THE GUARDIAN o predstojećim izborima u osam zemalja EU: ukoliko krajnja desnica pobedi, evropski projekat bi mogao da se raspadne

Tokom narednih meseci biće održani izbori u osam zemalja EU koji bi mogli mogli potpuno da preoblikuju politički pejzaž Unije. Ukoliko krajnja desnica pobedi, evropski projekat bi vrlo lako mogao da se raspadne, upozorava britanski dnevnik The Guardian  (https://www.theguardian.com/commentisfree/2026/oct/13/europes-big-election-season-is-about-to-kick-off-it-could-change-everything):

Evropska politika i nacionalni izbori

Kada je reč o evropskoj ekonomiji, ili miru i bezbednosti u Evropi, jasno je da se odluke, da bi bile zaista smislene, moraju donositi uglavnom na evropskom nivou. Pa ipak, izborni politički život nastavlja da se odvija prvenstveno na nacionalnom nivou. Prednost ove nepovezanosti je u tome što, od jedne evropske zemlje do druge, vlade imaju različite prioritete i političke orijentacije. Za razliku od Sjedinjenih Država, gde predsednički izbori mogu radikalno uticati na putanju cele zemlje – što je bilo upadljivo očigledno tokom predsedničkog mandata Donalda Trampa – takva transformacija se još nije dogodila u Evropi. Ali situacija bi se mogla promeniti.

Prošle nedelje u Španiji, Pedro Sančez je preuzeo rizik raspisivši prevremene izbore za sledeći mesec nakon što je raznovrsna alijansa – koju čine konzervativna Narodna partija (PP), krajnje desničarska stranka Voks i katalonska separatistička Hunts – blokirala u Parlamentu njegov ambiciozni zakon o reformi stanovanja. Ako socijalistički premijer – koga hvale progresivci širom sveta, ali ga demonizuju evropska desnica i Trampove Sjedinjene Države – izgubi ovu izbornu opkladu, Španija bi mogla pasti pod kontrolu konzervativne i krajnje desničarske koalicije, koja trenutno vodi u istraživanjima javnog mnenja.

Pored Španije, izbori će se održati naredne godine i u Francuskoj, Italiji, Poljskoj, Finskoj, Grčkoj, Estoniji i Slovačkoj. U četiri najveće od ovih zemalja – Francuskoj, Italiji, Poljskoj i Španiji – krajnje desničarske.                            ili nacionalističke populističke stranke mogle bi ili zadržati vlast (Italija), vratiti se na nju (Poljska) ili prvi put doći na vlast (Francuska i Španija). Takav razvoj događaja mogao bi radikalno da promeni lice Evrope.

Pomeranje u desno ali i u levo

Evropa se već neko vreme pomera udesno, a krajnje desničarske stranke se pridružuju koalicijama u različitim zemljama u različito vreme. Grupe desnog centra i krajnje desne grupe sada su u stanju da formiraju većinu u Evropskom parlamentu, posebno ujedinjujući se oko platforme neprijateljski nastrojene prema klimatskim i migracionim politikama. Međutim, iako je ovaj pomak usporio evropske integracije, njegove političke posledice nisu bile tako brze ili radikalne kao one povezane sa Sjedinjenim Državama pod Donaldom Trampom.

To je zato što, do sada, ovaj pomak udesno nije bio jednoobrazan. U Holandiji je prošle godine, Partija za slobodu – krajnje desničarska stranka koju predvodi Gert Vilders – bila kažnjena na izborima, a liberali su se vratili. Ove godine, klizanje Mađarske ka autoritarizmu je zaustavljeno i sada se preokreće nakon što je Viktor Orban svrgnut na izborima koje je obeležila ubedljiva pobeda opozicije. Nedavno je u Švedskoj podrška krajnjoj desnici – koja je ipak podržavala odlazeću vladu desnog centra – opala. Opozicioni blok, predvođen socijaldemokratama, obezbedio je pobedu. Dakle, iako je uspon krajnje desnice trend na celom kontinentu – nedavna pobeda Alternative za Nemačku (AfD) na istoku zemlje poslala je udarne talase širom Evrope – to nije fenomen koji je svuda prisutan, niti u svakom trenutku.

Pretnja stvaranju evropske „nad-države“

Međutim, ako bi predstojeći izbori doveli Marin Le Pen na mesto predsednika Francuske, potvrdili Đorđu Meloni za italijansku premijerku – verovatno uz podršku koalicije koja je još desnije orijentisana od trenutne – vratili stranku Zakon i pravda na vlast u Poljskoj i rezultirali formiranjem konzervativne ili krajnje desne vlade u Španiji koja uključuje stranku Voks, lice Evrope bi se moglo radikalno promeniti.

Ako bi sve ove zemlje, zajedno sa nekoliko manjih država, izabrale krajnje desne ili nacionalističke populističke vlade, ne bi postigle kvalifikovanu većinu koja bi im omogućila da utiču na politiku Evropske unije. Ipak, one bi predstavljale blokirajuću manjinu, efikasno okončavajući svaku ambiciju za produbljivanje evropskih integracija u oblastima kao što su finansije, energetika, odbrana i tehnologija.

Nije ovo samo pitanje broja. Ovi lideri krajnje desnice vrše galvanizirajući i radikalizujući efekat jedni na druge, podstiče ih „MAGA“ iz Amerike i algoritmi Silicijumske doline. U inostranstvu se često oseća da je Đorđa Meloni ublažila svoje stavove otkako je došla na vlast. Ako je to zaista slučaj, to je uglavnom zato što je bila okružena ličnostima poput Emanuela Makrona, Donalda Tuska i Pedra Sančeza. Ako bi ove lidere zamenile ličnosti poput Marin Le Pen, Jaroslava Kačinjskog i Alberta Nunjeza Feižoa – uz podršku Santijaga Abaskala iz stranke Voks – sama Đorđa Meloni bi zauzela drugačiji stav, više u skladu sa svojim istinskim političkim instinktima. Sve ovo bi moglo dovesti, ne do spore erozije projekta evropskih integracija – svakodnevnog, neambicioznog upravljanja kakvo smo videli poslednjih godina – već do istinskog ogoljavanja, ili čak do potpunog urušavanja. EU, kakvu poznajemo, bi se u takvoj siatuaciji mučila da održi svoj raison d'être, posebno ako se u narednim mesecima ne postigne dogovor o njenom sledećem sedmogodišnjem budžetu.

Ironijom sudbine, evropska politička heterogenost i dalje postoji; Kanada nije jedina zemlja van EU koja želi bliže veze sa Unijim. Još značajnije: Ujedinjeno Kraljevstvo je možda započelo dug put koji bi ga mogao dovesti do promene kursa. Bilo je potrebno deset godina da jedan britanski političar stvari nazove pravim imenom, da javno prizna da je Bregzit naneo više štete nego koristi i otvori vrata ponovnom pridruživanju EU - kao što je Endi Bernam upravo učinio. Bila  je potrebna čitava decenija da se seti koja je bila svrha evropskog jedinstva i da sagleda prazninu uskogrudih nacionalizama; i to upravo u trenutku kada Evropa rizikuje da zaboravi svoju mračnu prošlost i nalazi se na ivici raspada. Možda je sada vreme da Ujedinjeno Kraljevstvo podseti svoje evropske susede šta znači biti sam, prepušten samom sebi.