KAKO SMO DOVDE DOŠLI: NATO U KOPENHAGENU I „RUSKA PRETNJA“

Dok su se u Kopenhagenu okupljali vojni zvaničnici 32 članice NATO, u Evropi se već mesecima unazad odvija tiša, ali dalekosežnija priprema: Britanija obnavlja ratne planove iz vremena Hladnog rata i poziva građane da drže zalihe hrane i vode, Nemačka razmatra uvođenje obaveznog služenja vojnog roka, a generalni sekretar NATO najavljuje da bi Evropa do 2030. mogla da bude u ratu sa Rusijom. Istovremeno, ruski zvaničnici – od ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova do zamenika predsednika Saveta bezbednosti Dmitrija Medvedeva – jednoglasno poručuju da Moskva nema nikakve vojne ciljeve prema Evropi i da je reč o izmišljenoj pretnji koja služi kao paravan za milijarde evra koje se slivaju u vojnu industriju. Pitanje koje se sve češće čuje u stručnim vojnim krugovima, jeste – kome odgovara da se od ove „pretnje“ strahuje?

Zašto bi Rusija napala Evropu – i zašto Evropa tvrdi da hoće

Na prvo pitanje – zašto bi Rusija napala Evropu – Moskva odgovara već mesecima, i to gotovo jednoglasno. Portparol Kremlja Dmitrij Peskov izjavio je 26. avgusta da su tvrdnje o ruskim planovima za napad na NATO „priče strave“ koje „nemaju nikakve veze sa realnošću ni sa namerama Ruske Federacije“. Zamenik ministra spoljnih poslova Aleksandar Gruško bio je još određeniji: „Rusija nema nikakvog razloga, plana ni potrebe da napadne NATO“. A kada je u avgustu 2026. direktor CIA Džon Ratklif iznenada doputovao u Moskvu, upravo je ta poruka (da ne napada NATO) bila prema nekim medijima, navodno, sadržaj njegovog upozorenja, o čemu je pisala zapadna štampa. Ali evropske prestonice, uprkos tim demantijima, ne odustaju od suprotnog narativa.

Zvaničnici EU i NATO tvrde da Moskva kroz „hibridne napade“ testira evropsku odlučnost. Visoka predstavnica EU Kaja Kalas izjavila je 16. septembra pred Evropskim parlamentom da Rusija izvodi „napade koji više nisu hibridni uopšte, već pravi napadi – sabotaže, sajber-napadi, dronovi koji zalutaju na evropsku teritoriju“. Predsednik Voјnog komiteta NATO, admiral Đuzepe Kavо Dragone otvorio je samit u Kopenhagenu rečima da je Alijansa „poslednjih nedelja i meseci ponovo videla neodgovorno ponašanje Rusije, uključujući kršenja vazdušnog prostora, incidente sa dronovima, hibridne aktivnosti i pokušaje da se testira odlučnost saveznika“. Poljski premijer Donald Tusk je 17. septembra, dan pre početka skupa u Danskoj, upozorio da Rusija planira napade dronovima ili raketama na zemlje koje podržavaju Ukrajinu, i da će te napade, kada se dogode, Moskva predstaviti kao „nesreće“ kako bi oslabila volju NATO da reaguje.

Ove dve slike: Moskva koja ponavlja da nema pretenzije i Evropa koja se sprema za njen udar, ne mogu istovremeno da budu istinite, ali obe služe svojoj svrsi. Za NATO, „ruska pretnja“ je argument za ogromna izdvajanja za odbranu i za jedinstvo koje je bilo poljuljano posle kritika američkog predsednika Donalda Trampa. Za Rusiju, zapadna militarizacija je dokaz agresivnih namera a ne odbrambena mera. Kako je primetio jedan evropski zvaničnik za Frans pres u avgustu 2026, evropske obaveštajne službe „nisu primetile rizik od ruskog napada na evropske zemlje“, ali uprkos tome, ovaj samit u Kopenhagenu posvećen je upravo pripremama za takav scenario.

SAD se izvlače, EU se naoružava

Iza kulisa najnovijeg samita NATO odvijala se tiša, ali možda i važnija promena: Amerika se polako, ali sigurno, povlači iz Evrope. General Aleksus Grinkevič, vrhovni komandant NATO snaga u Evropi, izjavio je još u maju da će „kako evropski stub Alijanse jača, to omogućiti SAD da smanje svoje prisustvo u Evropi“. A Pentagon je, prema izveštaju EnBiSi njuza od pre nekoliko dana, u završnoj fazi razmatranja plana koji predviđa povlačenje čak 25.000 vojnika iz Evrope, što je gotovo trećina trenutnog američkog kontingenta od oko 80.000 ljudi. Nemačka, Italija i Španija, gde se nalaze najveće američke baze, bile bi najteže pogođene.

Sa druge strane, Evropa je odgovorila novcem, i to ozbiljnim sumama. Evropski parlament je 15. septembra odobrio paket zakona koji treba da ubrza odbrambene investicije vredne do 800 milijardi evra u naredne četiri godine, u okviru plana „RiArm Jurop“. Cilj je jasan: da Evropa bude sposobna da se brani i kada američka zaštita oslabi. Na samitu u Ankari u julu, evropski saveznici i Kanada već su povećali ulaganja u ključne odbrambene potrebe za više od 139 milijardi dolara.

Ali ovo nije samo pitanje novca, reč je o promeni filozofije. Američki državni sekretar Marko Rubio, navodno, u junu je intervenisao kada je Pentagon pokušao da objavi planove o velikom povlačenju, jer je procenio da bi to oslabilo pregovaračku poziciju Vašingtona. U međuvremenu, Trampova administracija istovremeno razmatra i ekonomske sporazume sa Rusijom pre kraja rata u Ukrajini, što je zaokret od prošlogodišnje pozicije da će poslovi sa Moskvom doći tek posle mira. Drugim rečima, dok se Amerika povlači iz Evrope, ona istovremeno traži način da se približi Rusiji – a Evropa, sve svesnija te činjenice, ubrzano se naoružava.

Britanija: ratna knjiga, mobilizacija i pukotine

Dok su se vojni zvaničnici okupljali u Kopenhagenu, London je već mesecima unazad vodio sopstvenu, tišu pripremu, i to onu koja ne uključuje samo vojsku, već i čitavo društvo. Načelnik britanskih oružanih snaga, maršal avijacije Ričard Najton izjavio je još u aprilu da London radi na novoj verziji „Vladine ratne knjige“, sveobuhvatnog plana koji bi, po uzoru na Hladni rat, pripremio ne samo vojsku i policiju, već i bolnice, škole i industriju za prelazak u ratno stanje. Prva mornarička lordica, generalica Gvin Dženkins poručila je u februaru da Kraljevska mornarica mora da poveća borbenu spremnost i da Ujedinjeno Kraljevstvo ima „otvorenu i ranjivu severnu granicu“, sa Škotskom na prvoj liniji odbrane od ruske flote.

Novac za tu pripremu je, po svemu sudeći, obezbeđen, i to u iznosima koji premašuju sve što je Britanija izdvajala za odbranu u poslednjih 30 godina. Bivši premijer Kir Stamer je 29. juna predstavio investicioni plan od čak 298 milijardi funti za naredne četiri godine, uključujući dodatnih 15 milijardi funti za bespilotne letelice, nuklearno odvraćanje i novi lovac šeste generacije. Do 2029. britanska odbrana trebalo bi da dostigne 2,7 odsto u BDP-u, a do 2035. i 3,5 odsto – što je nivo koji London nije imao od vremena Hladnog rata.

Ali ono što ovu pripremu čini posebno ranjivom jeste pitanje ljudi. Anketa koju je u julu objavio list Dejli telegraf pokazala je da bi samo šest odsto Britanaca dobrovoljno uzelo oružje u slučaju invazije, dok 52 odsto građana smatra da nije sposobno da se bori zbog godina ili zdravstvenog stanja. Profesor strateških studija Endru Mihta sa Univerziteta Florida ocenio je da su Britanci „demilitarizovani, prvenstveno mentalno“, i da političke elite godinama nisu bile iskrene prema javnosti o ozbiljnosti situacije. U međuvremenu, rusko Ministarstvo spoljnih poslova otvoreno optužuje London da „gura Evropu ka direktnom sukobu“ sa Moskvom, ali istovremeno dodaje da Britanci „sami ne nameravaju da uđu u vatru“ i da nemaju dovoljno ekonomske i vojne moći za tako nešto.

Ta unutrašnja pukotina (između ambicioznih ratnih planova i društva koje očigledno nije spremno za žrtvu), možda je i najava onoga što sledi. Jer, kako je primetio jedan ruski analitičar, nad Britanijom već lebdi „senka poraza“ a pitanje Škotske, Velsa i Severne Irske, gde zagovornici nezavisnosti sve glasnije traže izlazak iz Velike Britanije i povratak u EU, moglo bi da se pokaže kao mnogo ozbiljnija pretnja od one koja se, navodno, krije iza ruskih granica.

Gde će planuti i ko će platiti cenu

Ako se veliki sukob ikada bude ponovo rasplamsao na evropskom tlu, najverovatnija mesta njegovog izbijanja već su ocrtana, i to ne u Moskvi, već u analizama zapadnih obaveštajnih struktura. Institut za proučavanje rata (ISW) u izveštaju od 17. septembra, upozorava da bi ruska vojska mogla da izvede ograničen vazdušni, raketni ili dronovski napad na jednu ili više baltičkih zemalja, sa ciljem da testira odlučnost NATO i njegovu sposobnost da aktivira član 5, o čemu je Balkanmagazin već pisao. Baltičke države su još u maju, nakon niza incidenata sa dronovima koji su zalutali iz pravca Rusije i Belorusije, zatražile da NATO misija vazdušne policije preraste u pravu misiju vazdušne odbrane. Sledeća na listi potencijalnih žarišta je Moldavija. Ruski zamenik ministra spoljnih poslova Mihail Galuzin izjavio je u avgustu da će Moskva svaku oružanu provokaciju protiv Pridnjestrovlja smatrati napadom na Rusiju i odgovoriti „svim raspoloživim sredstvima“. Ni Gruzija nije izuzetak. EU je 18. septembra oštro osudila izbore u Južnoj Osetiji i upozorila da ruski potezi predstavljaju „korake ka budućoj ilegalnoj aneksiji“.

Ali ono što je možda najvažnije za razumevanje suštine ove igre jeste pitanje: kome rat zapravo ide u prilog? Analiza zagrebačkog Novog lista od 18. jula otkriva da su na samitu NATO u Ankari sklopljeni ugovori vredni više od 50 milijardi dolara za nabavku oružja i opreme, dok su se članice istovremeno obavezale na dalje širenje proizvodnih kapaciteta. Kako je taj list primetio, evropske države istovremeno finansiraju sopstvenu militarizaciju, kupuju američku vojnu opremu i plaćaju najskuplje energente, dok najveći dobitnici postaju upravo američki vojno-industrijski i energetski sektor. Podaci Francuske fondacije za strateške studije to potvrđuju: američki izvoz oružja dostigao je 2024. rekordnih 319 milijardi dolara a Evropa je bila najveće tržište, sa ugovorima koji su skočili sa 10 milijardi dolara u 2020. na 43 milijarde u 2024. godini. Čak i kada se oružje proizvodi u Evropi, ključne tehnologije, licence i lanci snabdevanja ostaju u rukama američkih kompanija, što znači da profit i dalje teče preko Atlantika.

Ako rat izbije, žrtveno jagnje bi, po svemu sudeći, ponovo bili oni koji su najmanje krivi – Ukrajinci koji već petu godinu nose teret rata o čijem toku i kraju ne odlučuju sami, i Poljaci koji su se sami ponudili kao prednja linija odbrane. Nemačka koja je u januaru 2026. uvela novi model služenja vojnog roka i planira da do 2035. poveća broj vojnika na 260.000 aktivnih i 200.000 rezervista, i koja je do sada dala oko 100 milijardi evra za Ukrajinu (najviše od svih evropskih zemalja), mogla bi da se nađe u ulozi države koja plaća najveću cenu a da nikada ne sedi za stolom gde se odlučuje.

Kako je upozorio finski poslanik u Evropskom parlamentu Mika Aaltola, „u Evropi postoji mnogo ranjivih meta“, od operacija dronovima u Baltičkom moru do incidenata u Arktiku, a ako ne bude prekograničnog napada, SAD bi mogle da savetuju Evropu da sedne za pregovarački sto, što bi Moskvi odgovaralo ako bi time dobila na vremenu i odložila nove sankcije. U tom svetlu, samit u Kopenhagenu nije priprema za rat, nego priprema za svet u kojem Evropa plaća cenu, Amerika se izvlači a Rusija čeka. A obični ljudi, oni čija se bezbednost prodaje kao roba, ostaju da žive sa posledicama.