KAKO SMO DOVDE DOŠLI: AMERIKA PRODALA EVRO DA BI SPASILA JEN

Kada je jen krajem jula potonuo na najniži nivo prema dolaru u poslednje četiri decenije, Japan i Sjedinjene Države učinili su nešto što nisu radile 15 godina – zajednički su intervenisali na deviznom tržištu. Međutim, ono što ovu operaciju čini izuzetnom nije samo njena retkost, već i sredstvo koje je Vašington upotrebio: umesto da prodaje dolare, Amerika je prodavala evre. Takav potez otvara niz pitanja: zašto je Vašington birao baš evro, kako Evropa reaguje na ovaj vid „prijateljske pomoći“, i da li je Japan, zauzvrat, spreman da otvori novi eventualni front prema Rusiji?

Zašto je Tokio tražio pomoć

Jen je krajem jula pao na najniži nivo prema dolaru u poslednje četiri decenije – 30. jula prodajni kurs na tokijskoj berzi iznosio je čak 163,9 jena za jedan dolar. Uzrok ove dramatične krize nije jedan, već je reč o čitavom nizu faktora koji su poput eksera u točku odavno podrivali stabilnost japanske valute.

Na prvom mestu, tu je ogroman jaz između američke i japanske kamatne stope. Dok je američka centralna banka (Fed) zadržala referentnu kamatu na nivou od 3,5 do 3,75 odsto, Japanska centralna banka je tek u junu podigla svoju na 1,0 odsto, što je i dalje nominalno nizak nivo, a realno (kada se uzme u obzir inflacija), i dalje negativan. Ogromna razlika u prinosima obveznica činila je daleko isplativijim da se novac drži pre u dolarima nego u jenima, što je neprestano slabilo japansku valutu. Ovaj pritisak dodatno je pojačala činjenica da je Japan u julu zabeležio treći uzastopni spoljnotrgovinski deficit od 634,5 milijardi jena (oko četiri milijarde dolara). Izvoz je, doduše, porastao za rekordnih 23,2 odsto, ali je uvoz skočio još više, za 27,8 odsto, ponajviše zbog poskupljenja nafte i energenata na svetskom tržištu. Drugim rečima, Japan sve više novca odliva u inostranstvo, što njegovu valutu čini sve slabijom.

Ovome treba dodati i unutrašnje političke faktore. Premijerka Sanae Takaiči pokrenula je ambiciozan plan javno-privatnih investicija u vrednosti od čak 370 biliona jena u narednih 15 godina, koji je, iako potencijalno koristan za rast, izazvao ozbiljnu zabrinutost investitora zbog dodatnog zaduživanja Japana, čiji je javni dug već višestruko veći od BDP-a.

Nakon što je jen probio psihološku granicu od 160 za dolar a potom se približio i do 164, japanska vlada je, po svemu sudeći, procenila da je situacija izmakla kontroli. Finansijski portali i analitičari poput onih iz UBS-a i „Siti banke“ prognozirali su dalji pad, a jedan od analitičara je primetio da je jen u tom trenutku bio potcenjen za više od 50 odsto u odnosu na realnu vrednost – što je u istoriji valutnih tržišta izuzetno redak slučaj.

Zato je Tokio odlučio da povuče najteži adut iz svog rukava – poziv u pomoć svom najvećem savezniku. Kako je kasnije izjavio ministar finansija za međunarodne poslove Acuši Mimura, ova zajednička intervencija je „kulminacija japansko-američkog valutnog saveza“, što jasno govori o tome koliko je situacija bila ozbiljna. Bila je to intervencija kakva se, za zajedničku kupovinu jena, nije dogodila još od Azijske finansijske krize 1998. godine.

Zašto su SAD prodale evro, a ne dolar

Ono što ovu intervenciju čini posebno neobičnom nije sama činjenica da su SAD pristale da pomognu, već sredstvo koje su pritom upotrebile. Umesto da prodaju dolare, što bi to bila logika klasične intervencije, američko Ministarstvo finansija prodavalo je evre. Ovaj potez, kako su ga opisali analitičari HSBC banke, „krajnje je neobičan, možda čak i bez presedana“.

Objašnjenje leži u pažljivoj računici Vašingtona: direktna prodaja dolara na otvorenom tržištu bila bi protumačena kao signal da Amerika želi slabiju sopstvenu valutu, što bi, u uslovima inflacije koja je i dalje iznad ciljanog nivoa Federalnih rezervi, bilo politički i ekonomski neprihvatljivo. Sekretar za finansije Skot Besent dosledno zagovara politiku jakog dolara a svaki korak koji bi tu politiku doveo u pitanje – naročito u predizbornoj godini, nosio bi preveliki rizik.

Umesto toga, Vašington je posegnuo za evrima iz svog stabilizacionog fonda a operativni deo posla obavila je Federalna rezervna banka Njujorka. Ovakav pristup doneo je još jednu prednost: izbegnut je potencijalno razoran scenario u kojem bi Japan, da bi došao do dolara za sopstvenu intervenciju, morao masovno da prodaje američke obveznice, kojih u svom portfelju drži za neverovatnih 1,14 biliona dolara. Prodaja tih obveznica na tržištu podigla bi prinose na američki dug koji su već na najvišem nivou u poslednjih 19 godina, i dodatno opteretila već ogroman američki budžet.

Zato je Japan, umesto da prodaje trezorske zapise, iskoristio poseban aranžman Federalnih rezervi – takozvanu „FIMA repo“ olakšicu koja stranim centralnim bankama omogućava da privremeno dobiju likvidnost u dolarima tako što založe svoje američke obveznice, bez njihove prodaje na tržištu. Upravo je Besent jasno stavio do znanja da ta olakšica mora da se koristiti i da bi njen kapacitet trebalo povećati u narednim mesecima.

Odabir evra kao oruđa za spasavanje jena, međutim, imao je i cenu a ta cena je, po svemu sudeći, bila - iznenađena i zatečena Evropa.

Kako Evropa gleda na upotrebu evra

U Frankfurtu na Majni, sedištu Evropske centralne banke, vest o američkoj prodaji evra pala je kao grom iz vedra neba. Vašington je svoje evropske kolege obavestio tek nakon što je transakcija već izvršena, i to 31. jula, dok je razgovor između Kristin Lagard i Skota Besenta usledio tek sutradan, 1. avgusta.

Visoki zvaničnici ECB-a ovaj potez su okarakterisali kao kršenje višedecenijskih konvencija o saradnji zapadnih monetarnih vlasti bez presedana a jedan od izvora bliskih banci rekao je za Fajnenšel tajms da se „ovako nešto nikada ranije nije dogodilo“. Ono što posebno iritira evropske zvaničnike jeste činjenica da je Vašington, umesto da proda sopstvenu valutu, za spasavanje jena upotrebio evro – kao da je evropska valuta postala tek puki rezervni materijal za američke finansijske operacije.

Portparol američkog Ministarstva finansija branio je potez tvrdnjom da odluke o raspodeli sredstava iz stabilizacionog fonda ne podležu koordinaciji sa stranim vlastima, dodajući da su procene likvidnosti i tržišnih vrednosti bile jedini merodavni kriterijumi.

U Evropi, međutim, ovakvo tumačenje zvuči kao da Vašington jednostavno nije smatrao potrebnim da pita za dozvolu, što je, kako su neki analitičari primetili, „bolna lekcija o tome koliko je Evropa izgubila na težini kada su u pitanju globalne finansijske odluke“.

Iako je evro nakon intervencije na referentnim kursevima ECB-a blago oscilirao (sa 1,1535 dolara 3. avgusta na 1,1681 20. avgusta), ozbiljnija briga Evropljana nije toliko tehnička koliko politička: ako Amerika može da koristi evro kao sredstvo za postizanje svojih ciljeva, bez ikakve prethodne konsultacije, postavlja se pitanje šta sledeći put može da upotrebi, i da li Evropa i dalje ima punu suverenost nad sopstvenom valutom? Kao što je Lagard nedavno upozorila na Svetskom ekonomskom forumu u Ženevi, Evropa se suočava sa erozijom svog posleratnog modela rasta, a ovakvi potezi iz Vašingtona samo potvrđuju da se pravila igre menjaju – bez pitanja i bez učešća onih kojih se tiču.

Cena prijateljstva i istorijski presedani

Svaka velika valutna operacija nosi sa sobom i nevidljivi račun koji stiže na naplatu – ponekad odmah, ponekad posle nekoliko godina, ali ipak stiže. Najbolja ilustracija za to jeste „Plaza sporazum“ (Plaza Accord) iz 1985. godine, kada je pet najvećih svetskih ekonomija na čelu sa SAD, dogovorilo slabljenje dolara kroz zajedničku prodaju američke valute na tržištu. To je Japan platio skupo jer je njegova centralna banka, nastojeći da ublaži posledice naglog jačanja jena, spustila referentnu kamatu sa pet na 2,5 odsto, potom stvorila ogroman balon na berzi i nekretninama a onda ga 1989. naglim podizanjem kamate na šest odsto srušila, otpočevši tako deceniju ekonomske stagnacije poznatu kao „izgubljena decenija“ .

Slična sudbina zadesila je i švajcarski franak 2010. godine, kada je Švajcarska narodna banka u velikom stilu kupovala evre kako bi zaustavila njegov rast, ali je intervencija pošla naopako – franak je nastavio da jača a evro je dodatno slabljen upravo onim sredstvima koja je trebalo da ga ojačaju.

Sa druge strane, bilo je i primera gde su intervencije poslužile kao sredstvo političke ucenе – poput britanske funte 1992, kada je Engleska banka potrošila milijarde u pokušaju da odbrani kurs prema nemačkoj marki, ali su tržišta, predvođena Džordžom Sorosem, jednostavno nastavila da prodaju, nateravši Britaniju na ponižavajuće povlačenje iz Evropskog mehanizma deviznih kurseva.

Sadašnja intervencija, međutim, ima posebnu težinu – „Siti banka“ je u analizi objavljenoj ovog vikenda okarakterisala ovaj potez kao neformalni „valutni savez“ koji povezuje deviznu politiku sa širim ekonomskim i bezbednosnim odnosima dve zemlje a japanski viceguverner Mimura ga je nazvao „kulminacijom japansko-američkog valutnog saveza“ .

Pitanje cene ove pomoći, međutim, već se nazire na horizontu – samo nekoliko dana pre intervencije, ruski predsednik Vladimir Putin posetio je 12. avgusta sporna Kurilske ostrva, koja Japan smatra svojom severnom teritorijom, a ruski zamenik ministra spoljnih poslova Mihail Galuzin upozorio je japanskog ambasadora da će Moskva preduzeti „odgovarajuće protivmere“ ukoliko Tokio nastavi sa sankcijama i podrškom Ukrajini. Japanski ambasador u Ukrajini Masaši Nakagome izjavio je 20. avgusta da će njegova zemlja „proučiti oblike budućeg učešća u saradnji sa partnerima“, što se u diplomatskom rečniku često čita kao signal da bi Tokio mogao da pooštri svoj stav prema Moskvi, otvarajući time novi, pacifički front u ratu koji Evropa već oseća na svojoj koži.

I upravo u tom obrascu (pomoć danas, uzvratna usluga sutra koja opet nekog drugog ostavlja na cedilu), leži suština onoga što je američki predsednik Donald Tramp duhovito nazvao gestom prijateljstva, dodavši, kao što je to rekao u jednom trenutku, da je Japan uvek bio dobar prema Americi – „osim, naravno, u Perl Harboru“.