Prezadužena Francuska pred haosom: ECB šalje umirujuće poruke, tvrdi da Francuska nije Grčka!
Budućnost predsednika Makrona u Jelisejskoj palati “visi o koncu koji bi tržišta lako mogla da pokidaju“
(ilustracija, Logo pariskog ekonomskg nedeljnika Šalanž, foto, https://fr.wikipedia.org/wiki/Challenges)
Od kada je u ponedeljak francuski premijer podneo ostavku, samo 14 sati nakon što je imenovao ministre, sve češće se čuju mišljenja ekonomista i finansijskih stručnjaka da bi kriza kroz koju Francuska prolazi mogla da se proširi na ostatak evrozone pa čak i da potrese globalna tržišta.
Sve je očigledniji strah od haosa, ne samo u Francuskoj, ukoliko bi na tržištima došlo do skoka kamata na francuske dugove. Otvoreno se govori da budućnost predsednika Makrona u Jelisejskoj palati visi o koncu koji bi tržišta lako mogla da pokidaju.
Evropske centralne banke pokušava da umiruje
Za sada je izvesno da će zbog svoje političke nestabilnosti i lošeg stanja javnih finansija, Francuska morati da se zadužuje po kamatama višim od Italije, i mnogo višim od Nemačke.
Francuski javni deficit je kolosalan, premašio je 1.400 milijardi evra, a upravo za vreme Makronovih madata počev od 2017. godine deficit se povećao za 1.135 milijardi evra.
U ovakvoj atmosferi, Evropska centralna banka (ECB) pokušava da pošalje umirujuće poruke koje je juče preneo pariski ekonomski nedeljnik Šalanž (Challenge).
ECB poručuje da je “učeći iz grčke i italijanske krize, osmislila instrument za spasavanje zemlje članice evrozone koja se bori sa teškoćama“.
Sagovornik Šalanža iz ECB naglašava da se situacija se izmenila od 2011. “kada je italijanski premijer Silvio Berluskoni bio primoran da podnese ostavku na zahtev ECB i Međunarodnog monetarnog fonda“.
Prvo, zato što je francuska ekonomija mnogo veća od italijanske 2011. godine. Drugo, zato što se ECB od tada opremila “instrumentom manje prisilnim i lakšim za manipulaciju od onih koji su korišćeni tokom krize evra, izazvane nepoverenjem investitora u grčki i italijanski dug“.
Svemogući bankarski alat za upravljanje krizama
ECB je - navodi isti izvor - 2022. godine uvela najmanje jedan novi alat za upravljanje krizama pod nazivom „Instrument za zaštitu prenosa“ (TPI). Može se koristiti pod izgovorom obezbeđivanja dobrog funkcionisanja njene monetarne politike u svim zemljama evrozone.
Kada troškovi zaduživanja jedne zemlje evro-zone rastu i rizikuju da poremete ekonomiju, „Instrument za zaštitu prenosa“ omogućava da ECB interveniše kako bi sprečila „da ove neravnoteže naštete celoj evrozoni“.
Čim se ovaj program za vanredne situacije pokrene, ECB može da kupuje obveznice koje izdaju vlade ili institucije (uključujući i privatne) na finansijskim tržištima, ali samo u zemljama gde se uslovi finansiranja pogoršavaju „bez valjanog ekonomskog razloga“. Ove kupovine će se odnositi na državne hartije od vrednosti sa rokom dospeća od 1 do 10 godina a, moguće, i na privatne hartije od vrednosti ako je potrebno.
Sagovornik Šalanža ističe da ovu podršku ECB pruža uslovno.
„Upravni savet će ispitati kumulativnu listu kriterijuma kako bi procenio da li jurisdikcije sprovode zdrave i održive fiskalne i makroekonomske politike.“
Kada se „Instrument za zaštitu prenosa“ (TPI) završava?
Na ovo pitanje ECB ne daje precizan odgovor.
„Kupovine će se završiti ili na osnovu posmatranja trajnog poboljšanja prenosa, ili na osnovu procene da su stalne tenzije posledica fundamentalnih faktora zemlje.“ Koliko daleko može da ide? U granicama onoga što je održivo za druge zemlje članice:
„Kupovine u okviru ´Instrumenta za zaštitu prenosa´ (TPI) biće sprovedene na takav način da nemaju trajan uticaj na ukupni bilans stanja evro-sistema.“
Šalanž citira svoj izvor iz ECB koji kaže:
„IPT je sigurnosna mreža; fleksibilan, ciljani alat, uslovljen strogim kriterijumima, koji nam omogućava da bolje ispunimo svoju ulogu: održavanje stabilnosti cena i podršku evropskoj ekonomiji.“
„Finansijski talibani“ u napadu
Šta nam govore ove poruke iz ECB ?
Iako je jasno da Francuska nije „mala Grčka“ i da je “isuviše velika da bi potonula“, jer bi za sobom povukla i čitav evropski brod, ipak se treba setiti da je famozna evropska “Trojka“ (Evropska komisija, ECB i MMF) sprovodila politiku istog tipa uslovljavanja kakvu podrazumeva današnji „Instrument za zaštitu prenosa“ o kome govori sagovornik Šalanža.
Setimo se da je u ime “ozdravljenja“ zdravstvenog sistema Grčke, 2013. godine “Trojka“ od Atine tražila (i dobila) ukidanje prava na zdravstveno osiguranje za sve građane Grčke koji nisu zaposleni. Ova mera ostala je nepoznata u zapadnoevropskoj javnosti jer očigledno nije bila dovoljno “fotogenična“ svetskim agencijama i medijskim grupama u rukama milijardera. Niko nikada nije izračunao koliko je Grka - koji su radili decenijama a zatim izgubili posao i pravo na osiguranje – izgubilo živote i zdravlje zbog ovih mera.
Iako Grčka nije Francuska, grčko iskustvo ne bi sada trebalo da bude zaboravljeno: ECB, Evropska komisija i MMF, čije članove nikada niko i nigde nije demokratski izabrao, jasna su ilustracija opredeljenja da se u interesu finansijskih centara moći, “ako treba“, žrtvuju država, demokratija i interes građana i uspostavi - diktatura onih koje bismo bez mnogo ironije mogli nazvati “finansijskim talibanima“.
