Testiranje Trampove strategije za američke gradove: kampus za beskućnike ili logori za „put ka ljudskom procvatu“?

Da bi se stekla predstava kakvu je sudbinu Donald Tramp namenio beskućnicima, može se pogledati nenaseljeno zemljište od šest hektara na obodu Solt Lejk Sitija (Salt Lake City), gde država Juta planira da smesti do 1.300 beskućnika. Zagovornici projekta zamišljaju neku vrstu „kampusa“ koji će nuditi brojne usluge beskućnicima, dok ga njegovi kritičari vide kao pritvorski logor – prenosi pariski Kurie eneternasional (https://www.courrierinternational.com/article/etats-unis-l-utah-laboratoire-de-la-strategie-de-trump-pour-regler-la-crise-des-sans-abri_237299) članak Njujork tajmsa (https://www.nytimes.com/2025/10/29/us/politics/utah-trump-homeless-campus.html):

Prema rečima državnih zvaničnika, lokacija, otkrivena u septembru, lečiće zavisnost od droga i mentalne poremećaje i nudiće beskućnicima životno okruženje poželjnije od ulice, gde se patnja uglavnom ne leči a stopa smrtnosti je alarmantna.

Takođe planiraju da preduzmu stroge mere kako bi prebacili beskućnike u ovaj izolovani centar i primorali mnoge od njih da potraže lečenje. Ove najave odražavaju pritisak nekih konzervativaca da usvoje novi pristup problemu beskućništva, koji podržava i ohrabruje Donald Tramp. Pošto je spavanje na otvorenom zabranjeno u Juti, prisilno preseljenje na periferiju grada može biti jedini način da beskućnici izbegnu zatvor.

Prema rečima dizajnera lokacije, stotine beskućnika sa mentalnim zdravstvenim problemima takođe će biti smešteno tamo na lečenje po nalogu suda. Objekat će takođe nuditi „centar za odgovornost“ za ljude koji se bore sa zavisnošću.

„Ovaj program nije zasnovan na volontiranju, budimo jasni. Neće biti dolaska i odlaska“, naglašava Rendi Šamvej, direktor službi za beskućnike u Juti. Prema njegovim rečima, ovo će okončati „štetnu permisivnu kulturu“ i omogućiti beskućnicima da se “ostvare kao ljudi“.

Ova politika Jute je pokrenuta pre Trampovog ponovnog izbora, ali ona predstavlja ostvarivanje obećanja stanara Bele kuće da će premestiti beskućnike iz urbanih centara u „kampove“ koji nude usluge. Stvari su se ubrzale nakon izvršne naredbe koju je predsednik izdao u julu, u kojoj je pozvao na strogu zabranu improvizovanih kampova i olakšao lečenje beskućnika protiv njihove volje. Republikanski guverner Jute, Spenser Koks, odmah je pozdravio naredbu i izjavio da će je se njegova administracija pridržavati.

Sa svoje strane, kritičari nove strategije smatraju da ograničavanje beskućnika na lokacije van gradova krši njihove slobode i ističu da se obećane usluge možda neće ostvariti… Ovi planovi se poklapaju sa značajnim smanjenjem budžeta za program Medikejd (savezni program zdravstvenog osiguranja za najugroženije).

„Veoma sam zabrinuta“, objašnjava Džen Plamb, lekarka i demokratska senatorka iz Jute. Za nju je obećanje kvalitetne medicinske nege „iluzorno“. Ona napominje da Juta već ima ozbiljan nedostatak kreveta u psihijatrijskim ustanovama. Ona tvrdi da će lokacija biti manje centar za lečenje, a više „zatvor ili skladište“.

Beskućnici u prihvatnom centru Salt Lake City (Utah), le 2. oktobra 2025. foto KIM RAFF/The New York Times

Budući centar, kako je trenutno zamišljen i čije je otvaranje planirano za 2027. godinu, ispunjava obećanje koje je Tramp dao u predizbornom oglasu iz 2023. godine. U njemu je optužio beskućnike da velike američke gradove pretvaraju u „nehigijenske noćne more“ i obećao da će „mobilisati sva sredstva i vlast potrebne da se beskućnici uklone sa ulica“. Tvrdio je da će njegova administracija obezbediti pristup „ogromnim, jeftinim parcelama zemlje“ gde bi bilo moguće „preseliti i identifikovati probleme“ ovih „opasnih ludaka“.

Projekat u Juti i dalje sadrži mnoga neodgovorena pitanja, uključujući detalje smeštaja i prisilnog lečenja beskućnika – ono što jedan predlog naziva „smeštaj uslovljen zaposlenjem“ – i da li će stanovnici spavati u zgradama ili u šatorima. To nije sprečilo pristalice projekta da ga nazovu (dobrim) modelom.

„Juta je pionir budućnosti“, tvrdi Devon Kurc iz Instituta Cicero, konzervativnog tink-tenka koji se zalaže za takve mere u Juti i na saveznom nivou.

Nacionalni pritisak za strožu primenu zakona usledio je nakon povećanja broja beskućnika od skoro 60% u poslednjoj deceniji, prema federalnoj statistici. Ova situacija proizilazi, između ostalog, iz rasta kirija, kao i nelečenih problema mentalnog zdravlja i zloupotrebe supstanci.

Kako su se širili improvizovani kampovi za beskućnike i otvorena upotreba droga, tako su se širili i pozivi da se oni zabrane. Pokret je dobio na zamahu 2024. godine nakon presude Vrhovnog suda kojom se ovlašćuje vlada da zabrani improvizovano kampovanje čak i kada nema dovoljno prostora u skloništima.

Dok se čini da je Juta najočigledniji primer onoga što Tramp ima na umu, druge države i lokalne zajednice su pretile hapšenjem kako bi preselili beskućnike u određena područja. Kada se Nju Orleans pripremao da bude domaćin „Superboula“ u februaru 2025. godine, policija Luizijane je preselila više od 120 ljudi iz centra grada u prigradsko skladište koje je na brzinu pretvoreno u sklonište na tri meseca.

Grad San Dijego, Kalifornija, zabranio je kampovanje preteći hapšenjem i ponudio dva šatorska naselja ukupnog kapaciteta 800 kreveta kao rešenje za beskućništvo. Međutim, podneta je tužba kojom se osuđuju „nehumani“ uslovi u ovim šatorskim naseljima, uključujući pacove, buđ i rizike od požara i poplava.

U Las Vegasu se gradi sklonište vredno 200 miliona dolara (173 miliona evra), od čega polovinu finansiraju kazina koja smatraju da je prisustvo beskućnika u gradu štetno za turizam. Projekat uključuje 900 kreveta na 10 hektara, kao i brojne usluge, i poklapa se sa novim zabranama noćenja u javnom prostoru koje se sada kažnjava sa do deset dana zatvora.

Plan Jute je nov po tome što kombinuje karakteristike skloništa i psihijatrijske bolnice proširivanjem prisilnog lečenja. Njegovi kritičari osuđuju alarmantnu i ubrzanu orijentaciju ka sistemu prinude.

Što se tiče državnog preseljenja marginalizovanih ljudi u kampove, to je koncept sa dugom i sramotnom istorijom.

„Ovo je ono što je urađeno tokom Drugog svetskog rata sa kampovima za interniranje japanskih državljana“, podseća Džesi Rabinovic iz Nacionalnog centra za pravo beskućnika, organizacije za zastupanje beskućnika sa sedištem u Vašingtonu.

Promena u Juti je posebno radikalna. Država je nekada bila lider u pokretu „Prvi stan“, koji je dao prioritet obezbeđivanju stalnog smeštaja i dobrovoljnog lečenja za beskućnike. Ova strategija je usvojena na nacionalnom nivou pre više od decenije, a studije pokazuju da je efikasna u pomaganju ljudima da zadrže svoj smeštaj. Međutim, skupa je, a njeni rezultati na planu poboljšavanja zdravlja onih koji su smešteni - manje su jasni. Juta se sada vraća ranijem modelu koji daje prioritet prisilnom lečenju i pruža pomoć samo ako pojedinac prestane da koristi droge ili pristane na psihijatrijsku negu. Ovi programi, koje hvale konzervativci, nude nadu za izlečenje, ali rizikuju da isključe one koji ne mogu da se pridržavaju ili odbijaju da to učine.

Kada je planiranje lokacije u Solt Lejk Sitiju počelo 2024. godine, državno zakonodavstvo sa većinom republikanaca zamenilo je Komitet za beskućnike, koji je uključivao predstavnike brojnih organizacija, manjim delom sastavljenim uglavnom od političara i članova privatnog sektora. Državne službe za beskućnike sada predvodi Rendi Šamvej, konsultant za menadžment koga je na tu poziciju imenovao guverner Spenser Koks.

U intervjuu u svojoj kancelariji u Solt Lejk Sitiju, 53-godišnji Šamvej koristi terminologiju koja se upotrebljava u salama za sastanke. Prema njegovim rečima, „konsalting“ će poboljšati efikasnost usluga za beskućnike, merenjem njihovog individualnog napretka kroz sistem indikatora ponašanja, koji on opisuje kao „put ka ljudskom procvatu“.

„Zabrana ljudima da ostanu na ulicama proizilazi iz najboljih namera, ali je to verovatno stvar koja najviše ponižava“, tvrdi on.

Rendi Šamvej procenjuje da bi skoro dve trećine od 1.300 beskućnika koji će verovatno biti poslati na lokaciju, mogli tamo da dobiju prisilno lečenje. Približno 400 kreveta biće dodeljeno psihijatrijskoj nezi. Još 400 će biti korišćeno za lečenje od zavisnosti i zloupotrebe supstanci „umesto zatvora“, precizira on, ali ulazak i izlazak neće biti „neograničeni“.

Što se tiče procesa prijema u centar, on objašnjava da bi policijski „timovi za spasavanje“ identifikovali beskućnike u gradu i ponuditi dve opcije: „Mi vas vodimo na sud, mogli biste da završite u zatvoru. Ali to nije ono što želimo za vas i nudimo vam drugo, dobro rešenje.“

Ova strategija znači da se država više ne fokusira na stanovanje, već na rehabilitaciju i moralni razvoj.

„Uspeh nije stvar trajnog smeštaja. Uspeh je stvar ljudskog dostojanstva“, insistira Rendi Šamvej. „Brinemo o životima, ljudskim bićima, dušama.“

Njegova vizija zahteva ublažavanje uslova za prisilno smeštanje, u kojem neko može biti primoran da prihvati lečenje vezano za njegovo mentalno zdravlje. Prema važećem zakonu Jute, sudija mora da utvrdi da je pojedinac opasan ili da je teški invalid, a pacijenti imaju pravo na pravni savet i unakrsno ispitivanje svedoka. Da bi se olakšalo prisilno smeštanje, kako je Tramp rekao u svojoj izvršnoj naredbi, bila bi neophodna zakonodavna reforma na nivou cele države. Ništa slično nije pokrenuto u Juti, iako Rendi Šamvej navodi da se ovaj „pristup razmatra“.

U Solt Lejk Sitiju, mnogi ljudi koji rade u službama za beskućnike su ipak zabrinuti. Centar je planiran na udaljenoj lokaciji blizu aerodroma, gde livade postepeno ustupaju mesto industrijskim skladištima. Najbliža autobuska stanica je udaljena tri kilometra, skoro sat vremena hoda putem bez bankine.

„Šta vas navodi na pomisao da će neko želeti da ostane tamo“, pita demokratska senatorka Džen Plamb. „Reći ću vam: ljudima neće biti dozvoljeno da odu. To je ono što će ih naterati da ostanu.“

Ali projekat je izazvao malo otpora u ovoj pretežno republikanskoj državi, osim vlasnika susednih nekretnina, koji se plaše kriminala i pada vrednosti svojih poseda. Među beskućnicima okupljenim u parku Liberti u Solt Lejk Sitiju, malo ko je čuo za centar. Neki vide prednost u premeštanju službi za beskućnike iz centra grada, gde je droga raširena.

 „Kako možete ostati čisti kada ste okruženi ljudima sa kojima ste se drogirali?“, pita Rendi Zumvolt (63). Elizabet Lou (36) objašnjava da povremeno živi na ulicama petnaest godina i da su tenzije sa stanovništvom velike. Umorna je od toga da je neko gleda, a i oni su umorni od toga da je vide. Kaže da je zainteresovana za preseljenje van grada. Ali nakon što je videla video prezentaciju projekta, ona je više nego skeptična:

„U redu, odmah mi izgleda kao koncentracioni logor. Pokušavaju da grupišu sve beskućnike u području blizu aerodroma, ali da li ćemo zaista moći da odemo svojom slobodnom voljom?“