KAKO SMO DOVDE DOŠLI: SVET POVLAČI ZLATNE REZERVE IZ SAD

Kada je holandska centralna banka prošle nedelje objavila da je tokom prethodnih šest meseci iz severnoameričkih trezora povukla čak 86 tona zlata u vrednosti od oko 12 milijardi dolara, svet je ostao zatečen. Kao razlog navedena je „povećana geopolitička nestabilnost“ i potreba da se zlato smesti negde gde se njime najlakše trguje a to je - London. Ipak, Holandija nije usamljena – Francuska je već ranije ove godine iz Njujorka povukla 129 tona zlata, Nemačka je pre nekoliko godina iz SAD premestila 300 tona a Turska je 2017. povukla svo svoje zlato iz Federalnih rezervi. Pitanje koje se postavlja nije više da li se veruje Americi, već – ko je sledeći?

Zašto je Holandija baš sada reagovala

Predsednik Centralne banke Holandije Olaf Slejpen izjavio je da je ovaj potez bio „neophodan kako bi se ojačala otpornost i spremnost“ države, dodajući da, iako banka pretpostavlja da nikada neće morati da koristi zlato, ipak mora da bude spremna.

Iako banka nije precizirala na šta tačno misli pod „geopolitičkim tenzijama“, analitičari ukazuju na dva ključna faktora: američki rat protiv Irana koji traje od 28. februara ove godine, i višemesečni trgovinski rat SAD sa Kanadom koji je eskalirao u avgustu uvođenjem dodatnih carina od 50 odsto na kanadsku robu u vrednosti od oko 20 milijardi dolara.

Karsten Menke, analitičar švajcarske kompanije „Julius Baer“, ocenio je da potez Holandije „odražava sve veći fokus centralnih banaka na otpornost, operativnu spremnost i diverzifikaciju rezervi u svetu u kojem se geopolitički rizici percipiraju izraženijim nego pre nekoliko godina“.

Holandska banka je istakla i čisto praktičan razlog: zlato koje se čuva kod Banke Engleske „smatra se najlakšim na svetu za trgovinu“ i dostupnije je u kriznoj situaciji nego da je ostalo u Americi ili Kanadi.

Ko je sve i kada povukao svoje zlato

Maltene, neposredno pre Holandije, između jula 2025. i januara 2026, Francuska je kroz 26 zasebnih transakcija prodala 129 tona zlata koje je držala u Njujorku, vrednih oko 13 milijardi evra, i istu količinu kupila na evropskom tržištu, smestivši je u Pariz. Guverner Banke Francuske Fransoa Vileroa de Galo insistirao je da ovo „nije bila politička odluka“, već isključivo tehnički potez – stare poluge više nisu zadovoljavale međunarodne trgovinske standarde a rekordno visoka cena zlata u tom periodu omogućila je banci da ostvari kapitalnu dobit od čak 12,8 milijardi evra, i sa gubitka od 7,7 milijardi u 2024. pređe na dobit od 8,1 milijardu u 2025. godini. Ipak, vreme završetka operacije – januar 2026, samo nekoliko nedelja pre nego što su SAD i Izrael krajem februara pokrenuli napade na Iran – deluje kao da nije baš slučajno, pa su mnogi stručnjaci ovaj potez protumačili kao signal da Evropa želi veću kontrolu nad svojom strateškom imovinom.

Još ranije, Nemačka je pokrenula najveće povlačenje rezervi u istoriji – 2013. godine Bundesbanka je odlučila da iz SAD i Francuske vrati ukupno 674 tone zlata u Frankfurt a operacija je završena 2017, kada je iz Njujorka vraćeno 300 tona a iz Pariza 105. Danas, međutim, Nemačka i dalje drži ogromnih 1.236 tona zlata u trezorima Federalnih rezervi u Njujorku, što čini više od trećine njenih ukupnih rezervi i predstavlja najveći pojedinačni strani zalog zlata pod američkim nadzorom. Pritisak na Bundesbanku da i to zlato vrati kući, u poslednjih godinu dana znatno je porastao. Emanuel Menh, ugledni ekonomista i bivši direktor istraživanja Bundesbanke, ocenio je da je u sadašnjim političkim okolnostima „rizično“ držati toliko zlata u SAD, dok je Mihael Jeger, predsednik Evropskog udruženja poreskih obveznika, upozorio da bi nepredvidivi potezi američkog predsednika mogli dovesti do toga da Bundesbanka „izgubi nesmetan pristup sopstvenim rezervama“.

Najdramatičniji potez izvela je Turska – 2017. i 2018. godine. Turska centralna banka povukla je svo svoje zlato iz Federalnih rezervi u Njujorku, kao i iz Banke za međunarodna poravnanja, a potom je 2018. iz Londona izvukla još 104 tone, smestivši svo zlato u trezore berze u Istanbulu. Taj potez usledio je u jeku diplomatske krize između Ankare i Vašingtona, a turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je tada otvoreno pozivao da se međunarodni krediti umesto u dolarima zasnivaju na zlatu, rekavši da „zlato nikada u istoriji nije bilo oruđe ugnjetavanja“.

Treba podsetiti i da je Srbija u julu 2025. vratila celokupne zlatne rezerve vredne oko šest milijardi dolara, u domaće trezore, čime se pridružila rastućem nizu zemalja koje procenjuju da je geopolitička cena čuvanja zlata u inostranstvu, postala previsoka.

Zašto se i otkada zlato čuva u Americi

Da bismo razumeli težinu holandskog poteza, moramo se vratiti na sam početak – na 1944. godinu, kada je na konferenciji u Breton Vudsu u Nju Hempširu rođen novi svetski finansijski poredak. Tada je utvrđeno da se dolar vezuje za zlato po ceni od 35 dolara za uncu a sve ostale valute za dolar, čime je Amerika postala „finansijski žandar“ sveta. Kako je posle Drugog svetskog rata Evropa tonula u obnovu a strah od  Sovjetskog Saveza rastao, evropskim zemljama je delovalo sasvim logično, pa čak i neophodno, da svoje zlatne rezerve čuvaju u bezbednim američkim trezorima. Ekonomski stručnjak Beri Ajhengrin, sa Univerziteta Berkli, objašnjava da je evropsko zlato počelo da pristiže u Njujork već pedesetih godina, jer je koštalo da se zlato prevozi brodom ili avionom i osigurava, dok su ga Federalne rezerve čuvale besplatno, pa je držanje zlata u Americi bila najisplativija opcija.

Danas se zlato stranih centralnih banaka u Sjedinjenim Državama čuva na dva mesta: u podzemnoj komori Federalnih rezervi Njujork na Menhetnu, dubokoj 25 metara, zaštićenoj čeličnim cilindrom od 90 tona; i u čuvenom Fort Noksu u Kentakiju, utvrđenju iz 1936. koje može da izdrži nuklearni udar a čija glavna vrata teška 22 tone, može da otvori samo nekoliko ljudi istovremeno, jer niko ne zna ceo kod.

U njujorškom trezoru se, prema podacima Federalnih rezervi iz 2024, nalazi oko 507.000 zlatnih poluga ukupne težine od 6.331 tone, od kojih ogroman deo pripada stranim vladama i centralnim bankama, dok se u Fort Noksu čuva oko 4.580 tona američkog zlata. Zanimljivo je da Federalne rezerve uopšte ne poseduju sopstveno zlato. Ono je, na osnovu Zakona o zlatnim rezervama iz 1934, preneto u vlasništvo Ministarstva finansija a Federalne rezerve samo čuvaju tuđe zlato.

Sigurno mesto ili zamka

Ova praksa, međutim, vremenom je počela da liči na zamku. Kako objašnjava jedan ruski analitičar, SAD su na taj način „zapravo zaplenile evropsko zlato, uskladištile ga kod sebe i time povećale sopstvenu finansijsku nezavisnost a oslabile pozicije drugih evropskih zemalja, učinivši ih zavisnim od SAD“.

Još šezdesetih godina prošlog veka, francuski predsednik Šarl de Gol uvideo je istu stvar – poslao je ratni brod u Njujork sa dolarima, zamenio ih za zlato i vratio ga u Pariz, jer je, kako je smatrao, Amerika koristila svoju valutnu prevlast da bi svet pretvorila u sopstveno skladište. Njegov primer su sledile i druge evropske zemlje, što je dovelo do ozbiljnog odliva zlata iz Amerike i na kraju do takozvanog "Niksonovog šoka" 1971. godine, kada je predsednik Ričard Nikson jednostrano ukinuo konvertibilnost dolara u zlato i time, praktično, srušio bretonvudski sistem.

Više od pola veka kasnije, istorija se, po svemu sudeći, ponavlja, ali u novom obliku. Umesto da, poput De Gola, šalju ratne brodove, centralne banke jednostavno premeštaju svoje zlatne rezerve iz Njujorka u London ili ih dovlače kući, navodeći kao razlog „geopolitičke tenzije“ i potrebu za „operativnom spremnošću“. Međutim, kako su primetili analitičari, iza tehničkih razloga krije se jedan mnogo dublji strah – da bi administracija Donalda Trampa, u slučaju eskalacije sukoba, mogla da blokira pristup evropskom zlatu, kao što je to već učinila sa ruskim deviznim rezervama, ili da ga jednostavno iskoristi kao sredstvo pritiska. Zato Holandija, Nemačka, Francuska i druge zemlje sve glasnije postavljaju isto pitanje – ako je zlato najsigurniji zaklon u vreme krize, koliko je zapravo sigurno ako ga čuva neko ko u toj istoj krizi možda neće biti na našoj strani?

Šta ovo znači za svet u budućnosti

Kada centralne banke počnu da povlače zlato iz Amerike, to nije samo tehnička operacija – to je signal koji se čita u svim prestonicama sveta. Za Sjedinjene Države, ovaj trend predstavlja ozbiljan udarac na jedan od stubova njihove moći: poverenje u sigurnost i pouzdanost američkog finansijskog sistema.

Kako su primetili analitičari sa Univerziteta u Pekingu, SAD se nalaze u procesu „aktivnog rušenja sopstvenog hegemonskog sistema kako bi ponovo akumulirale snagu“, a povlačenje zlata iz američkih trezora samo je jedan od simptoma tog procesa. Profesor Ju Sjaotjan, sa Univerziteta Cinghva, procenjuje da se trenutno nalazimo u periodu u kojem je „Paks Amerikana“ (američki svetski poredak), okončan, ali da „postameričko doba“ još nije nastupilo, što znači da je svet ušao u neizvesnu tranziciju.

Analitičari Instituta za strateške studije u Singapuru upozoravaju da je Trampova politika „odbacivanje sistema koji je Amerika sama stvorila“, i da svet više ne može da računa na SAD kao na pouzdanog čuvara globalnih pravila.

Za London, povlačenje zlata iz Njujorka donosi neočekivanu dobit. Banka Engleske postaje sve važnije središte za trgovinu zlatom a analitičar Julius Baera procenjuju da će se ovaj trend nastaviti jer Holandija „verovatno nije poslednja“. Za ostatak sveta, poruka je jasna: više nije dovoljno da imate zlato – morate da imate i kontrolu nad njim, a to će zemlje poput Kine, Indije i Rusije, koje već decenijama grade sopstvene zlatne rezerve, dočekati kao potvrdu sopstvene strategije. Na kraju, kako su primetili analitičari Njujork tajmsa, američki napad na Iran pokazao je da su SAD „opasno prekoračile svoje mogućnosti“, a povlačenje zlata iz SAD samo je još jedna potvrda da se svet suočava sa krajem jedne epohe i početkom nove, u kojoj će zlato ponovo imati onu ulogu koju je imalo pre Breton Vudsa. Opet će biti krajnje sredstvo sigurnosti – kada sve drugo otkaže.