Dugovi Svete stolice: vatikanska kasa bred bankrotstvom?

Benedikt XVI je 2013. godine podneo ostavku na svoje dužnosti Hristovog namesnika na Zemlji i na svoju ulogu šefa države Vatikan, koja se tada nalazila usred finansijske oluje. Papsku državu je zapravo optužio “Manival”, evropski organ za borbu protiv ekonomskog kriminala, da se nedovoljno bori protiv pranja novca. Mesec dana nakon odluke “Banke Italije” da blokira sve elektronske sisteme plaćanja Svete stolice, nijedan bankomat nije radio.

U konklavi, konzervativni američki kardinali podržali su progresivnog Bergolja. Nadali su se da će ovaj energični i radikalni jezuita koji je, kao i oni, došao sa američkog kontinenta, imati snage i odlučnosti da stane na kraj ekscesima koje strogi Racinger nije video ili nije bio u stanju da se suoči sa njima, objavljuje italijanski list Korijere dela sera (Corriere della sera).

Odloženo rešavanje problema

Papa Franja je pokušao da sredi finansije Vatikana, posebno nametanjem veće transparentnosti, ali nevoljnost Kurije (vatikanska upravna administracija koja ima ulogu vlade, na čijem se čelu nalazi državni sekretar) i njegovo sopstveno oklevanje ostavili su ovaj posao nedovršenim.

Uz ovaj finansijski dug, koji je delimično obuzdan, pojavili su se i drugi deficiti - posebno deficit fonda namenjenog vatikanskim penzijama - deficit koji dostiže dve milijarde evra.

Pitanja koja Lav XIV mora da reši već su prepuna teoloških imperativa (doktrinarni sporovi između progresivaca i tradicionalista ili nemarnost Nemačke crkve u tom pogledu), diplomatskih imperativa (revizija odnosa sa Kinom) kao i imperativa da se svet poziva na mir u kontekstu sve većih sukoba.

Ali finansijska pitanja će svakako biti primarna. Često smatrani previše trivijalnim i daleko od pastirskih vrednosti katolika, oni su ipak fundamentalni za budućnost Crkve.

Sumnjive finansijske afere

Uz podršku Američke crkve, koja je već navikla da upravlja svojim resursima prema modernim budžetskim pravilima, Franja se našao u svetu kongregacija koje često odbacuju bilo kakvo računovodstvo. Idealna teritorija za beskrupulozne sekularne finansijere, privučene mogućnošću poslovanja u poreskom raju lišenom kontrole.

Danas neki optužuju Bergolja da nije učinio dovoljno i da je svom nasledniku ostavio Crkvu na ivici bankrota. U stvarnosti, pokušao je da sredi nered, oslanjajući se na odlučnost Džordža Pela. Ovaj australijski kardinal se, međutim, suočio sa “hiljadu prepreka” unutar Rimske kurije. Ove prepreke su pogoršane optužbama za pedofiliju koje su ga godinama udaljavale od vršenja funkcije, a od kojih je na kraju oslobođen.

Četrdeset godina nakon skandala sa Vatikanskom bankom pod nadbiskupom Pavlom Marcinkusom i finansijskih avantura Kalvija i Sindone (dva italijanska bankara i biznismena osuđenih za proneveru), laici koje je Franja pozvao u pomoć da srede finansije Vatikana otkrili su da je Sveta stolica ponovo zaglavljena u sumnjivim finansijskim poslovima (sa rizičnim operacijama, kao što je kupovina zgrade u Londonu, u okrugu Čelsi, za 350 miliona evra, kasnije preprodate sa gubitkom od preko 100 miliona).

Zatim su zamolili papu da preduzme akciju. I Franja je oklevao. Tek kasnije su se suđenja održala u Vatikanu, uključujući i osudu za prevaru kardinala Bečiua. U svojoj autobiografiji, Bergoljo identifikuje ove finansijske poslove kao glavni izvor brige tokom svog pontifikata.

Suočen sa rastućom budžetskom neravnotežom države - koja ne naplaćuje poreze i koja, osim prihoda od vatikanskih muzeja, živi uglavnom od donacija, posebno od američkih i nemačkih donatora - Franja je tražio rešenja u skladu sa svojim načinom razmišljanja čija je glavna odlika štedljivost.

Crkva je trebalo da živi skromnije, a kardinali da smanje svoj životni standard i plate. Ovo je stvorilo tenzije i navelo kongregacije da traže novac od donatora – koji ne daju uvek, a da nemaju inetres   – međutim, to se završilo bez korekcije deficita.

Konačno, nekoliko dana pre prijema u bolnicu, papa je priznao da su „teške“ i bolne odluke o trošenju sada neizbežne, i priznao potrebu da se više oslanja na privatne donatore, često američke konzervativce koji ga nisu voleli.

Podrška od privatnih donatora

Neki kažu da je dug ogroman u poređenju sa malom Papskom državom. Drugi kažu da je paradoksalno da se organizacija koja poseduje toliku količinu neprocenjivih umetničkih dela nalazi na ivici bankrota zbog  dve “bedne“ milijarde. Ovde ne govorimo o tome da se odričemo Mikelanđela, Karavađa i Leonarda da Vinčija, već o prodaji nekih slika koje spavaju u podrumima Vatikana. Ponižavajuća odluka koju Vatikan odbija da donese.

Dakle, postoje privatni donatori, od kojih su najdarežljiviji američki konzervativci iz Papske fondacije i drugih filantropskih organizacija. Slučajno, sastajali su se u Rimu tokom vakuuma moći na svom godišnjem sastanku, nazvanom „Nedelja Amerike“. Prema pisanju londonskog lista Tajms, donatori su se obavezali da će udvostručiti svoja dodeljena sredstva na 30 miliona dolara i prikupiti dodatnih 750 miliona dolara u budućnosti, „pod uslovom da bude izabran pravi papa“.

Ali konklava nije bila pokolebana. Novi papa neće imati ulogu predvodnika  konzervativaca. Međutim, kao pragmatičan Amerikanac sa izvesnim iskustvom u vođenju složenih organizacija (kao što je Red Svetog Avgustina), trebalo bi da zna kako da se nosi sa tim. I trebalo bi da bude u stanju da se suprotstavi Kuriji koju dobro poznaje zahvaljujući funkcijama koje je obavljao u Vatikanu, čak i ako nije njen deo.

Što se tiče američkih donatora, koji su zahtevali veću transparentnost i manje smelih teoloških stavova, trebalo bi da imaju poverenja u Lava XIV.