Le Monde: “Kriza francuskog suverenog duga mogla bi da ima globalne posledice”

Kriza grčkog suverenog duga je 2010. godine uzdrmala globalna finansijska tržišta. Danas Francuska preti da izazove šok istog tipa, ali u znatno većim razmerama. Ne samo da se njen odnos javnog duga i bruto domaćeg proizvoda (BDP) postepeno približava onom koji je Grčka imala uoči svoje krize, već se čini da francuski politički sistem ne želi – ili ne može – da se uhvati u koštac sa zjapećim budžetskim deficitom zemlje” ocenjuje Desmond Lachman.

Po njemu, sve navodi na strah da bi kriza francuskog suverenog duga imala globalne posledice. Francuska je druga po veličini ekonomija Evropske unije (EU), a njen dug u apsolutnoj vrednosti je nekoliko puta veći od duga Grčke iz 2010. godine.

Pored toga - smatra Lachman - problemi sa zaduženošću Francuske pogoršavaju se u istom trenutku kada su prinosi na obveznice u Sjedinjenim Američkim Državama, Japanu i Velikoj Britaniji skočili na nezabeležene vrhunce u poslednjih nekoliko decenija.

Autor podseća da je francuski javni dug narastao sa nešto više od 80% BDP-a u 2010. godini na 119% danas, već budžetski deficit dostiže 5% BDP-a nastavlja da pogoršava problem.

Ostajanje na ovoj “neodrživom putu” sada košta još više, pošto je prinos na desetogodišnje francuske državne obveznice skočio na 4,83% (od 9. oktobra) - upozorava on dodajući da je “sklerotična francuska ekonomija uzdrmana energetskim šokom i rastom kamatnih stopa”, a da bi njen rast prema zvaničnim prognozama, trebalo da ostane ispod 1% u 2027. godini. “Francuska se, dakle, ne može nadati da će se osloniti na ekspanziju svoje privrede kako bi smanjila dug. Zemlja je do sada pokazala malo političke volje da sanira svoje račune i smanji javnu potrošnju, koja sada dostiže vrtoglavi nivo od 57% BDP-a”, zaključuje Lachman.

Podsećajući da je se za pet poslednjih godina smenilo šest premijera pod predsedništvom Emmanuela Macrona, a da nijedan nije uspeo osetno da smanji deficit Lachman ocenjuje : “Ciljevi su u više navrata ublažavani, planirana budžetska kresanja i reforme penzionog sistema su razvodnjeni, a obećane uštede su ostale ispod najavljenih. Nacionalna skupština je do te mere polarizovana da je konsenzus o načinima za obezbeđivanje održivosti duga van domašaja”.

Po Lachmanovom mišljenju, “teško se može očekivati napredak u pogledu budžetske konsolidacije. obzirom na to da su predsednički izbori planirani za april 2027. godine, Svim kandidatima je u interesu da množe grandiozna obećanja, pre nego da suoče birače sa bolnim izborima”.

“Pored toga, nema garancija da bi Makronov naslednik, ko god on bio, mogao da progura ekonomske reforme koje situacija zahteva. Za to bi mu bila potrebna dovoljna većina u Nacionalnoj skupštini, čiji bi se izbori mogli održati nekoliko nedelja nakon predsedničkog glasanja.

Čak i kada bi Francuska imala političku volju da se pozabavi problemom svog javnog duga, učiniti to u okovima evra ne bi bilo jednostavno. Francuska ne može niti da devalvira svoju valutu, niti da snizi kamatne stope kako bi kompenzovala recesivni efekat mera štednje. Dovođenje javnih finansija u red stoga nosi visok rizik od recesije (tim pre što je ekonomija već krhka); a recesija bi, sa svoje strane, ograničila potencijalne dobitke od štednje, pošto bi dovela do rasta socijalnih davanja u isto vreme kada i do pada javnih prihoda.

Čini se da su tržišta postala svesna neodrživosti francuskih javnih finansija i političke disfunkcionalnosti zemlje. Razlika između francuskih i nemačkih dugoročnih kamatnih stopa proširila se na 134 bazna poena (od 9. oktobra), što je njen najviši nivo od krize suverenog duga iz 2010. godine. Rizik je od sada pa nadalje ulazak u paklenu spiralu, gde rast duga francuske države i porast troškova njenog zaduživanja uzajamno hrane jedno drugo.

Dobra vest je da je Evropska centralna banka (ECB) bolje opremljena nego 2010. godine da podrži zemlju evrozone koja je pod pritiskom tržišta. Njen Instrument za zaštitu transmisije [kreiran 2022. godine], na primer, omogućava joj da kupuje neograničene količine državnih obveznica neke zemlje na sekundarnom tržištu, pod uslovom da ta zemlja ima kredibilan program ekonomskog prilagođavanja.

Međutim, Francuska bi napravila ozbiljnu grešku ako bi se previše oslonila na ovu sigurnosnu mrežu ECB-a. S obzirom na jačanje krajnje desničarske partije Alternativa za Nemačku (AfD), nemačko javno mnjenje verovatno ne bi pružilo nikakvu, ili gotovo nikakvu podršku novom spasavanju koje bi ECB orkestrirala u korist fiskalno neodgovornog suseda.

Čak i ako rastuća zaduženost Francuske ne dovede do raspada evrozone, nova kriza zajedničke valute i tenzije između dve vodeće ekonomije EU jesu poslednja stvar koja je svetskoj ekonomiji i finansijskim tržištima u ovom trenutku potrebna.

Desmond Lachman je ekonomista i istraživač u American Enterprise Institute u Vašingtonu. Bio je zamenik direktora u Međunarodnom monetarnom fondu (1994-1996) i ekonomski strateg za tržišta u razvoju u investicionoj banci Salom