Sretenje gospodnje u pravoslavnoj ikonografiji

Običaj posvećivanja prvorođenog deteta Bogu, vrlo je star i datira iz 13. veka pre nove ere. On je vezan za Izlazak, kao znak sećanja kada su Jevreji napustili Egipat i ropski jaram koji su trpeli više od četiri veka (2 Moj. 13, 1-3). Posvećivanje prvorođenog deteta vršilo se u isto vreme kada i očišćenje žene. Očišćenje žene posle porođaja spada u pravila koja je Jahve dao Jevrejima na Sinajskoj gori za vreme Izlaska (2 Moj. 19, 1-3). To je mesto gde se Gospod pred Mojsijem pojavio u obliku plamena (2 Moj. 19, 18-20) i dao mu Zakon, tj. kanone društvenog i verskog života.

Sretenje, ilustracija jermenskog rukopisa, 11. vek

Sretenje Gospoda sa narodom

Ikonografski motiv Sretenja ili Odvođenja Isusa Hristosa u hram, zasniva se na kanonskom jevanđelju po Luki (Luka 2, 22-39). Josif i Marija došli su u Jerusalim četrdeset dana posle rođenja deteta, sledeći ono što bejaše zapisano u Zakonu Gospodnjem. Ovaj čin objašnjava poslanstvo Hristovo na zemlji i ističe njegovu dvostruku prirodu Boga-Čoveka. Sin Božji otišao je u Hram da bi se pokorio Zakonu koji davno bejaše dao Mojsiju. On se potčinio volji Božjoj da bi potvrdio svoju ljudsku prirodu, što je bilo neophodno za Spasenje ljudskog roda.

Takođe, to je sretenje Gospoda sa njegovim narodom koji ga je iščekivao i prepoznao. Oba aspekta čine teološku sintezu koja iskazuje Hristovu pokornost Ocu sve do završnog čina njegove žrtve.

Ikonografski motiv Sretenja podrazumeva, uglavnom, četiri lika. Na levoj strani nalaze se Marija i Josif koji nosi dva goluba Zakonom propisana kao žrtve za očišćenje svake majke posle porođaja. Sâma činjenica da on prinosi dva goluba, sadrži dvostruko značenje. Pre svega, to označava njihov društveni položaj. Prema Zakonu, prinosi se jedno jagnje i jedan golub, ali ako je žena siromašna, ona prinosi dva goluba (3 Moj. 12, 6-8).

Sretenje, srpska freska, 14. vek, Visoki Dečani; kompozicija prikazuje liturgijsku procesiju prvog Hristovog obrednog čina

Simeon Bogoprimac

Drugo značenje odnosi se na goluba koji predstavlja simbol čistote i mira. Neophodno je setiti se starozavetne priče o Noju (1 Moj. 7, 9-28). Gospod, uvidevši ljudsku zlobu, poslao je potop da bi istrebio sav život na zemlji. Jedino je poštedeo Noja koji se, sa odabranim životinjama, ukrcao na jednu veliku barku. Posle devet meseci plovidbe i lutanja po vodenim bespućima, Noje je pustio golubicu iz kovčega i ona mu se vratila noseći u kljunu svež list maslinov kao znak pomirenja Boga i čovečanstva.

Bogorodica se nalazi ispred Josifa i, vrlo retko, ona drži Bogomladenca u rukama. Uobičajeno, u znak poštovanja, ruke su joj prekrivene maforionom.

Naspram Bogorodice je Simeon, starac kome je Duh Sveti otkrio da neće umreti pre nego što vidi Gospoda. Vođen Duhom, on je došao u Hram da ispuni propisani Zakon, primio je Bogomladenca u ruke i izrekao mu hvalu. Kasnije, ovaj Simeonov kantikum koji se poziva na reči proroka Isaije (Isa. 42, 6 / 49, 6 / 52, 10), upotrebljavan je svakog dana u rimokatoličkom bogosluženju (Nunc Dimittis).

Prema Jakovljevom protojevanđelju (2. vek), Simeon je tada imao 360 godina. Za svešteničku službu posvećenja deteta, on je bio odabran umesto ubijenog sveštenika Zaharija. Tako, on i likom podseća na Zaharija, oca Sv. Jovana Preteče, koji bejaše prihvatio Bogorodicu u Hramu. Za razliku od Zaharija, Simeon nije obučen u svešteničku odeću.

Sretenje, novgorodska ikona, 15. vek; savršena kompozicija i hromatsko bogatstvo

Bogomladenac, središte kompozicije

Pored Simeona, nazvanog Bogoprimac, nalazi se proročica Ana, kći Fanuilova od kolena Asirovog, koja je u trenutku Hristovog posvećenja imala 84 godine. Ana je ostala udovica još kao mlada devojka i povukla se u hram gde je služila danju i noću u postu i molitvi. Dočekavši Gospoda, nazvala ga je "oslobodiocem Jerusalima". Povremeno, ona drži svitak sa natpisom: "Ovo dete je stvorilo nebo i zemlju." Proročica se ponekad nalazi između Josifa i Marije, što kompoziciji daje procesiono obeležje koje podseća na Vavedenje Bogorodice.

Središte kompozicije predstavlja Isus Hristos, Mesija i Gospod, obučen u belu ili pozlaćenu tuniku. U njegovom oreolu već je upisan krst sa tri grčka slova koja odgovaraju starozavetnom javljanju Gospoda Mojsiju: "Ja sam onaj što jest" (2 Moj. 3, 14). Kasnije, u trenutku eshatološkog otkrovenja, Hristos je pojasnio Svetom Jovanu smisao ovih reči: "Ja sam alfa i omega (...) koji jeste i koji bješe i koji će doći, svedržitelj" (Otkr. 1, 8). Često, Bogomladenac blagosilja obema rukama, ili drži svitak, simbol preegsitencijalne Reči, Logosa - tvorače snage.

Arhitekturalna pozadina, pred kojom se prizor odvija, podseća na jerusalimski hram, ali je to prilično retko do 14. veka. Potom, od 16/17. veka u Rusiji, arhitekturalni elementi postaju vrlo složeni, zašta je zaslužna crkvena književnost i sklonosti savremenika. U početku, prikazivana je časna trpeza natkriljena kiborijumom, ukazujući na mesto gde se priprema sveta evharistija - simbol Gospodove žrtve. Na njoj se ponekad nalazi krst, knjiga ili svitak, što ističe liturgijski karakter čina posvećenja Deteta Bogu.

Sretenje, kritska ikona, 16. vek; kaligrafska preciznost ikonografa koji je potpisao svoje delo (ispod Simeonovih nogu

Poreklo i običaji

Praznik Sretenja je palestinskog porekla o čemu nam svedoči čuvena Eterija u svom putopisu o Svetoj zemlji (kraj 4. veka). Ona govori o obrednoj svečanosti Posvećenja Hrista, vezanoj za praznik očišćenja Bogorodice. Sredinom 5. veka ustanovljen je običaj nošenja sveća za vreme proslave Sretenja, što je simbolički čin, jer je Simeon u svojoj odi najavio da će Hristos biti svetlo koje će osvetliti ljudski rod. Carigrad je prihvatio praznik Sretenja u 6. veku pod Justinijanom I (527-565), dok ga je Rim priznao tek stoleće kasnije.

Prvi poznati prikaz Sretenja datira iz 5. veka i to u obliku mozaika na trijumfalnom luku hrama Sv. Marije Mađiore u Rimu. Ono postoji takođe i na jednom emajliranom krstu sa kraja 5. veka, danas čuvanom u lateranskom muzeju. Međutim, ikonografija Sretenja je započela nešto kasnije, između 9. i 10. veka.

Uvođenje Hristosa u hram i njegovo posvećenje, nazvano Sretenjem kod pravoslavnih hrišćana, predstavlja jedan od dvanaest velikih praznika Crkve. Takođe, ono predstavlja i prvi Hristov obredni čin koji se dogodio u Jerusalimu, u isom mestu gde će on da ispuni svoje poslanstvo, dopuštajući da ga razpanu na krstu.