svesti građana Srbije, kako bi oni što pre ostavili iza sebe sećanja na bombardovanje NATO-a i prihvatili da je budućnost Srbije u toj vojnoj organizaciji, a ne u držanju odstojanja od nje. Toliko nepoštovanja i osporavanja prava žrtve bombardovanja na hladnoću osećanja prema agresoru nije zabeleženo u istoriji međunarodnih odnosa od kraja Drugog svetskog rata naovamo. Međutim, „kvaka 22“ nije samo u bezobzirnosti manira agresora već u njegovom paklenom političkom cilju da se žrtva natera na priznanje da je agresija bila potrebna i da, ulaskom u NATO, ona čak bude zahvalna što ju je „Milosrdni anđeo“ milosrdno bombardovao i pomogao joj da nađe put spasenja, tj. bezbednog života u najmoćnijoj vojnoj organizaciji u istoriji sveta! Psihijatri bi možda rekli da ima nečeg frojdovskog u toj apoteozi okrutnosti agresora prema žrtvi. Izgleda da naslada u patnji drugoga nije odlika samo izvitoperenih pojedinaca već i makijavelističkih država i vojnih organizacija, kojima cilj opravdava sredstvo.“

                                                                  * * *

„Postavlja se legitimno pitanje zašto politički vrh Srbije (kao i ranije SRJ, i Državna zajednica Srbija i Crna Gora) uporno gura pod tepih pitanje upotrebe osiromašenog uranijuma u nelegalnom ratu protiv SRJ i ne dozvoljava drugima da ono bude predočeno našoj i stranoj javnosti u svim svojim dimenzijama. Zašto se naš politički vrh nikada nije javno izjasnio o tome? Zašto to pitanje nije pokrenuto na odgovarajućim međunarodnim forumima, pre svega u OUN, čak ni onda kada su ga kritički pokretali predstavnici drugih država članica? U Generalnoj skupštini OUN, gde je od drugih članica traženo da se osudi korišćenje osiromašenog uranijuma u oružanim sukobima, Srbija je bila uzdržana. Zašto Srbija nije iskoristila obolevanja od leukemije vojnika španskog kontingenta KFOR-a, kao i nekoliko Italijana, za alarmiranje međunarodne javnosti i zalaganje za ozbiljnu međunarodnu istragu pod patronatom OUN o posledicama upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom po živote i zdravlje stanovništva na ugroženim područjima, a posebno na Kosmetu? To je bila njena državna i moralna obaveza prema registrovanim i potencijalno ugroženim žrtvama radijacije.

Očigledno je da su obziri da se ne povrede NATO i njegove članice koje su u međuvremenu postale naši najbliži partneri i saveznici, imali odlučujuću ulogu u takvom držanju Srbije. Ali da li bi se ijedna druga zemlja, ako bi bila žrtva slične agresije, postavljala tako nedostojanstveno i mazohistički kao Srbija, ili bi sve činila da pažnju međunarodne javnosti i nadležnih institucija

fokusira na tragičnost korišćenja oružja sa osiromašenim uranijumom? Čovečanstvo s pravom osuđuje eksperimente dr Mengelea nad živim zarobljenicima u Drugom svetskom ratu i gnuša se nad njegovim monstruoznim zločinima, ali ono još nije kazalo pravu reč, niti izreklo osudu zbog masovne i neselektivne upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom, čije su vidljive posledice dugotrajna zagađenost ljudske okoline i osuđenost više generacija na trpljenje posledica tog zagađenja.

Agresorski NATO i njegove vodeće članice sve češće upućuju i ponavljaju pozive Srbiji da se okrene budućnosti i ne dozvoli da prošlost ugrozi perspektive učlanjenja u EU i NATO. Kao primer takve politike navode se SAD i Nemačka, koje su od nekadašnjih ratnih neprijatelja postale saveznici i prijatelji. Namerno se ispušta iz vida „mala“ razlika, da je Nemačka objavila rat SAD u Drugom svetskom ratu, dok Srbija ne samo da nije objavila rat SAD nego je od NATO-a, sa SAD na čelu, bila neizazvano vojno napadnuta, i to uz puno kršenje Povelje OUN i statuta samog NATO-a. S druge strane, ako je korisno za obe strane da ostave prošlost i gledaju u budućnost, zašto to ne važi za drugu stranu, nego SAD i NATO na prošlosti grade i sprovode svoju politiku odmazde prema Srbiji, oduzimajući joj Kosmet i pomažući albansko separatističko vođstvo da jednostrano proglasi nezavisnost Kosova i da tu nezavisnost prizna  niz država. Isto tako, kao strana odgovorna za otpočinjanje skoro tromesečnog varvarskog bombardovanja Srbije, SAD i zemlje NATO nisu se dosad zbog toga izvinile Srbiji, niti su joj pomogle da se podigne iz ruševina i vrati u redovno stanje. Moderna istorija nije bez primera da su se velike države izvinile zemljama žrtvama zbog svojih zločina. Nemačka se izvinila Izraelu zbog genocida nad jevrejskim narodom u Drugom svetskom ratu i isplatila odštetu u primerenom iznosu. Rusija se izvinila Poljskoj zbog zločina počinjenog u Katinskoj šumi tokom Drugog svetskog rata. Francuska se izvinila Alžiru zbog vođenja okrutnog kolonijalnog rata. Nemačka se izvinila Namibiji zbog pokolja stanovnika u nekim selima početkom 20. veka i tako dalje. Zločin protiv mira koji su SAD i druge članice NATO-a učinile protiv Srbije, zahteva da se one izvine kako Srbiji tako i OUN zbog kršenja njene povelje. Šta ih to sprečava da se moralno izdignu i priznaju da su protiv Srbije vodile protivpravni rat i da na taj način steknu kredibilitet za pozivanje Srbije da ostavi prošlost na miru i zajedno s njima gradi novu budućnost? Sasvim je vidljivo da su u pitanju interesi da se eksploatacijom prošlosti od Srbije izvuku novi značajni ustupci, pre svega priznanje nezavisnosti Kosova i distanciranje od Republike Srpske, uz zadržavanje pritisaka za dalje teritorijalno slabljenje Srbije.“