Posle nove pobede krajnje desne stranke AfD na regionalnim izborima u Nemačkoj: Strah od “povratka“ istorije

Prvi put posle drugog svetskog rata demohrišćanska stranka (CDU) - kojoj pripada i kancelar Merc - nije uspela da osvoje nijedno mesto u regionalnom parlamentu. Osvojili su manje od 5% glasova na izborima u Meklenburg-Zapadnoj Pomeraniji, pokrajini sa 1,6 miliona stanovnika koja se nalazi na severoistoku zemlje, graniči se na istoku sa Poljskom i izlazi na Baltičko more.

Ovo je još teži udarac od onog koji su nemački demohrišćano pretrpeli pre dve nedelje nakon izbornog debakla u Saksoniji-Anhaltu.

Kancelar Merc je priznao da je “ovaj rezultat“ – katastrofa“.

„Stranka CDU se borila žestoko, ali je na kraju bio slomljena u sukobu između SPD-a (socijaldemokrata) i AfD-a (Alternative za Nemačku)“, rekao je još pre objavljivanja konačnih rezultata. 

Ispostaviće se, međutim, da je rezultat - gori od “katastrofe“ i da je nakon prebrojavanja, krajnje desna Alternativa za Nemačku (AfD) postala vodeća politička snaga u pokrajini Meklenburg-Zapadna Pomeranija, sa 38,2% glasova.

Socijaldemokrate (SPD), koje su sada na vlasti, osvojile su 35,5% glasova. Radikalno levičarska stranka Di Linke dobila je 6,5% glasova, Zeleni 5,7%. Sa 4,9% glasova, krajnje levičarska proruska stranka BSV ostala je ispod cenzusa od pet procenata, ne uspevši da osvoji nijedno mesto u regionalnom parlamentu.

U pokrajini Berlin, koja je takođe glasala u nedelju, radikalno levičarska stranka Di Linke izbila je na vrh sa 25,7% glasova, dobivši tako 13 poena više u poređenju sa izborima 2021. godine. Die Linke je osvojila više od 40% glasova među biračima mlađim od 35 godina. CDU je osvojila ukupno 18,8% glasova, Zeleni 14,3%, a Socijaldemokrate su pale na 12,1%. Ovo je najniži rezultat ikada zabeležen u Berlinu za SPD.

Krajnje desničarska stranka AfD je više nego udvostručila svoj rezultat u poređenju sa izborima 2021. godine sa 16,3% glasova. Birači su izašli u velikom broju na oba izbora, sa stopom učešća od 78% u Meklenburg-Zapadnoj Pomeraniji i 74% u Berlinu.

Uz to, ovo nije samo “zemljotres“ za Nemačku već i za Evropsku uniju. CDU je stub saveza evropskih stranaka desnog centra i konzervativaca okupljenih u Evropskoj narodnoj partiji (PPE) koja dominira političkom scenom starog kontinenta. Dodajmo da Evropska narodna stranka u svoje redove kao pridružene članice ukjučuje i srodne partije iz država koje su na putu integracije u EU kao što je, na primer, Srpska napredna stranka. 

Sa druge strane Rajne, u Francuskoj - mediji prenose da su “evropski partneri“ zabrinuti zbog situacije u Nemačkoj koja se “okreće svojim interesima“ kako piše pariski Le Monde, po cenu da izazove sumnje pa čak i strah kod svojih partnera. List navodi reči sagovornika iz Evropske komisije: “Brana je pukla u Nemačkoj. Dokle će ići potapanje?“

Očigledno, svi se pitaju kako će izgledati Evropa posle predstojećih izbora u Italiji, Španiji, Poljskoj i Francuskoj.

Regionalni izbori u Nemačkoj nagoveštavaju da bi slabljenje tradicionalnih partija desnog i levog centra (CDU i SPD) moglo da otvori prostor za prodor krajnje desnice ali i krajnje levice, onako kako se to desilo 2017. godine u Francuskoj kada je Emanuel Makron izabran za predsednika, a njegova sasvim nova stranka, koja je obećavala radikalne promene, dobila većinu u nacionalnom parlamentu.

Sada, kada se ispostavilo da su Makronova obećanja bila lažna, između krajnje desnice i krajnje levice nema takoreći više nikoga i velika je verovatnoća da bi dve ekstremističke snage mogle da se nađu u direktnom “dvoboju“. 

Ko god da dođe na vlast u Nemačkoj nastaviće da sprovodi novu odbrambenu strategiju čiji je cilj da Nemačka postane “najsnažnija konvencionalna vojska u Evropi“, kako je to proletos rekao ministar odbrane Pistorius, objavljujući novu odbrambenu strategiju. Za dostizanje ovog cilja određen je kolosalni budžet od 100 milijardi evra.

Plan naoružavanja Nemačke počeo je da sporovodi socijaldemokratski kancelar Šolc, a nastavio demohrišćanin Merc. Naoružavanje Bundesvera slabi ulogu Francuske, trenutno prve evropske vojne sile. Zato je Francuska zabrinuta, ali u pola glasa jer predsednik Makron još uvek zagovara federalističku Evropu. Nemačka se, međutim, okrenula sebi i sve otvorenije “gura“ model Evropske unije na čijem čelu bi se ona nalazila - kako to neskriveno zagovara kancelar Merc.

Propagandne formule o “francusko-nemačkom partnerstvu“, gube uverljivost. Ponavljajući da je “nemačko-francuski tandem – motor EU“, Bernar Geta, francuski “makronistički“ poslanik u Evropskom parlamentu, inače novinar u penziji, dugogodišnji komentator francuskog javnog radija i propagator nad-evropske države, priznao je juče: „Vidim u Francuskoj, Poljskoj i u nekoliko drugih evropskih zemalja porast straha i nepoverenja prema Nemačkoj. To me brine više od svega drugog“.

Naročito se Poljska plaši ponavljanja istorije i nemačko-ruskih saveza i sporazumevanja na njen račun. Ova zemlja je u tri navrata krajem XVIII veka bila izbrisana sa geo-političke karte, da bi na Berlinskom kongresu 1815. njena teritorija bila podeljena između Rusije, Nemaca (Pruskog carstva) i Austrougarske. Ovo stanje trajaće sve do 1918. kada će Poljska ponovo dobiti svoj suverenitet da bi Hitler i Staljin 1939. sklopili pakt i istovremeno - po tajnom dogovoru - napali Poljsku i podelili je.

Iako krajnja desnica u Nemačkoj propoveda obnavljanje partnerstva sa Rusijom i miroljubivu politiku, ne treba zaboraviti da će kada dođe na vlast ona pre svega morati da traži rešenje za nemačku industriju koja jedinu šansu za opstanak ima u militarizaciji i konverziji u vojni sektor. Za to je neophodno održavanje i produžavanje rata, smatra autor Le monda.

Suština je u tome da politiku diktira industrija, a ne političari. Francuski predsednik Makron i nemačka kancelarka Merkel su 2017. godine, na primer, potpisali ugovor SCAF (Future Combat Air Sistem), zamišljen da bude alternativa američkim tehnologijama ali je taj ugovor napušten ove godine zbog neslaganja i konkurentskog odnosa između industrija: francuskog „Dassault Aviation“ i nemačko-francuskog „Airbus Defence and Space“. Tako su zaustavljene ambicije evropske strateške autonomije na tehnološko-vojnom planu.

Nemačka se okrenula uvozu i partnerstvu iz SAD i Izraela, konverziji automobilske industrije u vojnu i mobilizaciji privatnog kapitala u odbrambenu strategiju. Na primer, proletos su Porše i Pih kao akcionari Folksvagena preko holding kompanije Porsche SE, 100 miliona evra u DTCP - odbrambeni fond koji je kreiran sa Dojče telekomom. Izgleda da konverzija civilne industrije u odbrambenu nešto sporije napreduje u Francuskoj.

Između militarizacije i zatvaranja fabrika – krupne industrije u Nemačkoj, ali i u Francuskoj, pritešnjene između kineske konkurencije i američkih carina, izabraće militarizaciju, uostalom, kao što je to bio slučaj uoči Drugog svetskog rata.

Makron i Merc su možda poslednji lideri sa političkog centra u Francuskoj i Nemačkoj koji su dobili “kredit“ od birača. Razočarali su ih i to je otvorilo prostor da desni ekstremisti dođu na vlast. Na “ruševinama“ tradicionalnih centrističkih partija, koje su u poslednjih 50 godina saučestvovale u uspostavljanju neoliberalizma u Evropi i demontiranju država (bolje reći pljačkanju poreskih obveznika) u ime privatnog interesa, sada, kao “cveće zla“, rastu ekstremističke partije. Niko još ne može preciznije da zna šta one zapravo donose, tumači Le mond.