Neue Zürcher Zeitung (Švajcarska): Preveliki ego Emanuela Makrona šteti Francuskoj

Nema opasnijeg političara od onog koji se drži vlasti kada mu vreme istekne. Iluzija da je neko nezamenljiv, preveliki ego, arogancija moći - do određene mere, sve je to neophodno u politici - piše Benedict Neff u uvodniku švajcarskog dnevnika Noe ciriher cajtung

(https://www.nzz.ch/meinung/macrons-uebersteigertes-ego-schadet-frankreich-er-ist-nur-noch-der-verweser-einer-verlotterten-republik-ld.1906203:)

“Svako ko zamišlja da je bogom dan da vodi zemlju može biti samo megaloman. Ova mentalna konfiguracija je veoma prisutna kod Emanuela Makrona.

Čak i pre nego što je postao predsednik, u jednom intervjuu je pomenuo emocionalnu prazninu koju Francuzi, kako se kaže, proživljavaju od pogubljenja Luja XVI. Otkako je na čelu vlade, njegovi postupci se mogu tumačiti kao psihološka podrška Francuzima: on želi da im pomalo bude kralj.

Međutim, u političkoj sferi, njegov naduvani ego je izgubio svu svoju efikasnost – i to je ono što je najvažnije. Francuski predsednik sada nije ništa više od očajnog administratora trošne republike. To se može videti na nekoliko načina.

Makronova teatralnost više nije cenjena: samo 17% Francuza mu i dalje veruje, a 73% želi da ode.

Čak se i njegovi saputnici, koji bi trebalo da ga podrže, distanciraju od njega. Eduar Filip poziva na dostojanstveno povlačenje. Gabrijel Atal uverava medije da više ne razume predsednika.

Zemlja se savija pod teretom monstruoznog duga od skoro tri hiljade i četiri stotine milijardi  evra.

Parlamentarizam je u krizi, tri bloka – levica, centristi, desnica i Nacionalni skup – neutrališu jedan drugog. Novi zakoni se retko donose; zbunjenu državu Makron sada prati samo retorički i reprezentativno.

Ponekad, a upravo u toj ulozi predsednik je i dalje najubedljiviji, on komentariše svet kao kritički posmatrač.

Godine 2019, govorio je o moždanoj smrti NATO-a i, mnogo pre nego što su mnogi drugi otkrili znake pada alijanse. Godine 2023, osudio je tendenciju svoje zemlje ka „decivilizaciji“, ka povećanju nasilja i brutalnosti. Iako su Francuzi u to vreme odobrili njegov sud u anketi, već su sumnjali da je Makron u stanju da izvuče zemlju iz moralnog kolapsa.

Godine 2024, pokušao je da plasira o sebi sliku snažnog čoveka: crno-bela slika o kojoj se mnogo raspravljalo, prikazivala ga je sa ogromnim, ispupčenim bicepsima kako udara u boksersku vreću. Preterano prikazivanje moći često je znak da je neko već nemoćan. Dok je Makron pokazivao mišiće, on se zapravo našao pritisnut uz zid.

Iste godine, raspisao je prevremene parlamentarne izbore tokom kojih je njegova stranka, Zajedno za Republiku, izgubila još više glasova. Ono što je zamišljeno kao čin političkog oslobođenja završilo se fijaskom. Za godinu dana, Makron je sada menjao tri premijera, od kojih je poslednji podneo ostavku nakon dvadeset sedam dana.

Makron je stupio na dužnost obećavajući da će sprečiti napredovanje Nacionalnog okupljanja. To mu je, uzgred budi rečeno, donelo ogromno priznanje u inostranstvu.

Nemačke novine su ga prikazivale kao spasioca (Die Zeit) i ubicu zmajeva (Süddeutsche Zeitung) jer je pobedio Marin Le Pen 2017. godine. „Bolesna Francuska je izlečena“, doneo je čak i Bild na prvoj strani. Pa ipak, pod Makronom, krajnje desni populizam je samo ojačao. Što se tiče ekonomskog oporavka, o njemu nema govora.

Uprkos svemu, on očigledno i dalje veruje da može da reši probleme svoje zemlje. Time dodatno podstiče polarizaciju. Držeći se vlasti, jača Nacionalno okupljanje.

U svojoj aroganciji, Makron izgleda nije svestan da već dugo provocira upravo ono protiv čega tvrdi da se bori.

Očigledno bi bilo nerazumno kriviti francuskog predsednika za sve probleme. Ali je barem podjednako pojednostavljeno kriviti samo složenost francuskog političkog sistema, kome je zaista potrebna reforma.

Politički akteri i ličnosti mogu napraviti razliku. Makron je iscrpljen; više ne uliva poverenje. Ako je paraliza države cena koju treba platiti za borbu protiv Nacionalnog okupljanja, onda je vreme za ostavku."