KAKO SMO DOVDE DOŠLI: IZAZOV ZA MEKANSKI SPORAZUM I KRIZA U JEMENU

Kada je pobunjenički pokret jemenskih Huta (koji uživa podršku Irana), 8. septembra lansirao desetine balističkih raketa i dronova na saudijske gradove Abha, Hamis Mušajt, Džazan i Nadžran, ranivši najmanje 73 osobe i zapalivši postrojenja saudijske naftne kompanije „Aramko“, Rijad se našao pred jednim od najtežih bezbednosnih izazova u poslednjih nekoliko godina. Ubrzo zatim, 11. septembra, Saudijska Arabija je iz predostrožnosti zatvorila naftovod Istok–Zapad, ključnu arteriju kojom se dnevno transportuje četiri do pet miliona barela nafte, odnosno – oko četiri do pet odsto globalne ponude.

Iako su napadi dronovima na naftovod, kako tvrde Rijad i Bagdad, stigli iz Iraka a ne iz Jemena, kontekst je isti: Huti su istovremeno preuzeli kontrolu nad ostrvom Perim u moreuzu Bab el Mandeb, čime su se direktno približili jednoj od najvažnijih pomorskih tačaka na svetu. A upravo Mekanski savez, potpisan 7. avgusta između Saudijske Arabije, Turske i Pakistana, predviđa da se napad na jednu članicu smatra napadom na sve tri. Sada je taj savez na prvom, pravom testu.

U isto vreme, sukob u Jemenu sve više otkriva i svojevrsnu pukotinu unutar Zaliva: dok Rijad podržava međunarodno priznatu vladu i zalaganje za jedinstvenu državu, Abu Dabi stoji iza separatističkog Južnog prelaznog saveta koji teži nezavisnosti juga.

Šta se zapravo dogodilo u Jemenu

Ono što se poslednjih dana dešava na jugu Arabljanskog poluostrva nije izolovan incident, već najnoviji izliv sukoba koji tinja već više od decenije – a koji je sada, u senci američko-izraelskog rata protiv Irana, dobio potpuno novu dimenziju. Jemenski Huti koji kontrolišu najveći deo severa zemlje, u julu su proglasili pomorsku blokadu Saudijske Arabije u Crvenom moru a potom, tokom avgusta i septembra, izveli niz napada na saudijske gradove i naftnu infrastrukturu. Iako je bilo i ranijih incidenata tokom protekle decenije, ovo je najozbiljnija eskalacija od 2022. godine, kada je uz posredovanje Ujedinjenih nacija postignuto primirje koje je, makar na papiru, zaustavilo veliki rat.

Da bi se razumela priroda ovog sukoba, mora se poći od verske i političke strukture Jemena. U zemlji od oko 32 do 40 miliona stanovnika, oko 65 odsto čine muslimani-suniti, a 30 do 45 odsto zaiditski šiiti – grana islama koja je istorijski bila dominantna na severu zemlje. Huti, čije je zvanično ime „Ansar Alah“ („Božiji pomagači“), pripadaju upravo zaiditskoj tradiciji, a njihovo nezadovoljstvo centralnom vlašću u prestonici Sani kulminiralo je 2014, kada su zauzeli glavni grad i prisilili međunarodno priznatu vladu da pobegne na jug. Od tada, zemlja je podeljena na dva dela: sever pod kontrolom Huta i jug pod kontrolom vlade koja uživa podršku Rijada i, do nedavno, Abu Dabija.

Ekonomska cena ovog sukoba je razorna. Jemen je i pre rata bio najsiromašnija zemlja arapskog sveta a višegodišnje borbe, blokade i nestabilnost gurnule su milione ljudi na ivicu gladi. Prema podacima UN, sukob je od 2014. odneo stotine hiljada života a humanitarna kriza u Jemenu smatra se jednom od najgorih na svetu. U poslednjih nedelju dana, prema podacima Međunarodne organizacije za migracije, gotovo 20.000 ljudi napustilo je svoje domove, dok su borbe oko luke Hodeida, ključne za snabdevanje Huta, ostavile stotine mrtvih.

Na unutrašnjem planu, vlast u Jemenu je podeljena i na ličnom i na političkom nivou. Međunarodno priznata vlada koja danas sedi u Adenu, formalno je predstavljena kroz Predsednički savet, telo formirano 2022. kako bi se ujedinio anti-hutijevski front. Na čelu tog saveta je Rašad al Alimi, dok je jedan od najuticajnijih članova Tarek Saleh, nećak bivšeg predsednika Alija Abdulaha Saleha, koji kontroliše snage na zapadnoj obali. Sa druge strane, Huti su uspostavili sopstveni paralelni sistem vlasti, sa Vrhovnim političkim savetom i vojskom koja je, kako pokazuju nedavni događaji, znatno ojačala zahvaljujući iranskoj podršci.

Kad svako vuče na svoju stranu

Uloge regionalnih sila su, međutim, ono što ovaj sukob čini posebno složenim. Saudijska Arabija od 2015. predvodi vojnu koaliciju koja podržava vladu u Adenu, dok Iran, prema brojnim izvorima, već godinama naoružava i obučava Hute. Prema izveštaju Rojtersa od 11. septembra, iranska Revolucionarna garda direktno je pomogla Hutima u njihovom napredovanju ka Crvenom moru, uključujući i nedavno zauzimanje luke Moha. Jedan od iranskih zvaničnika koji je za Rojters govorio pod uslovom da ostane anoniman, priznao je da su „sastanci sa saveznicima, uključujući Hute, održani“ i da je napredovanje ka Mohi „pomoglo Iranu tako što je povećan pritisak na SAD i Saudijsku Arabiju“. Iranski ministar spoljnih poslova nije želeo da komentariše ove navode, ali je Teheran ranije javno poricao da daje vojne instrukcije Hutima, nazivajući ih „saveznicima“ a ne „posrednicima“.

Međutim, ono što se često previdi jeste duboka pukotina unutar samog zalivskog bloka. Dok Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati formalno sarađuju u koaliciji protiv Huta, njihovi interesi u Jemenu odavno se razilaze. Rijad podržava međunarodno priznatu vladu i zalaganje za jedinstveni Jemen, dok Abu Dabi, kako tvrde brojni analitičari i izveštaji, stoji iza separatističkog Južnog prelaznog saveta (JPS), grupe koja se zalaže za nezavisnost južnog dela zemlje. Ovo rivalstvo eskaliralo je krajem decembra 2025, kada su saudijski zvaničnici optužili UAE da podržavaju separatiste a potom izveli vazdušni udar na navodnu pošiljku oružja iz Abu Dabija. Do januara 2026, lider JPS-a Ajdarus al Zubajdi bio je prisiljen da pobegne iz Jemena a grupa je formalno raspuštena – ali tenzije između dve zalivske monarhije nisu nestale.

Ova pukotina ima direktne posledice na tok sukoba. Ostaci JPS-a koji su se povukli u svoju bazu u provinciji Dhala, navodno su počeli da prodaju oružje Hutima kako bi se borili protiv vladinih snaga – što je scenario koji bi, u normalnim okolnostima, bio nezamisliv. Drugim rečima, rivalstvo između Rijada i Abu Dabija stvorilo je prostor u kojem čak i najčudniji savezi postaju mogući a upravo ta dinamika čini jemenski sukob sasvim nepredvidivim.

Šta predviđa Mekanski savez i zašto je potpisan

Pakt iz Meke koji su potpisali saudijski prestolonaslednik Muhamed bin Salman, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan i pakistanski premijer Šebaz Šarif, počiva na jednoj ključnoj rečenici – napad na bilo koju od tri zemlje smatra se napadom na sve tri. Turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan opisao je tu obavezu kao „tehnički identičnu“ članu 5 NATO ugovora, ali je odmah dodao i ključnu razliku: za razliku od NATO, ovaj pakt ne podrazumeva automatsku vojnu reakciju, već obavezuje članice na međusobne konsultacije kako bi se utvrdili obim i oblik pomoći. Uz to, tekst sporazuma predviđa i osnivanje zajedničkog sekretarijata sa sedištem u Saudijskoj Arabiji koji će prve tri godine voditi pakistanski generalni sekretar, kao i jačanje odbrambene industrije, zajedničke vojne vežbe i razmenu obaveštajnih podataka.

Ono što ugovor izričito ne predviđa jesu zajednička komanda, stalne združene snage ili zajednički budžet – a nema ni pomena o nuklearnom kišobranu, iako je Pakistan jedina nuklearna sila u savezu. Zato analitičari poput Alison Majnor iz Atlantskog saveta upozoravaju da je malo verovatno da bi ovaj savez mogao da obezbedi „sveobuhvatan i potpuno integrisan vojni odgovor“ kakav pruža NATO.

Razlog za potpisivanje leži u tri stvari koje su se poklopile: rat SAD i Izraela protiv Irana od 28. februara ove godine razorio je iluziju da američki bezbednosni kišobran može sam da zaštiti Zaliv, iranski projektili su više puta gađali saudijsku teritoriju, a Rijad je odlučio da potraži partnere koji neće oklevati – ili neće morati da pitaju Vašington za dozvolu.

Sunitski „papirni tigar“

Prvi pravi test Mekanskog saveza pokazao je ono što su mnogi analitičari slutili – deklarativna obaveza i vojna spremnost nisu isto. Iako su se vojni predstavnici tri zemlje sastali u Rijadu neposredno nakon napada i razgovarali o koordiniranom odgovoru, pakistanski izvori su odmah naglasili da bi eventualna vojna pomoć bila ograničena isključivo na odbranu saudijske teritorije, bez ulaska u Jemen. Portparol pakistanskog Ministarstva spoljnih poslova Sajad Haider Khan bio je još jasniji na konferenciji za novinare 10. septembra: „Trenutno se ne vode razgovori o potencijalnom vojnom reagovanju.“ Umesto vojnog odgovora, Islamabad je poslao poruku Teheranu, tražeći da iskoristi svoj uticaj i zaustavi napade Huta, što je potez koji je otkrio – suštinsko povlačenje Pakistana zbog mogućnosti direktnog sukoba sa iranskim saveznicima.

Sa turske strane, reakcija je bila još suzdržanija. Ministar spoljnih poslova Hakan Fidan razgovarao je telefonom sa saudijskim kolegom Fajsalom bin Fahranom, ali Ankara je ostala pri diplomatskoj osudi i pozivu na uzdržanost. Indijski mediji otvoreno su postavili pitanje da li je „sunitski NATO“ samo „papirni tigar“, dok analitičari podsećaju da pakt, za razliku od NATO, ne predviđa automatsku vojnu reakciju niti zajedničku komandu. Bivši indijski zvaničnik Anand Arni ocenio je za Telegraf Indija da „ni Pakistan ni Turska ne bi želeli da uđu u ovaj sukob“ i da bi, ukoliko Rijad insistira na aktiviranju sporazuma, taj pakt jednostavno „usahnuo“. Za sada, obe zemlje ostaju pri onome što jedan pakistanski izvor opisuje kao „delovanje kada dođe vreme“, što u praksi znači da će Mekanski savez verovatno ostati na nivou političke solidarnosti a ne vojne intervencije.

Huti, rivalstvo Rijada i Abu Dabija i budućnost Jemena

Dok su projektili padali na saudijske gradove prošle nedelje, u senci se odvijala još jedna, tiša bitka – ona između Rijada i Abu Dabija koja je od decembra prošle godine prestala da bude tajna. Naime, Saudijska Arabija je 30. decembra 2025. bombardovala luku Al Mukala, kako pomenusmo, gađajući pošiljku oružja koju su Emirati poslali JPS-u, separatističkoj grupi koja se bori za nezavisnost juga Jemena. Bio je to prvi direktan vojni sukob između dve zalivske monarhije a usledio je nakon što su snage JPS-a, uz podršku Abu Dabija, u decembru zauzele dve južne provincije i predsedničku palatu u Adenu. Saudijska Arabija je odgovorila vazdušnim udarima na položaje JPS-a u Hadramutu a lider te grupe Al Zubaidi, pobegao je iz Jemena u januaru uz, kako tvrdi Rijad, pomoć Emirata.

Ovo nije bio izolovan incident – to je kulminacija višegodišnjeg razilaženja u vizijama regionalnog poretka, gde Saudijska Arabija insistira na stabilnosti i jedinstvu Jemena, dok Emirati grade ono što analitičari nazivaju „osovinom secesionista“. Kristijan Kouts Ulriksen sa Univerziteta Rajs ocenjuje da je ovo „dublja borba za moć koja može da razbije ceo region“.

Za sada, tenzije između Rijada i Abu Dabija ostaju jedan od ključnih faktora koji će odrediti da li će Jemen ikada ponovo biti jedinstvena država – ili će se trajno podeliti na sever pod Hutima i jug pod uticajem Emirata.