KAKO SMO DOVDE DOŠLI: AMERIKA ZAVRĆE SLAVINU, NEMA DIZELA ZA EVROPU

Evropska komisija je 24. septembra saopštila da „sa zabrinutošću prati“ najave iz Vašingtona o mogućoj zabrani izvoza dizela, dok su američki zvaničnici nedeljama unazad slali oprečne signale. Predsednik Donald Tramp je javno podržao ideju da se dizel „ne šalje napolje“, njegov ministar energetike Kris Rajt nazvao ju je „tupim čekićem“ a portparol Bele kuće odbacio izveštaj Politikoa o pripremi 90-dnevne zabrane kao „lažnu vest“. U pozadini svega stoji rat sa Iranom koji je zatvorio Ormuški moreuz i naterao Evropu da se, prvi put od sankcija Rusiji, okrene Americi kao glavnom snabdevaču dizelom – da bi sada mogla da ostane i bez tog kanala. Cena dizela u EU dostigla je rekordnih 2,23 evra za litar a u 19 članica zabeležene su najviše cene od 2005. godine. Pitanje sada više nije da li će zabrana biti uvedena, već kako je Evropa ponovo dozvolila da joj neko drugi kontroliše slavinu.

Zašto Evropa zavisi od američkog dizela

Da bi se razumelo zašto je pretnja zabranom izvoza dizela iz SAD uopšte moguća, mora da se pođe od jedne surove činjenice: Evropa više ne može sama da proizvede ono što joj treba. Evropske rafinerije su decenijama bile projektovane da proizvode benzin a manjak dizela popunjavale su uvozom. Pre 2022. godine čak oko 700.000 barela dnevno stizalo je iz Rusije, što je činilo polovinu ukupnog evropskog uvoza ove vrste goriva. Kada je EU 2023. uvela embargo na ruske naftne derivate a početkom 2026. i zabranu na derivatе rafinisane iz ruske nafte u trećim zemljama, taj kanal je presušio, te se Evropa okrenula Bliskom istoku i Americi.

Onda je 28. februara ove godine izbio rat između SAD i Izraela s jedne strane i Irana s druge a Teheran je kao odgovor zatvorio Ormuški moreuz, najvažniju pomorsku arteriju za snabdevanje naftom i gasom. Time su dovedene u pitanje isporuke dizela iz Katara, Kuvajta, Omana i Ujedinjenih Arapskih Emirata koje su ranije pokrivale oko deset odsto evropskog uvoza. U vakuumu koji je nastao, američki akteri su uskočili kao spasioci. U trećem kvartalu 2026. SAD su Evropi isporučivale oko 360.000 barela dizela dnevno, dok je u avgustu ta brojka dostigla 506.000 barela, što je više od polovine ukupnog evropskog uvoza.

Za pojedine zemlje zavisnost je postala gotovo apsolutna. U Velikoj Britaniji i Holandiji, američki dizel je u avgustu činio između 62 i 72 odsto svih uvoza ovog goriva. Nemačka je prošlog meseca uvezla 30.000 barela dnevno iz SAD a američki dizel je ove godine činio oko 18 odsto njenog ukupnog uvoza.

Iz perspektive Evropske komisije, situacija je ozbiljna, ali ne i kritična. Portparol Olof Gil izjavio je pre nekoliko dana da EU „sa zabrinutošću prati“ najave iz Vašingtona i da bi svaki prekid „rizikovao da negativno utiče na obe strane“.

Ono što ovu zavisnost čini posebno bolnom, jeste činjenica da je Evropa svesno ušla u sve to. Kako je za TASS primetio Nikolaj Novik sa Instituta za svetsku vojnu ekonomiju i strategiju u Moskvi, „problem nije nastao zatvaranjem Ormuza; strukturni problemi evropskog tržišta postojali su mnogo pre toga“. Evropa je decenijama smanjivala sopstvene rafinerijske kapacitete, oslanjajući se na uvoz, dok su sankcije Rusiji samo ubrzale taj proces. Sada, kada je i američki kanal pod znakom pitanja, Evropa se suočava sa posledicama odluka koje su donošene godinama unazad, i sa činjenicom da nijedan drugi pojedinačni dobavljač ne može da popuni prazninu koju bi Amerika ostavila.

Šta Vašington zapravo hoće

Ono što iz Vašingtona stiže poslednjih nedelja liči na dvoglasno pevanje u kojem svaki glas tvrdi suprotno i nijedan ne odustaje. Tramp je 22. septembra, tokom susreta sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim, otvoreno rekao da je naložio svojim saradnicima da razmotre zabranu izvoza dizela: „Rekao sam: ‘Ne šaljimo dizel napolje.’ Mi proizvodimo mnogo dizela“. Njegov ministar energetike, međutim, već sutradan je tu istu ideju nazvao „tupim instrumentom“ koji „definitivno ne funkcioniše“ i upozorio da bi zabrana mogla da podigne cene benzina i mlaznog goriva. Izvori bliski Trampovoj administraciji tvrdili su da se plan razrađuje, dok je Bela kuća to demantovala.

U pozadini ove zbrke stoji jedan sasvim konkretan rok – novembarski izbori za Kongres. Cena dizela u Americi prešla je 6,50 dolara za galon, što je rekord svih vremena a republikanski kongresmeni, poput senatora Čaka Graslija iz Ajove i Dana Salivana sa Aljaske, otvoreno pritiskaju Trampa da nešto učini. Grasli je poručio da „visoke cene dizela ubijaju prihode farmera“ a kongresmen Tim Berčet iz Tenesija predstavio je čak i zakon kojim bi se izvoz dizela zabranio. Guverner Luizijane Džef Landri, čija država ima neke od najvećih rafinerija na svetu, založio se za privremenu zabranu u trajanju od 90 dana.

Ipak, suština onoga što Vašington zapravo hoće nije zabrana kao takva, već pritisak na rafinerije da dobrovoljno povećaju domaću ponudu. Ministar Rajt je to jasno formulisao: administracija radi sa industrijom na „jednostavnijem, dobrovoljnom, kooperativnom“ rešenju, bez pribegavanja oštrim merama koje bi smanjile proizvodnju. Američka naftna industrija je, očekivano, pozdravila taj pristup. U pismu upućenom Trampu upozorila je da bi zabrana dovela do manje proizvodnje, veće nestašice i viših cena za američke porodice, farmerе i kamiondžije.

Za Evropu, međutim, poruka je ista bez obzira na to koji glas preovlada. Ako zabrana prođe, Starom kontinentu preti ozbiljan udar na snabdevanje. Ako ne prođe, Tramp je već pokazao da je spreman da koristi izvoz energije kao polugu u političkom pregovaranju – i da će to činiti i ubuduće. Kako je za Politiko primetio jedan evropski zvaničnik, „nema sumnje da Vašington trenutno ne vodi računa o interesima svojih saveznika onoliko koliko bi to činio u normalnim vremenima“.

Istorija skokova cena nafte

Svaki veliki skok cene nafte u poslednjih 50 godina imao je isti obrazac, neku vrstu političkog zemljotresa koji bi zatresao tržište, da bi se onda posledice osećale godinama. Prvi i najdramatičniji bio je oktobra 1973. godine, kada je, nakon izbijanja Jomkipurskog rata, Organizacija arapskih zemalja izvoznica nafte uvela embargo na isporuke Sjedinjenim Državama i Holandiji. Cena nafte je tada skočila sa 2,90 dolara za barel na čak 11,65 dolara do januara 1974, gotovo četiri puta! Američka privreda je izgubila oko 2,5 odsto svog nacionalnog dohotka a nezaposlenost je porasla za skoro dva procenta. Bio je to šok od kojeg se Zapad nije oporavio godinama a upravo je taj skok, zanimljivo, otvorio vrata japanskim malim automobilima na američkom tržištu.

Drugi veliki udar došao je krajem sedamdesetih. Iranska revolucija 1978. i potom iračko-iranski rat presekli su dotok nafte iz Irana a cena je sa 13 dolara po barelu skočila na 34 dolara do 1980. Ovaj drugi naftni šok pogodio je zapadne ekonomije koje su se još oporavljale od prvog, i doveo do nove recesije i inflacije koja je pojela ušteđevine miliona ljudi.

Treći presedan dogodio se avgusta 1990. godine, kada je Irak napao Kuvajt. Cena nafte je skočila sa oko 16 dolara na više od 30 u roku od nekoliko nedelja. Analitičari su tada strahovali da bi u slučaju produžetka sukoba mogla da dosegne i 60 dolara. Iako je rat završen relativno brzo, cene su ostale nestabilne mesecima.

Najsvežiji primer je februar 2022, kada je ruska invazija na Ukrajinu gurnula cenu Brent nafte preko 100 dolara po barelu prvi put od 2014. godine a u martu je dostigla čak 129 dolara. Evropa je tada shvatila da je njena zavisnost od ruskih energenata postala politički teret, i počela je ubrzano da traži alternativne izvore.

Ono što je zajedničko svim ovim skokovima jeste da su bili politički izazvani (ratovima, embargom, revolucijama), a ne prirodnim nestašicama. I svaki put, cene se nisu vratile na staro čim je neposredna kriza prošla. Kako je Svetska banka u aprilu 2026. primetila u svom izveštaju, globalne cene energenata porasle su za 24 odsto u odnosu na prethodnu godinu, što je najviši nivo od 2022. A sadašnja kriza, izazvana ratom sa Iranom i zatvaranjem Ormuškog moreuza, ponavlja isti obrazac. Samo je ovog puta Evropa mnogo ranjivija nego ikada pre, jer je izgubila ruski kanal, dok je američki sada pod znakom pitanja.

Ko plaća cenu i šta sledi

Prvi na udaru već su evropski potrošači i privreda. U 19 zemalja članica EU zabeležene su najviše cene ikada. Najskuplje je u Danskoj i Finskoj, gde litar košta 2,56 evra, dok Nemačka beleži 2,46 evra a Francuska i Belgija oko 2,40. Posledice se već osećaju na ulicama, pa su portugalske kamiondžije 25. septembra blokirale auto-puteve ka Koimbri a francuski ribari su zatvorili luke u Nici, Setu i Gro-du-Roau. Organizatori protesta u Portugalu tvrde da je dizel od kraja februara poskupeo sa 1,59 na 2,22 evra za litar a da za neke firme gorivo čini više od polovine troškova proizvodnje.

Šta sledi zavisi od odluke koja još nije doneta. Evropska komisija je saopštila da „za sada nema konkretne nestašice dizela“ u EU, ali i da Grupa za koordinaciju nafte treba da se sastane u utorak kako bi procenila situaciju u državama članicama. Ako zabrana ipak bude uvedena, analitičari „S&P Global“ upozoravaju da bi američke rafinerije mogle da smanje preradu za oko dva miliona barela dnevno, jer bi im ostali viškovi koje ne bi mogle da izvezu. Istovremeno, trgovci su već počeli da reaguju. Zakup tankera za prevoz dizela preko Atlantika dostigao je najviši nivo od avgusta, jer se očekuje da bi cene u Evropi mogle dodatno da skoče pre nego što zabrana stupi na snagu.

Za Evropu, ovo je trenutak suočavanja sa posledicama sopstvenih odluka. Smanjenje rafinerijskih kapaciteta, sankcije Rusiji i oslanjanje na uvoz doveli su do toga da jedan jedini politički potez u Vašingtonu može da izazove lančanu reakciju iz koje nema brzog izlaza. Ako Amerika zaista zatvori slavinu, Evropa će morati da traži nove dobavljače. Indija bi u tom slučaju mogla da postane njen drugi najveći snabdevač dizelom, odmah posle Sjedinjenih Država, ali čak i tada, ona bi mogla da isporuči manje od polovine količina koje Evropa sada dobija iz Amerike. Za sada, jedino što je izvesno jeste da su cene već porasle, protesti počeli a odluka o tome kako će biti na kraju– još nije doneta.