ZAŠTO DRŽAVE PONOVO NACIONALIZUJU PREDUZEĆA?

Porast geopolitičkih tenzija oko snabdevanja sirovinama i kineska konkurencija navode brojne države da pokušaju da povrate kontrolu nad preduzećima koja se smatraju ključnim za njihov suverenitet, piše francuski dnevnik Le Monde (https://www.lemonde.fr/economie/article/2026/08/08/pourquoi-les-nationalisations-d-entreprises-font-leur-grand-retour-dans-le-monde_6740787_3234.html?search-type=classic&ise_click_rank=1),

čiji tekst prenosimo u celini:

Nacionalizacija za sigurnu budućnost

Vrlo simbolično: u Ujedinjenom Kraljevstvu, proizvođač čelika Britiš stil  (British Steel), koji je 1988. godine privatizovala veoma liberalna Margaret Tačer, ponovo je nacionalizovan 16. jula 2026. godine. Odluka je doneta kako bi se „osigurala budućnost proizvodnje čelika u Ujedinjenom Kraljevstvu, zaštitila kvalifikovana radna mesta i očuvali vitalni nacionalni kapaciteti“, obrazložio je premijer Kir Starmer, nekoliko dana pre nego što ga je nasledio bivši laburistički gradonačelnik Mančestera, Endi Bernam (Burnham). Ključni strateški sektori poput automobilske industrije, proizvodnje cevovoda, železničke ili odbrambene industrije zaista zavise od čelika.

Poslednjih nekoliko godina svedoci smo intervencija država čime se  priskače u pomoć sektorima u teškoćama, posebno onima u Evropi koji trpe direktan udar kineske konkurencije. U februaru 2024. godine, Italija je, u ime „nacionalnog strateškog interesa, “pod starateljstvo stavila čeličanu u Tarantu, koja je u vlasništvu grupe ArcelorMittal i kojoj je pretilo zatvaranje.

U Francuskoj, poslanici stranke „Nepokorena Francuska“ (La France insoumise) brane predlog zakona o prenosu francuskog ogranka ArcelorMittal-a u javni sektor. Ovaj predlog je usvojen u junu u Nacionalnoj skupštini, nakon što je u februaru odbijen u Senatu, sa ciljem da se zaštiti „industrijski suverenitet Francuske“, spasu radna mesta i investira u dekarbonizaciju.

Ovaj talas se ne ograničava samo na metaluršku industriju. U Ujedinjenom Kraljevstvu, Endi Bernam je tokom govora održanog 29. juna apelovao da država „povrati kontrolu nad baznim uslugama kao što su voda, stanovanje, energija i transport“, i podržava preuzimanje kontrole nad kompanijom Temza voter (Thames Water), najvećim distributerom vode u zemlji, koji se nalazi u finansijskim teškoćama.

U Belgiji je vlada u aprilu otkrila nameru da pod svoje okrilje vrati nuklearne elektrane kompanije Engi (Engie), dok je u Francuskoj EDF ponovo nacionalizovan 2023. godine.

U časopisu F & D, Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Nikolas Mulder, autor knjige „Era konfiskacije” (The Age of Confiscation, Allen Lane, 2026), konstatuje da „države preuzimaju kontrolu nad privatnim preduzećima i resursima, tempom koji nije viđen u poslednjih pedeset godina“. Ovaj profesor istorije na američkom univerzitetu Kornel procenjuje vrednost ovih preuzimanja na između 239 i 544 milijarde dolara [207 i 472 milijarde evra] tokom poslednje decenije.

Čak i do Indije

Čak i u Sjedinjenim Američkim Državama, Republikanska partija je okrenula leđa liberalizmu iz ere Ronalda Regana, predsednika SAD-a između 1981. i 1989. godine. Donald Tramp je početkom juna objasnio da ne isključuje mogućnost da američka administracija preuzme udele u kapitalu kompanija koje se bave veštačkom inteligencijom (AI).

„To bi na neki način bilo partnerstvo sa američkim narodom“, izjavio je on, dodajući da bi narod, „imajući koristi od uspeha veštačke inteligencije, to više cenio“.

OpenAI bi bio spreman da ustupi 5% svog kapitala američkoj vladi, piše britanski dnevnik Financial Times, koji nudi sledeće objašnjenje: „Prodaja udela državi omogućila bi održavanje dobrih odnosa sa njom, a deljenje bogatstva koje generiše veštačka inteligencija sa stanovništvom pomoglo bi da se ublaže određene kritike.“ Giganti veštačke inteligencije u SAD optuženi su za uništavanje radnih mesta i izgradnju centara podataka koji troše ogromne količine vode i električne energije.

Ove nacionalizacije nailaze na odjek čak i u Indiji koja je započela pokret liberalizacije 1991. godine nakon to je država prethodno, decenijama upravljala ekonomijom. U ekonomskom dnevniku Mint, kolumnista Radžriši Singal konstatuje da „izgleda da je privatno upravljanje javnim uslugama propalo, i javno mnjenje je sada u velikoj meri naklonjeno tome da države povrate kontrolu nad njima“. Zapravo, iako je državno upravljanje čitavim sektorima privrede dugo bilo sinonim za mito i birokratsku tromost, Indija je četiri decenije kasnije otkrila da privatni sektor sam po sebi ne garantuje transparentnost ili efikasnost, sa aferama vezanim za manipulacije berzanskim kursevima koje redovno potresaju njena finansijska tržišta. I mada indijska država više ne kontroliše ekonomiju, ona favorizuje određene kompanije, o čemu svedoči uspon Gautama Adanija, čija imperija ne prestaje da se širi, zahvaljujući koncesijama koje mu je vlada dodelila od dolaska Narendre Modija na vlast 2014. godine.

Četvrti talas za sto godina

Svet, dakle, prolazi kroz svoj četvrti talas nacionalizacija u poslednjih sto godina, analizira Nikolas Mulder. Prvi datira iz Velike depresije tridesetih godina prošlog veka, sa spoznajom da slobodno tržište ne može samo sebe da reguliše i da zahteva intervenciju države. To je tada doprinelo „smanjenju investicija i trgovine u svetu“ i, prema rečima ovog istoričara, predstavljalo je „simptom ekonomske i finansijske dezintegracije u svetu“.

Drugi talas se odigrao tokom Drugog svetskog rata: nacionalizacije su stavljene u službu ekonomskog planiranja, najpre radi organizovanja ratnih napora, a potom radi obnove Evrope. Treći talas pokrenut je rastom cena sirovina i naftnim šokom 1973. godine. Da bi iskoristile ovaj finansijski priliv, zemlje proizvođači naftnih goriva pokrenule su talas eksproprijacija i nacionalizacija. Između 1971. i 1980. godine, u zemljama u razvoju nacionalizovana je imovina stranih kompanija u vrednosti od 26 milijardi dolara, što je iznosilo 11% njihovih ukupnih direktnih stranih investicija.

Krajem osamdesetih godina prošlog veka, preporuke poznate kao „Vašingtonski konsenzus“ između SAD-a i velikih međunarodnih institucija, kao što su MMF i Svetska banka, ponovo pokreću privatizacije u ime smanjenja javnog duga i liberalizacije.

Prateći taj trend, Francuska privatizuje banku BNP 1993. godine, ili osiguravajuću kuću UAP i naftnog giganta Elf Aquitaine 1994. godine. „Ovaj liberalni kredo doveden je u pitanje prvi put tokom finansijske krize 2008–2009. godine, kada su preduzeća spasena od bankrota javnim novcem“, ističe Ha-Džun Čang, ekonomista sa SOAS univerziteta u Londonu (specijalizovanog za studije Afrike, Azije i Bliskog istoka). Američki lideri kao što su General Motors ili Bank of America tada su bili privremeno nacionalizovani. „Ovaj kredo je potom poljuljan tokom pandemije kovida-19, kada su zemlje shvatile da zavise od previše krhkih globalizovanih lanaca snabdevanja.“

Instrumenti suvereniteta

Današnji talas nacionalizacija rezultat je „geopolitičke nestabilnosti, poremećaja na tržištima sirovina i razvoja obnovljivih izvora energije“, dodaje istoričar Nikolas Mulder. U svetu u kome su ekonomije taoci rivalstava, kao što pokazuje Peking koji koristi ograničenja na izvoz retkih metala kako bi izvršio pritisak na svoje rivale, države pokušavaju da povrate kontrolu nad imovinom neophodnom za njihovu „nacionalnu bezbednost“.

„Ako se geopolitički argument na Zapadu sve više koristi za opravdanje nacionalizacija, to je zato što se on oseća ugroženim zbog uspona Kine“, primećuje Ha-Džun Čang. Ovaj kineski uspon u velikoj meri je povezan sa masovnim korišćenjem javnih subvencija, u obliku bankarskih kredita sa povlašćenim kamatnim stopama, poreskih olakšica ili davanja zemljišta na raspolaganje.

Nakon decenija liberalizacije, preduzeća ponovo postaju instrumenti suvereniteta i poluge moći u službi država. U leto 2025. godine, američka administracija je objavila da je preuzela udeo od 10% u Intelu, proizvođaču elektronskih čipova, i 15% kapitala u kompaniji MP Materials, gigantu u oblasti retkih metala. Sporazum predviđa investicije od više milijardi dolara u ovu rudarsku kompaniju, kupovinu njene proizvodnje po minimalnoj garantovanoj ceni, kao i izgradnju fabrike magneta u Sjedinjenim Američkim Državama, koji se koriste u projektilima, radarima, vetroturbinama ili električnim automobilima.

Na samom početku lanaca vrednosti, pojedine zemlje proizvođači strateških minerala takođe pokušavaju da povrate kontrolu nad svojim resursima, u nadi da će ojačati svoj suverenitet – posebno u odnosu na Kinu koja je proširila svoj uticaj na brojna nalazišta kako bi osigurala sopstveno snabdevanje. Ali, cilj je takođe da ti resursi postanu poluge razvoja i uticaja.

Tako je 2025. godine Mali ponovo preuzeo kontrolu nad dva rudnika zlata, Jatela i Morila, dok je 2026. godine Mozambik usvojio zakon koji predviđa minimalno učešće države od 15% u svim rudarskim projektima, a koji takođe treba da ograniči izvoz sirovih ili poluprerađenih minerala. „Ako je suditi po prethodnim talasima nacionalizacija iz 20. veka, ovaj pokret će transformisati globalni ekonomski pejzaž“, predviđa Nikolas Mulder.