KAKO SMO DOVDE DOŠLI: ZAŠTO JE DIREKTOR CIA BAŠ SADA DOLAZIO U MOSKVU

Kada je 25. avgusta na moskovski aerodrom „Vnukovo“ sleteo američki vojni transportni avion bez ikakvih oznaka i bez prethodne najave, malo ko je slutio da se u njemu nalazi direktor Centralne obaveštajne agencije Sjedinjenih Država. Džon Ratklif je u ruskoj prestonici proveo svega nekoliko sati, sastao se sa šefovima ruske Federalne službe bezbednosti (FSB) i Spoljnoobaveštajne službe (SSR), a potom se vratio u Rigu iz koje je i poleteo.

Kremlj je potvrdio da je do susreta došlo, ali je odbio da kaže o čemu se razgovaralo, dok je američki predsednik Donald Tramp posetu opisao kao „polurutinsku“. Ipak, američki mediji, pozivajući se na izvore upoznate sa sastankom, preneli su sasvim drugačiju priču – Ratklif je ruske zvaničnike upozorio da ne napadaju bilo koju članicu NATO alijanse, jer su procene Vašingtona da bi Moskva u narednim godinama mogla da izvede „ograničeni napad“ na baltičke države ili Poljsku, kako bi testirala član 5. Severnoatlantskog ugovora. Ruski, pak, analitičari sumnjaju da SAD ovim podstiču Moskvu na napad, kako bi Tramp konačno rešio „rusko pitanje“ i možda pokazao evropskim savaznicima iz NATO da ne mogu da se odbrane bez Amerike.

Zašto Ratklif a ne Vitkof i Kušner

Kada je svet saznao šta se dogodilo, prvo pitanje koje se nametnulo bilo je – zašto baš on a ne specijalni izaslanik Stiv Vitkof i predsednikov zet Džared Kušner koji su do tada bili glavni Trampovi pregovarači za Rusiju i Ukrajinu? Odgovor leži, kako se čini, u sasvim drugačijoj prirodi poruke koju je Vašington želeo da pošalje Kremlju. Dok su Vitkof i Kušner do sada u Moskvu donosili pregovaračke predloge i poslovne aranžmane (Vitkof je, podsetimo, Moskvu posetio čak sedam puta i u više navrata se sastajao i sa ruskim predsednikom), Ratklif je, kažu, doneo nešto drugo – sirove obaveštajne procene o stvarnom stanju ruske vojske na ukrajinskom frontu. Razlog zbog kojeg je izbor pao upravo na njega, kako prenosi Kijev Post pozivajući se na izvore, jeste taj što Ratklif kao bivši obaveštajac i direktor CIA donosi drugačiji set veština za pregovarački sto – onakav kakav bi bivši agent KGB-a, kakav je Vladimir Putin, mogao da shvati ozbiljnije od uobičajenih diplomatskih kanala.

Pritom, Vitkof i Kušner su u avgustu bili prilično zauzeti iranskim pregovorima koji su, kako je iranski ministar spoljnih poslova Abas Araghči opisao, podrazumevali „razmenu poruka preko pakistanskih i katarskih posrednika“. Kušner je, uz to, avgust proveo i u Vašingtonu, sastajući se sa demokratskim liderom u Predstavničkom domu Hakimom Džefrisom kako bi razgovarali o mogućim tačkama dogovora uoči novembarskih izbora. Ruski zvaničnici su, iako su Vitkofa i Kušnera više puta nazivali „dobrodošlim gostima“, već sredinom avgusta potvrdili da tačni datumi njihove posete nisu dogovoreni. Portparol Kremlja Dmitrij Peskov je 19. avgusta izjavio da „još nema konkretnih datuma“ za njihov dolazak, dok je portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova dodala da u Moskvi nisu primili nijedan konkretan predlog za sastanak sa američkim pregovaračima. Upravo u tom vakuumu – kada su uobičajeni diplomatski kanali bili ili zauzeti ili nisu donosili rezultate, izgleda da se pojavila potreba da neko drugi, sa drugačijim autoritetom, prenese poruku koju diplomatske note više nisu mogle da isporuče.

Tramp posetu prećutao i savetnicima

Ono po čemu se ova poseta izdvaja od svih dosadašnjih, jeste stepen tajnosti koji je okruživao ceo poduhvat. Tramp je, kako piše Vol strit džurnal pozivajući se na upućene izvore, direktora CIA poslao u Moskvu lično, ali o tome nije unapred obavestio čak ni svoje najbliže saradnike ni vrhunske vojne komandante, koji su tako ostali u mraku i o poruci koju je Ratklif nosio Rusiji. Visoki zvaničnici Bele kuće i Pentagona,  koji bi inače bili redovno obaveštavani o ovakvim misijama, nisu znali za putovanje sve dok avion već nije sleteo u Moskvu. Sam Tramp je posetu kasnije opisao kao „polurutinsku“, rekavši da je Ratklif „fantastičan momak“ i da nije putovao zbog pretnji Rusije NATO-u ili Britaniji, ali je istovremeno priznao da bi iz toga „nešto moglo da proizađe“.

Kremlj je, sa svoje strane, prvo tvrdio da nema informaciju o sletanju američkog vojnog aviona na aerodrom „Vnukovo“, da bi već sledećeg dana portparol Dmitrij Peskov potvrdio da je reč o kontaktima između obaveštajnih službi, uz napomenu da nije bilo susreta sa Putinom i da je još rano govoriti o uticaju ove posete na dublju krizu u odnosima dve zemlje.

Ono što posebno intrigira analitičare jeste činjenica da je Ratklif, pre nego što je uopšte krenuo u Moskvu, razgovarao sa ukrajinskom stranom i uverio je da će proučiti stav Moskve i da neće pristajati na ustupke. Ovo su izvori Njujork tajmsa opisali kao ključni preduslov za bilo kakav napredak. Istovremeno, Vašington je od Kijeva zatražio da u periodu od 23. do 26. avgusta ne izvodi udare na Moskvu i Sankt Peterburg, što je dodatni pokazatelj koliko je ova misija bila osetljiva.

U čitavoj ovoj priči, kako je primetio dopisnik BiBiSija, nema ničeg rutinskog u tajnom izletu šefa CIA koji podrazumeva ukupno 15.000 kilometara, naročito ako se ima u vidu da je poslednji put direktor CIA u Moskvu otputovao u novembru 2021, neposredno pred početak velike invazije. Tada je Vilijam Berns pokušao da prenese upozorenje koje Moskva nije poslušala.

Upozorenje, pregovori i iranski dodatak

Prema pisanju Volstrit džurnala, Ratklif je tokom sastanka sa šefom FSB-a Aleksandrom Bortnjikovom ruske zvaničnike upozorio da ne eskaliraju sukob sa NATO saveznicima. Američke obaveštajne procene, kako prenosi isti list, ukazuju na to da bi Moskva u narednim godinama mogla da testira pomenuti član 5. Severnoatlantskog ugovora ograničenim upadom na teritoriju baltičkih država ili Poljske – bilo putem sajber napada, bilo kopnenim prodorom. Politiko je, pozivajući se na dva izvora upoznata sa sastankom, preneo da je Ratklif posebno naglasio zabrinutost Vašingtona zbog Estonije, Letonije i Litvanije koje se nalaze na istočnom krilu Alijanse.

Pored upozorenja vezanih za NATO, direktor CIA je iskoristio priliku da Moskvu pozove i na smanjenje ekonomske i vojne podrške Iranu, s obzirom na to da je predsednik SAD upravo tih dana pokrenuo kampanju sankcija kojom Vašington namerava da potpuno ekonomski izoluje Teheran.

Treći, i možda očekivani deo Ratklifove poruke odnosio se na Ukrajinu. Američki i evropski zvaničnici potvrdili su da je u Moskvi razgovarano o mogućnosti nastavka pregovora o okončanju rata a šef Kancelarije predsednika Ukrajine Kirilo Budanov izjavio je 27. avgusta da bi razgovori mogli da budu nastavljeni već u septembru. Ipak, ono što ovu posetu čini posebno složenom jeste činjenica da je Ratklif, pre susreta sa Bortnjikovim, razgovarao sa ukrajinskim zvaničnicima i uverio ih da neće praviti ustupke u njihovo ime – što je, kako piše Njujork tajms, bio ključni preduslov da Kijev uopšte pristane na to da u danima oko posete ne izvodi udare na Moskvu i Sankt Peterburg.

Ranije posete CIA

Ova poseta nije prva te vrste, ali je svaka od prethodnih imala težinu i posledice – i zato je istorijski kontekst možda i ključan za razumevanje onoga što se zapravo događa. Mart 2016. godine: tadašnji direktor CIA Džon Brenan tajno je otputovao u Moskvu a samo nekoliko nedelja kasnije Putin je objavio povlačenje ruskih snaga iz Sirije. Zvanično, Kremlj je negirao bilo kakvu vezu, ali je američka ambasada naknadno potvrdila da je Brenan u Moskvi insistirao na političkim promenama u Siriji i odlasku Bašara Asada s vlasti. Maj 2017: direktor CIA Majk Pompeo takođe je tajno posetio Moskvu, u vreme dok su američki Kongres i FBI istraživali rusko mešanje u predsedničke izbore 2016. Tada su stručnjaci britanskog Kraljevskog instituta za odbrambene studije procenjivali da je Pompeo u Moskvi pokušavao da postigne neformalni dogovor o sajber bezbednosti, ali je zvanično saopštenje izostalo.

Najpoznatiji presedan, međutim, dogodio se u novembru 2021, kada je Ratklifov prethodnik Berns otputovao u Moskvu da bi preneo upozorenje predsednika Džozefa Bajdena – Rusija ne sme da napadne Ukrajinu a cena invazije biće visoka. Moskva je tada, kao i sada, odbila da otkrije detalje razgovora, ali je samo tri meseca kasnije pokrenula punu invaziju. Upravo ta paralela – Berns 2021, Ratklif 2026 – dominira analizama, ali sa jednom razlikom: dok je Berns pokušavao da spreči rat, Ratklif, po svemu sudeći, pokušava da (podstakne ili) spreči eskalaciju rata koji već traje. Iako sam Tramp tvrdi da poseta nije bila upozorenje Rusiji o NATO-u, američki mediji, uključujući Volstrit džurnal i CBS, preneli su suprotno – Ratklif je upozorio ruske zvaničnike na eskalaciju prema baltičkim državama, uz poruku da „nema besplatnog pucnja“.

Propagandne igre

Ono što je možda najvažnije od svega jeste način na koji se ova poseta tumači u javnosti – a tumačenja su, kako to obično biva u ovakvim situacijama, više oruđe propagandnog ratovanja nego puka analiza. Ruski komentatori su podeljeni: jedni, poput publiciste Igora Dimitrijeva, smatraju da je Ratklif doneo upozorenje o „crvenim linijama“ koje Rusija ne sme da pređe, dok drugi, poput politologa Nikite Podgornova, veruju da je glavna tema bio Iran i da Rusija nastavlja da igra ulogu posrednika. Sam Kremlj, kroz Peskova, priznao je da su kontakti između obaveštajnih službi „pozitivan razvoj“, ali da je „još rano govoriti o tome u kojoj meri će ovo pomoći da se bilateralni odnosi izvedu iz duboke krize“. I dok se pojedini ruski autori nadaju da će poseta doneti napredak, drugi se rugaju tvrdnjama Peskova da nije znao za sletanje američkog aviona na „Vnukovo“, pa se čak šale da je Ratklif možda doneo nekoliko litara benzina za Putina.

U čitavom spektru tumačenja Ratklifove posete, treba pomenuti i ono koje su poslednjih dana plasirali pojedini analitičari – da Zapad zapravo provocira Rusiju da napadne neku članicu NATO. Prema ovoj logici, ograničeni ruski prodor na teritoriju baltičkih država ili Poljske bio bi, paradoksalno, usluga samom NATO savezu jer bi, kako se tvrdi, takav napad konačno prinudio američkog predsednika da ovako ili onako razreši višegodišnje sumnje u posvećenost Vašingtona evropskoj bezbednosti. Ovaj narativ ima težinu i u kontekstu Trampovih kritika na račun evropskih saveznika zbog nedovoljnog izdvajanja za odbranu i odbijanja da se uključe u sukob na Bliskom istoku. S jedne strane, pojedini analitičari i vojni zvaničnici tvrde da bi SAD tako uvukle Rusiju u širi rat i rešile problem ruske pretnje, dok drugi nude upravo suprotnu soluciju – da bi Rusija mogla da izvede ovakav proboj verujući da Tramp neće odgovoriti, čime bi on ostavio evropske saveznike na cedilu. Istovremeno, i ruski komentatori su podeljeni. Na državnim televizijama i kanalima Telegrama pojavljuju se oprečni stavovi – jedni javno zagovaraju oštrije ratovanje protiv Zapada, dok drugi hvale uzdržanost ruskog predsednika.

Možda je najvažnije zapamtiti da su medijski narativi o ovom događaju – delovi iste propagandne igre u kojoj se istina i dezinformacija često teško razaznaju.